Kada su knjiga i lopta pravi spoj - Filip Škobalj: Diploma mnogo vredi, dres Srbije san

Poslednjih godina viđena je prava revolucija u koledž košarci. Uvođenjem NIL (name, image, and likeness) kojim se dozvoljava studentima da zarađuju velike sume novca, te transfer portala i ukidanja "red shirt" sezone iliti pauze od jedne godine pošto se promeni univerzitet drastično je promenjena slika kompletnog studiranja i bavljenja sportom sa one strane bare, zbog čega sve više mladih koji se odlučuju za ovaj vid razvoja, pre nego što uplove u profesionalne vode.

Bilo je, naravno, dosta primera naše dece koja su odlazila preko Atlantika zarad akademskog usavršavanja i, recimo, košarke. Nekadašnji mladi reprezentativac Srbije Filip Škobalj uspeo je da napravi pravi spoj između knjige i lopte na UIC (University of Illinois Chicago) gde se sprema da započne četvrtu godinu studija. Jedan od najboljih studenata i kapiten košarkaške ekipe, sa velikim planovima za budućnost.

"Kada se ide u Ameriku, imaš jedan stav, šta misliš i hoćeš... I onda se tokom godina sve menja, zavisno od toga da li si uspeo ili nisi, kakvi su prijatelji, život... Generalno sam jako zadovoljan sa tim što sam uspeo, tim kakav mi je život kao strancu u SAD, pogotovo u Čikagu gde imaš mnogo različitih ljudi, kultura. Takav je i moj koledž, koji je među najbolje rangiranim po 'diversity' (prevod: raznolikost) nivou i meni je to baš lepo. Upoznaješ nove ljude, kulture, to je jedna od najboljih stvari koje sam video i doživeo na UIC".

Na jednom video snimku, gde si se predstavljao kolegama sa kampusa, dobio si pitanje šta je razlog zašto si izabrao UIC na šta si rekao "zbog osećaja pripadnosti i porodične atmosfere". Koliko je zaista jak taj uticaj?

"Izuzetno. Možda je pomalo atipično, ali imaš osećaj pripadnosti jednom društvu, koledžu, ekipi... To je veoma bitan deo, bilo da je u pitanju veći ili manji koledž. Važno je da pripadaš nečem većem od tebe i to se stvarno vidi na mom koledžu kroz razne stvari. Ono što je takođe atipično za moj koledž jeste da je u centru grada, možete da birate različite sportove, tu su Čikago Bulsi, Blekhoksi... Kod nas je malo drugačije nego u nekim manjim sredinama, jer nije sve vezano za naš koledž. Kod nas se to kaže 'Go to work' (prevod: ideš na posao), postoji sistem što je jako bitno za život tamo. Donedavno smo u ekipi imali dugo istog trenera, iste ljude, sada se to promenilo".

Koji je bio momenat kada si odlučio da ne želiš da ideš putem profesionalnog košarkaša odmah, već da završiš školu i takođe igraš koledž košarku?

"Oduvek je postojala želja u meni. Sećam se kada sam još kao klinac 2015. godine gledao sa ocem finale između Djuka i Viskonsina... Tada sam baš poželeo da upišem koledž. Pune dvorane, mnogo ljudi... Osim toga, za mene je oduvek bilo važno i da završim školu, diploma je jako važna. Pogotovo kada mogu te dve stvari da se spoje, onda je to dobitna kombinacija. Razumem one koji igraju u Evropi za pare, ali ti tada nemaš kad da sedneš i učiš kako treba. Na koledžu je sve spakovano tako da ti možeš da postigneš jedno i drugo".

Sa promenom pravila u NCAA košarci sada će sve više tinejdžera verovatno da se odluči za studiranje u SAD, ali sve je to i dalje relativno novo...

"Zato i mogu da kažem da moja odluka da odem tamo nije bila tipična, pogotovo zbog trenutka kada sam je doneo. Mnogi moji saigrači iz reprezentacije i momci koje sam poznavao su odmah posle 18. rođendana potpisivali višegodišnje ugovore sa svojim klubovima. Poželeo sam da probam nešto drugačije, da izaberem drugi put... Svi su me pitali da li sam siguran u to, jer bih praktično tek sa 22-23 godine bio ruki, nemaš iskustva... Sad se pitam kako to nemam iskustva, kada sam uložio vreme u svoje telo, košarku i školu. Mnogi od tih momaka nemaju, verovatno i neće imati diplomu", zastao je Škobalj, pa dodao:

"Dugo sam sa roditeljima pričao o tome šta posle košarke, imao određene sumnje u to da li sam izabrao pravi put. Ali, postao sam siguran da je to ispravan put, a sada zbog NIL (name, image, likeness pravilnika) i promene pravila sve više mladih se odlučuje da ide preko. Dosta ih ima na zapadnoj strani SAD, toga nije bilo u tolikom broju kada sam ja odlazio".

Obrazovanje ti je očigledno bilo jako važno od samog početka?

"Naravno, jer čak i ako ne uspeš u košarci, možeš da se vratiš ovamo sa američkom diplomom, što se svuda ceni i priznaje. To je bio jedan od prelomnih trenutaka zašto sam izabrao odlazak na koledž".

Ti si među studentima sa najboljim ocenama?

"Ne bih da ispadne da se hvalim, ali jeste, najbolje su, prosek 4.0 po njihovom sistemu. Drugu godinu zaredom sa u All-Academic timu MVC (Missouri Valley Conference, konferencija u kojoj se takmiči UIC prim. aut), što je meni jedna od najdražih nagrada. Ona se dodeljuje kao dokaz da nisi samo dobar u sportu, već i na akademskom nivou. Mogu svi da dođu tamo i treniraju, igraju. Okej, ali ne može samo to, moraš sebe i koledž sa kojeg si da pokažeš i u akademskom svetlu. To je sve jako bitno i za sam koledž, jer tako privlačiš druge studente. Ako pokažeš da možeš da budeš među najboljima kao student i sportista, šalješ pozitivan signal onima koji bi možda hteli da dođu, a imaju određene sumnje".

JEDAN DAN ISPROGRAMIRAN OD PRVOG DO POSLEDNJEG DETALJA

Filip Škobalj (©FIBA Basketball)

Kakav ti je prvi utisak kada si se preselio u Čikago?

"Zbog tatinog posla (Milan Škobalj, košarkaški trener) menjali smo dosta država i bio sam vezan za roditelje i brata. Meni je odlazak u SAD bio prvi samostalni korak u životu, sve je bilo novo. Čikago je veliki grad, mnogo je ljudi, kao što sam već rekao, dosta je raznovrsnosti... Kada vidiš pet zgrada od 100 spratova, ti ne znaš gde si (smeh). Bila je velika promena, ne mogu da kažem šok, ali sam se navikao relativno brzo. Sad mogu da kažem da sam postao čovek".

Kako izgleda jedan tvoj dan tokom trajanja semestra?

"U danima kada nemamo utakmicu, ustajem između 7 i 9 ujutru, pošto mi obično budu časovi od 10 sati. Ako ustanem ranije, onda je to uvek zbog dodatnog individualnog treninga sa pomoćnim trenerom. To je otprilike 45 minuta do sat vremena i tu radimo na nekim specifičnostima, recimo pripremam neke individualne detalje za narednog protivnika, kada da napadnem koš ili tako neki drugi detalj. Od 10 do 12 imam časove, posle idem u halu na trening, u međuvremenu ručam... Pre treninga imam masažu ili neki drugi tretman, a onda kreće video skauting oko 14-14.30. To traje oko 45 minuta, posle ide teretana oko sat vremena, pa timski trening do 18.30. Važno je reći da u SAD imaš dozvoljeno 20 sati treninga, a najviše četiri sata dnevno. Kada se završi trening, večera sa ekipom i sve se završi 20 časova, idem u stan koji je jako blizu kampusa. Uradim domaći, pogledam malo TV, nešto drugo ili ako imam neki ispit da spremam, onda učim. Pripreme za spavanje i najkasnije do 23.15 si u krevetu".

Dan ti je praktično isprogramiran od prvog do poslednjeg detalja?

"Bukvalno u se dešava da u pokretu od hale do učionice ili kafeterije zovem svoje, kako bismo se ispričali malo. Moraš da vodiš računa i zbog vremenske razlike".

Hajde nam malo objasni ovo pravilo oko 20 sati rada nedeljno?

"To pravilo odnosi se samo na ekipni rad, individualni trening sam tražiš, ako želiš, oni tebe ne mogu da nateraju. Ako igraš utakmicu tokom sedmice, ona se računa kao četiri sata rada. Ako imaš dva meča nedeljno, onda je to osam sati, pa ti ostaje samo 12 sati za timski rad. Pravilo je da, ako igraš dve utakmice nedeljno, onda moraš jedan ceo dan da odvojiš, bez ikakvih aktivnosti. A, ako se desi da ti zakažu tri meča u nedelji, onda sledeće sedmice moraš da dobiješ dva cela dana odmora. Ne znam sve detalje ni ja, mnogo je tih malih pravila..."

Ti si uz to i kapiten ekipe?

"Da, tokom poslednje dve godine sam bio kapiten, pa sa tom ulogom imao sam obavezu da odobravam popis, da li smo pratili plan i program tokom nedelje, da li su nas treneri terali da radimo prekovremeno. Čuo sam za slučajeve gde je bilo trenera koji dođu i kažu da nećeš igrati, ako ne budeš trenirao toliko i toliko".

Tvoja ekipa je donedavno radila sa trenerom Lukom Jakličem, a onda je stigao Rob Isan. Kakav je bio rad sa Jakličem i koliko si zadovoljan svojim napretkom kod njega?

"Kada sam počeo ceo proces regrutovanja, koji je bio 2019. i 2020. godine, dok sam igrao Svetsko i Evropsko prvenstvo sa reprezentacijom, javljalo se dosta ljudi, da se raspitaju za detalje i da se upoznate. Jaklič mi se odmah svideo i sve vreme sam bio za njega jer je od početka imao stav da želi da mi pruži šansu, da ću igrati odmah. Sve je to bilo tokom korone, pravila su se promenila, igrači su dobili jednu godinu unazad što je promenilo ceo ritam i sliku. Treneri tada nisu mogli da dolaze da te vide, zbog toga je bilo teško odlučiti. Bukvalno si se osećao kao da ideš slep u nešto novo. Pravili smo planove rada, radilo se dosta. Sa njim i dalje imam dobre relacije, čujemo se i ako više nije trener UIC. Dosta sam toga naučio od njega, ne samo o košarci, već i kao čovek što je možda najvažnije".

Da se vratimo na onu priču o raznovrsnosti... Šta je potrebno jednom igraču da bude kapiten, lider ekipe u okolnostima gde imaš mnogo različitih mentaliteta i kultura?

"Još od malih nogu, kada sam počeo da igram košarku, imao sam osećaj da moram da budem neko ko povezuje ekipu, da nosi tim u nekom delu. Možda će zvučati malo glupo, ali sam želeo da sve to ide kroz mene. Košarka je timski sport, ne možeš da imaš potpunu kontrolu, ali možeš da utičeš na saigrače, da izvuku najbolje iz sebe na treningu ili utakmici. Pomažeš im da završe školu, da cela ekipa napreduje kroz košarku i pre svega studije. U SAD je to jako teško ostvariti kao stranac, ali kako sam već dugo tamo, pokazao sam se na treninzima, kroz učenje... Trudio sam se uvek da pomognem drugima, da im ulijem samopouzdanje da, na primer, jedan promašen šut ne znači da treba da prestaneš da pokušavaš, već da će taj šut doći. Sada kao neko ko treba da započne četvrtu godinu, gledam i da mlađim saigračima pokažem neke stvari iz igre, kako mogu neke situacije lakše da savladaju, zovem ih da idemo da zajedno treniramo kada je individualni rad. Moraš da im pokažeš da sve može, ali i da ima košarke više od onih 20 sati koje sam pomenuo. Ako želiš da postaneš košarkaš, moraš da izađeš iz okvira onoga što vidiš na društvenim mrežama, nego da radiš mnogo. Dosta je teško biti primer nekom, ali kada uspeš u tome, onda je sve lako".

Da li već razmišljaš o sledećem koraku, šta kada završiš koledž?

"Prvo da završim koledž (smeh). Diploma mi je oduvek bila važna, zbog sebe i porodice. Ne samo da se dokažem u društvu, već i samom sebi. Plan mi je posle toga da igram u NBA ligi, da mi pre toga četvrta godina bude najbolja u karijeri, da se unapredim koliko god mogu, ali i da ostvarim što više kontakta sa ljudima, ne samo iz košarke, već i generalno".

Rekao si da ti je želja NBA liga...

"Da, videćemo da li će to doći kroz 'NBA Workouts', još nisam razmišljao toliko daleko. Meni je oduvek bio san da igram NBA ligu. Kao klinac sam ustajao stalno u pola noći da bih gledao utakmice (smeh). Roditelji su gledali svaku moju utakmicu, bilo bi lepo kada bi se to nastavilo i kroz NBA. Gledaj, kao dete sam imao papir sa ispisanim ciljevima za neki trenutak kada odrastem. Neke sam već štiklirao, a na tom spisku je i NBA liga".

Možda baš u Čikagu?

"Videćemo (smeh)".

LEPO JE PRIČATI SRPSKI U ČIKAGU, A KAD OSETIŠ -25 STEPENI...

Filip Škobalj (©FIBA Basketball)

Da li si kao klinac sanjao dres večitih?

"Naravno, to je svakom dečaku bio san. Ali, ti dečački snovi su nas gurali da svako jutro ustajemo i treniramo. Kod dosta mojih drugara sam video da ta želja polako nestaje sa godinama, da dolaze druge, zabavnije stvari. Kod mene je drugačije, jer i dalje se budim svako jutro sa istim žarom, sanjam košarku bukvalno. Nisam čuo za mnogo takvih slučajeva, da ta vatra gori istim intenzitetom i posle toliko godina. Svi planovi i ciljevi su ostali, ne samo zbog sebe, već zbog svih koji su uložili nešto u mene. Imam osećaj, potrebu da im nešto vratim, da budem najbolji. Svakog leta, kada se završi godina, dođem kući i treniram sa tatom non-stop, baš kao kad sam bio dete. To me čini srećnim".

Čikago je veliki grad, sa toliko mogućnosti. Ima i dosta naših ljudi. Da li su uprkos tesnom programu uspeo nešto od svega da doživiš?

"Jesam, naravno. Čikago je dva grada u jednom. Zavisi u kojem delu godine si otišao. Ako odeš na leto, sjajan je grad, sa toliko sadržaja, plaža, ljudi... Ako si tamo u decembru, totalno je drugačije (smeh). Nikada nisam doživeo temperature od -25 stepeni, iako sam živeo u Skandinaviji... Udahneš i nos ti se zaledi. Da, u Čikagu ima oko 400.000 Srba, ali nažalost žive daleko od mog kampusa, na skoro sat vremena vožnje. Oni su uglavnom oko aerodroma stacionirani. Ali, na UIC ima dosta Srba, ljudi sa Balkana. Nekoliko je sportista takođe iz Srbije, dvojica-trojica trenera".

Kako se slažete?

"Jako dobro. Sa trenerom tenisa igram često tenis... Lepo je kada posle svega imaš mogućnost da popričaš sa nekim na našem jeziku, da odete na večeru ili popijete piće, da možete da pričate o stvarima koje nemaju veze sa kampusom, da probate srpsku hranu, posebno ćevape (smeh). Prija s vremena na vreme, kada iskočiš iz šablona. Američki život je mnogo života u njemu, raznovrsnost o kojoj smo pričali".

Imao si dobru pripremu za sve što si doživeo tamo, kroz česte selidbe po Evropi? Danska, Švedska, Nemačka...

"Ti kao internacionalni student koji živi ceo život u jednom mestu i dođe na drugo, možda i teže podnosi kulturološki šok koji doživiš. Meni je bilo drugačije, više puta sam menjao gradove, zemlje, kulture... Jeste da sam to radio kao dete sa roditeljima, ali nije mi toliko teško pao dolazak u Čikago. Tranzicija nije bila laka, a ni teška. Dosta je bilo detalja o kojima vodiš računa, a kako sam već imao iskustva iz nekoliko selidbi, znao sam šta je važno. Kada sve skopčaš, lakše nalaziš neku zajedničku sredinu sa drugima. Kroz sve te selidbe naučio sam različite jezike, nemački, engleski i švedski pričam kao srpski što mi je takođe važno".

Gde si proveo najviše vremena?

"U Švedskoj, gde sam bio šest godina. U Rostoku živimo, ali sam tamo ja proveo tri godine aktivno pošto sam otišao na koledž".

U Švedskoj si tako stigao do mlađih kategorija njihove reprezentacije?

"Da, ali samo do U15 nivoa, moj prvi zvanični nastup u reprezentaciji bio je za Srbiju sa U16 selekcijom. U tom nivou dobijaš svoje košarkaško državljanstvo, pre toga možeš da igraš za druge, ali bez istog. Meni je oduvek bio san da izađem na 'balkon' kao reprezentativac Srbije, kao klinac sam stalno išao po kući i pevao himnu. Najviše bih voleo da igram za našu zemlju. Iako ne živim ovde, u sebi nosim patriotski duh".

Deluje kao da je sve manje ljudi sa takvim stavom...

"Mnogi reprezentaciju gledaju kao mesto gde mogu individualno da se pokažu, da izvuku korist za sebe. Za mene je reprezentacija najveća čast i privilegija, šansa da predstaviš svoju zemlju u najboljem svetlu. Nikad neću da zaboravi 2021. godinu, kada smo na Svetskom prvenstvu stigli do polufinala, ljudi su mi slali snimke i fotografije kako se po kafićima gledaju utakmice i slave naše pobede. Nažalost, tada nismo uspeli da osvojimo medalju, poraženi smo u polufinalu, ali mnogo je značilo to što smo znali da nas ljudi prate, da je njima to važno. Čast je igrati za Srbiju, mnogo veća od toga da igraš za sebe", priča Škobalj i dodaje:

"Te 2021. su na reprezentativnoj akciji bili četvorica-petorica top 10 igrača sa drafta. Vembi, Holmgren, Ajvi, Idi koji sad treba da bude draftovan... Velika je stvar kada se takmičiš protiv najboljih, meni pogotovo u dresu Srbije. Nikad nisam gledao protivnike na taj način, da li će neko da bude draftovan ili ne. Svakog gledam podjednako, jer svi mi treba da izađemo na parket i pokažemo šta znamo, da uzmemo šut, odigramo odbranu. Onda se pokažu na delu iskustvo, kvalitet, talenat, sve ono što si trenirao, učio i radio tokom godina. Razmišljao sam da niko ne može da uđe na teren i da odmah vodi 20 razlike protiv mene, već da pokaže da je bolji".

SAN MI JE BALKON SA MEDALJOM OKO VRATA

Sa Srbijom si dosad prošao tri akcije - U16, U18 i U19?

"Tako je, dva Evropska i jedno Svetsko prvenstvo. Trebalo je da bude još jedna akcija, ali se nije desilo zbog korone".

I, kakve utiske nosiš iz reprezentacije?

"Sve tri akcije bile su potpuno drugačije. Jedino što je bilo isto su ime reprezentacije i prezime na poleđini dresa".

Zašto?

"Kada sam došao na U16, bio sam na spisku od 19 igrača kao jedini koji nije igrao u Srbiji. Niko me nije znao od momaka, ostali su se međusobno poznavali sa drugih akcija, iz klubova... Ja to nisam prošao. Kada sam došao, mene su maltene svi otpisali već u prvom krugu. Nisam imao velika očekivanja, ali sam brzo shvatio da mogu da uđem među dvanaest, a posle sam dogurao i do startne petorke. Tada sam napravio neku konekciju sa ljudima, počeli su da čuju za mene. To je bio prvi korak. Sledeće godine smo se nas trojica iz te ekipe odazvali za U18, igrali smo sa starijima. Išli smo u Volos sa novim, starijim timom, bili su tu Pokuševski, Pažin, Langović... To je bio drugačiji tim, oni su se opet poznavali od ranije, a mi ulazimo kao najmlađi. I tu sam uspeo da se probijem, da igram. Posle korone došla je akcija 2021, Svetsko prvenstvo. Tu su se vratili neki igrači iz U16, ali je bilo i novih imena. Onda ponovo uklapanje, nove relacije, odnosi... Ipak, ta poslednja godina je bila najbolja, u smislu kako smo se družili, kakva je bila hemija u ekipi. To mi je bio jedan od najboljih momenata u reprezentaciji".

Postoji li kontakt Saveza sa tobom, da znaš da te prate?

"Ne, da ja znam. Poslednjih godina ne, od 2021. godine kada sam završio juniorsku košarku nemam saznanje da me prate".

Koliko ti je uz oca trenera bilo lakše da naučiš da gledaš košarku iz drugačijeg ugla, da sagledaš širu sliku i ne kreneš putem kojim se sve češće ide, da sport bude sredstvo da se zaradi novac, a ne strast?

"To je jedno od najbitnijih pitanja za svakog igrača, da li košarku gledaš kao posao ili život. Ako gledaš kao posao, onda će biti sve super dok ide, a kada krene loše smučiće ti se brzo. Gubiš volju da igraš, želiš da promeniš nešto. Meni je košarka od malih nogu jedini sport koji sam probao. Bio sam kratko na taekvondu, ali to je trajalo baš kratko, imao sam samo onaj beli pojas koji kupiš i to je to (smeh). Deca čiji su roditelji u sportu često proživljavaju njihovo primoravanje da budu u istom, to nije rešenje. Kod mene nikada nije bilo tako".

Nego?

"Kada sam bio dete, otac me je pitao da li bih želeo da se bavim košarkom ili ne. Ako bih rekao da hoću, on će učiniti sve da mi pomogne. Ako ne, onda da nađemo nešto što bi mene zanimalo. Nisam nikada imao pritisak moranja, to je jedna od najboljih i najpozitivnijih stvari koje su mogle da mi se dogode".

Sve je išlo prirodnim tokom.

"Zaljubio sam se u košarku, nisam morao da radim i treniram, da idem na utakmice i dajem po 20-30 poena da bih nekog zadovoljio. Ne. Meni je zadovoljstvo bilo da idem na utakmice i treniram. Sve ostalo je plus. Srećom, uglavnom je sve bilo super, pa je zato utisak još i bolji. I utakmice koje nisu bile dobre, znale su da izvuku nešto pozitivno. Sednemo, popričamo o detaljima ili, ne znam, radimo nešto drugo pa onda hladne glave analiziramo... Velika stvar za mene, a to nema svako, je što kod kuće imam trenera koji može da mi objasni sve do najsitnijih detalja. Lakše preskočiš prepreke, zbog toga sam beskrajno zahvalan. Majka mi isto mnogo pomaže. Ona nije u sportu, ali posle 20-30 godina sa ocem naučila je mnogo toga. Kod nas ti je sport po ceo dan. Jedna utakmica na TV, druga na laptopu, treća na tabletu... Na telefonu gledaš statistiku".

Je l majka najveći kritičar?

"Uf, da. Mada, zna nekad i da me pita zašto sam uradio nešto na utakmici, a nisam probao nešto drugo ili zašto sam promašio neki šut koji je bio lak. Naravno, sve iz najbolje namere", završio je Škobalj.