Kako je Džeri Bas odredio identitet Lejkersa: Nastavite da sanjate, ovo je Holivud

Čovek sa životnim podtekstom u kom je sobu delio sa šest ljudi, polubraćom i decom svog očuha, koji je odlučio da uprkos prognozama i kvotama koje su bile protiv njega, od sebe zaista i načini čoveka, u jednom je trenutku osetio slast dobrog života u Los Anđelesu. Uložio je hiljadu dolara u jednu nekretninu i vratio sedam puta toliko. Pa više hiljada dolara, pa više desetina i stotina. Istovremeno je pokušavao da održava u životu, veštim socijalnim reanimacijama, sve uloge koje je američko društvo s kraja pedesetih i početka šezdesetih nametalo visoko obrazovanom belom muškarcu.

Sve dok nije odustao od poze. Od prvog trenutka Basovi Lejkersi su bili sve suprotno od poze, iako su i tada kao i danas za to optuživani. Da su fabrika mitomanije. Da su romantizovanje najnižih poriva, u košarci i životu. Da su izveštačeni. I iščašeni. Ali zapravo nisu. Basovi Lejkersi, pa tako i čitava istorijska slika o njima, ono su što jedan veliki, prebogati tim, u gradu kao što je Los Anđeles, jedino i mogu da budu.

Šou koji je za nas, "smrtnike", toliko nerealan da jedino pozom i možemo da ga objasnimo. Jer je teško prihvatiti da je moguće biti toliko sumanut i toliko nepredvidiv i toliko dobar i toliko loš, a da je to tvoje sopstvo, bez šminke i šljokica.

Kako je Džef Perlman rekao u intervjuu za Varajeti nakon što je dobrim delom po njegovoj knjizi "Showtime: Magic, Kareem, Riley, and the Los Angeles Lakers Dynasty of the 1980s" snimljena serija o Lejkersima, "pisce sportskih istorijskih knjiga najmanje zanima ono što se dešavalo na terenu".
"To nije materijal za knjigu, nego za sutrašnje novine. Kad istražujete istoriju jednog fenomena kakav su Lejkersi, tražite neobične likove, ljude o kojima se možda ne bi mnogo razmišljalo. Očigledan izbor su Medžik i Karim, ali tek kroz kameo uloge kakvu je imao Mark Landsberger, dobijate jasnu sliku. Tek kroz ono što se nije videlo ni na terenu, ni u novinaskim teksovima. Nego tamo gde se okupilo 15 ljudi koji su morali da uklope svoje živote u malom avionskim sedištima, malim hotelskim sobama i velikim hodnicima ega", objasnio je Perlman.

Sa svojom prvom i najvažnijom zvezdom, Medžikom Džonsonom, Bas je imao odnos kao sa usvojenim sinom. Pokupio bi ga svojim skupim kolima i odveo na burgere, kad vidi da je ovaj potonuo. Igrali bi bilijard do 3 ujutru i pričali o tome šta je potrebno timu da bi sledeće sezone bio još bolji. Išli su svake subote na utakmice američkog fudbala koje je igrao USC. Paralelno sa tim bili su poput najboljih ortaka. Zajedno u striptiz barovima. Na duplim dejtovima. U dugim noćima, sami u bazenu sa 20 Plejboj zečica. Ako su lagali mene i ja lažem vas.

Sa Karimom je taj odnos bio drugačiji, a tu je Bas pokazao i koliko je taktičan i da - što je jako važno za vlasnika NBA tima - nije stipsa. Naprotiv. Govorkalo se da je njegovo favorizovanje Medžika uništilo hemiju u timu. Svojeglavom Karimu to naročito nije prijalo, ali je jedini od svih igrača imao hrabrosti i kredibiliteta da o tome otvoreno razgovara sa Džerijem Basom, a ne sa potplaćenim novinarima lokalnih listova iz Los Anđelesa.
"Nisam stigao ni da progovorim na tom sastanku, Džeri je rekao kako smatra da je Medžik pošteno plaćen", prisetio se Karim. "Pomislio sam da je to još jedna tirada o njegovom usvojenom sinu. Ali onda je rekao - postoji samo jedan igrač u ligi koji zaslužuje veću platu, a to si ti".

Medžik je tada imao milion dolara po sezoni, a Karim je dobio milion i po. Bas je želeo da rešava stvari na ljudskom nivou, ali je bio spreman da neke probleme koje ne može da reši "so pari, reši so mnogo pari". Tako je u Los Anđeles stigao Fil Džekson. Tako su rešavane, iza kulisa - opet u bazenima, opet u Finiksu, opet sa Plejboj zečicama, kažu - i TV prava kako bi čitav Los Anđeles uvek mogao da gleda Lejkerse na televiziji.

Tako je, uostalom, i forum postao mesto na koje morate da izađete ako ste u Los Anđelesu i iole držite do sebe. Zbog čilridersica. Zbog filmskih zvezda koje tu sede. Zbog vrhunskog viskija i još bolje posluge u lobijima. Zbog toga što kada mlin krene da melje, jedino je važno da nikada ne stane. A Bas je bio vrhunski vlasnik jer je uvek pronalazio načine da spreči zaustavljanje svog mlina - vizijom, novcem, ljudskošću, perverzijama i opet ljudskošću.

Džejms Vorti je više puta prepričavao svoj dolazak u Lejkerse i kako je doktor Bas uvek dobro procenjivao kakav pristup ka kom novom igraču treba da ima.
"Po mene je poslao Džerija Vesta na aerodrom. Džeri je došao svojim Poršeom 944. Znali su da nisam nikad seo u Porše. Znali su da ću da umrem od sreće kad vidim Džerija Vesta uživo. A onda me je Džeri odvezao ne neki piknik. Pitao sam ga ko su svi ti ljudi i on me je upoznavao, bile su to čistačice iz Foruma, baštovani iz Basove kuće i običan, svakodnevni svet. Samo Basa nigde nije bilo. Bio je samo neki bosonogi tip, u starim farmerkama i sa starim kačketom koji je neprestano pušio. Tek posle nekoliko sati shvatio sam da je to on, sa obe noge na zemlji, bez želje da me zadivi sobom, spreman da mi pokaže kakav je prema običnim ljudima, kakvim sam ja sebe smatrao", ispričao je Vorti za oral history knjigu o doktoru Basu.

Tamo negde iza paravana na koji su Plejboj zečice kačile skup donji veš, priče su o Džeriju Basu poput one iz života Ronija Turijafa.

Lejkersi su draftovali Ronija i želeli su da potpišu ugovor sa njim, ali su dobili hitan poziv od doktora nakon lekarskog pregeda. Turijaf je imao značajno uvećan koren aorte. "Ne plašim se da će umreti tokom utakmice, nego dok bude lagano šetao ulicom", rekao je doktor. Turijaf nije više bio igrač Gonzage, oni nisu bili odgovorni za njega, Lejkersi ga nisu potpisali, a igrač nije imao zdravstveno osiguranje. Doktor Bas odlučio je da mu plati operaciju skuplju od milion dolara iz svog džepa. "Važnije je", rekao je, "da to dete bude živo nego da pobeđuje u dresu Lejkersa".

Sve to je zapravo temelj onoga što Lejkersi jesu. Što je tako lako mrzeti i tako teško zanemariti. Čemu je tako lako iskazati divljenje.

Nakon pedesetih, Lejkersi su do Basovog dolaska osvojili jedan šampionski prsten. Od 1980. do 2010. godine, kada je Bas držao sve pod kontrolom, osvojili su ih deset. Za tri decenije u kontinuitetu, odigrali su više od pola finala (16) i osvojili trećinu šampionskih titula. Rezultatski, to je bilo čudo. Simbolički, bilo ih je još više.

Kao kad na kraju "Pretty Woman" prolaznik naiđe na Ričarda Gira i Džuliju Roberts kako se ljube. "Dobro došli u Holivud, koji je vaš san", sam pita i sam odgovara: "Neki snovi se ostvare, neki ne, ali uvek nastavite da sanjate - jer ovo je Holivud".

Sa onog oblaka iz naše uobrazilje, dok se češka zlatnim pečatnim prstenom, Džeri Bas je ponosan na svoju devojčicu. Uprkos tektonskim promenama koje su zadesile Lejkerse, oni na dan prodaje nisu izgubili ni trunku onog starog šmeka, obojenog broznanom vintage patinom. Dečak iz reda za socijalnu pomoć, koji je kupio čokoladno mleko jer je jeftinije od kravljeg za cent, sigurno je ponosan i na cifru.

"Show must go on", rekao bi drugi brka, pretenciozno otkopčane svilene košulje.