Jokićdependencia

I sve je to legitimno, nisu izabranici Marija Gomesa uradili ništa protivzakonito. Samo, kako smo i zašto uopšte dozvolili Portugaliji da nam proda tako jeftin trik i poremeti nas tek tako? Filip Petrušev je prvi naseo. Shodno nakupljenom iskustvu morao je da reaguje trezvenije, smirenije. Kasnije se eho njegove (neprikladne) reakcije proširio kroz ekipu i uneo dodatni nemir koji nas je dugo lomio, a na kraju doveo do pobede bukvalno na mišiće. Mahom Jokićeve!

Mozzart daje 20.000 za svaku trojku Srbije

Da, jeste Nikola Jović ponovo odigrao sjajno i potvrdio tezu da je jedna od glavnih uzdanica Srbije u grupnoj fazi, ali zašto su ostali (ne)stali? Ideja nije da se u bilo koga upire prstom, naprotiv. Srbija ima toliko individualnog i timskog kvaliteta da je jednostavno nepotrebno da svil, uslovno rečeno, stanu i čekaju najboljeg košarkaša sveta da izmisli poene ili asistenciju tako što će prethodno da navuče dva ili tri protivnička igrača na sebe.

Nije Jokiću takva uloga strana, štaviše, on istu godinama nosi u Denver Nagetsima i mnogi su najviše zamerali Džamalu Mariju i Majklu Porteru Džunioru - koga sada više nema u franšizi iz Kolorada - što ne preuzmu veću odgovornost, kako bi rasteretili svog najboljeg igrača. Isto pitanje lako može da se postavi i reprezentativcima Srbije? U redu, ne mogu svi da nose igru protiv Nemačke u meču za olimpijsku bronzu ili protiv Drim tima u neponovljivom polufinalu, ali protiv Portugalije i te kako mogu. I čak su morali da potegnu deo tereta, kao što je to bio slučaj protiv Estonije, i ne dozvole da čovek u koga će svi gledati kada bude najvažnije mora prekomerno da se troši i protiv jedne nižerazredne selekcije.

Statistika je u ovom kontekstu takođe neumoljiva. Srbija je protiv Estonije sa Jokićem na parketu imala plus od 43 poena za 23 minuta, a onda minus od devet za preostalih 17, kada je on odmarao. U duelu sa Portugalijom je plus bio 12 poena za nepuna 23 minuta, da bi u preostalih 17 Srbija ponovo ušla u blagi minus.

Nije Portugalija ni na jednoj poziciji bolja od Srbije, niti bi u redovnim okolnostima uopšte bilo dešavanja kakvim smo bili svedoci u petak uveče. Da se ne lažemo, Srbija je na papiru bez Bogdana Bogdanovića i Nikola Jokića kadra da se nosi sa svakim na Evrobasketu, verovatno i da se 'pobije' za medalju, zato još i više boli to što taj kvalitet ne koristimo kako treba i u pravoj meri. Odnosno, što se ponekad stiče utisak da se drugi ne opterećuju previše kada vide Jokića u igri, jer su svesni da on može da uradi mnogo toga dobrog u kratkom vremenskom intervalu.

Teorija je jedno, praksa je nešto drugo, a u istoj su Portugalci izudarali Nikolu Jokića bez trunke milosti, dok se malo ko mimo Nikole Jovića drznuo da preuzme odgovornost i reši utakmicu ranije. Tu nije samo do igrača, nego i struke, odvažnosti i hrabrosti da se pruži šansa nekom drugom i da je taj neko iskoristi... Jesu Argentinci često voleli da kažu, parafraziramo, kako Mesiju uvek treba dati loptu i skloniti se kada je na terenu, tom se krilaticom izgleda vode naši košarkaši, ponekad čak i previše. Da li je to pitanje samopouzdanja, straha ili opterećenja, to oni najbolje znaju...

Reče Marko Gudurić da smo i ranijih godina imali ovakve 'ispade' i da smo iz njih izlazili jači, Svetislav Pešić, Vanja Marinković i Nikola Jović poručili su kako se nadaju da je ovo bila prva i poslednja ovakva utakmica. I, neka bude tako.

Samo, hajde da već protiv Letonije pokažemo da "Jokićdependencia" može da bude stvar prošlosti i vidimo nespornu klasu, dugu klupu i neizmerno iskustvo velikih utakmica kako nosi Srbiju kroz dalje takmičenje.