Jelena Milovanović za MOZZART Sport: Mama me učila da ne bijem sudije!

O njima se i dalje priča... Još koji dan... A onda će, do sledećeg leta i Evropskog prvenstva u Mađarskoj i Rumuniji, pasti u potpuni zaborav. Nije u redu. I nije pošteno. Krajnje nezasluženo. Ali je, nažalost, uvek tako.

Ženska košarkaška reprezentacija Srbije mogla je na minulom Svetskom prvenstvu u Turskoj do medalje, a završila je na osmom mestu. Zbog pola koša, ali to smo već elaborirali u prošlom broju u intervjuu sa selektorom Marinom Maljković. Sada imamo jednu vedriju i neobavezniju priču...

Duša naše ženske reprezentacije, uz koje uvek idu osmesi, čak i kad je teško – Jelena Milovanović. Trenutno najbolja srpska košarkašica koja igra u Rusiji, najjačoj evropskoj ligi, a leto provodi u WNBA koja je vrh ženske košarke. I uz sve to, zanimljiva je...

Dobro, jesi li ti naša najbolja košarkašica?
"Preskočiću to pitanje."

Jedino ti igraš u ženskoj NBA i Rusiji?
"Da, ali biću skromna. Daleko od toga da sam najbolja, ali sam dobra. Moj put je bio dug, da ne pričam kuda sam sve prošla i šta sam sve videla. Sve ovo mi nije palo s neba. Rusija jeste najjača liga u Evropi, privilegija je igrati tamo, zajedno s najboljim igračicama iz Amerike. Pružila mi se prilika i za WNBA, a mislim da sam je iskoristila. Jedva čekam sledeće leto da opet odem u Vašington Mistiks."

Prošlog leta reprezentacija Srbije bila je četvrta u Evropi, sada vam je na SP zamalo izmakla borba za medalju. Hoćemo li videti tu medalju za Srbiju dok ne odeš u penziju?
"Imamo šansu sledećeg leta na EP. Kažem imamo šansu, ali od nas sve može da se očekuje. Zavisi i kako se koja devojka probudi. S nama se nikad ne zna, a-ha-ha... Želimo da odemo na Olimpijske igre u Riju 2016, to mi još nedostaje u knjizi."

Hoćeš da kažeš da su žene varljive, malo lude?
"Da, tako nešto, a-ha-ha… San nam je da se pojavimo na otvaranju OI, budemo tamo, a možda ćemo nešto i napraviti. Videli smo da možemo protiv svih. Ako se na EP-u izborimo za mesto u kvalifikacijama, biće fenomenalno."

Koliko vam je trebalo da ispletete na stotine gumenih narukvica u bojama srpske zastave. Čija je to bila ideja?
"Mislim da se toga setila Milica Dabović. Ja sam kasnila na pripreme, pa nisam učestvovala u tome i nisam vreme odmora koristila za pletenje. Ali devojke su svaki slobodan momenat, između obroka, u vreme odmora, pravile te narukvice. Bio je plan da se to prodaje u humanitarne svrhe, ali nismo uspele u tome, tako da smo na SP-u pre svake utakmice delile na desetine narukvica, kako našim navijačima i volonterima, tako i strancima. Oni klinci volonteri su nam pre svake utakmice tražili, a kad kažeš dobili ste juče, oni viču „daaa, ali nam treba još“. Stvarno su svi bili oduševljeni. Pred svaku utakmicu smo donosili punu kesu narukvica u dvoranu i sve smo podelili."

Sjajna fora da pridobijete publiku?
"Da, mada to nije bio motiv. Na prvoj utakmici protiv Angole sam te narukvice uručila sudijama, pa su saigračice rekle da je to iskusan potez. Nažalost, nije pomoglo dugoročnije..."

 

Koliko si imala odmora tokom ovog leta?
"Baš sam juče brojala, mislim da sam za godinu dana provela 16 dana u Srbiji, a samo pet dana nisam radila ništa."

Bila si u Spartaku iz Moskve, sa sada si u Dinamu iz Kurska. Iz grada u „selo“?
"Nije tako... Prija mi Kursk koji ima 400.000 ljudi i za Rusiju je manji grad. Moskva mi nikad nije odgovarala, ne volim gužvu, nego mir. Dok traje sezona, dosta se odmaram, sedim kod kuće, čitam knjige i novine, samo nešto što je na srpskom, gledam filmove. U ovom gradu ima sve što meni treba, tržni centar, restorani... Žao mi je samo što nema bioskopa. U stvari ima, ali su svi filmovi sinhronizovani na ruski."

Pa zar nisi naučila ruski?
"Ne! Ne volim ruski, ne leži mi... Trener je uvek stranac, mnogo strankinja je u timu i nisam imala potrebe da ga učim. Na primer, dok sam bila u Šopronu naučila sam mađarski, jer sam želela da ga naučim."

Hoćeš da kažeš da je mađarski lepši od ruskog?
"Ne znam , ali ja ga više volim, naučila sam i da čitam mađarski, a često preko Skajpa razgovaram s drugaricama iz Mađarske, čisto da ga ne zaboravim. Svima grozno zvuči taj jezik, ali meni se sviđa."

Igrala si prošle i igraćeš sledeće sezone za Vašington Mistiks. Kako izgleda WNBA iznutra, da li je ista organizacija kao u NBA?
"Isto se posvećuje pažnja kao muškoj košarci, samo ženska liga traje kraće, svega tri meseca. Igramo u istoj dvorani kao Vašington Vizardsi, a imala sam priliku i čast da uđem u njihovu svlačionicu i vidim kako sve to izgleda. Oduševljena sam Amerikom, odnosno WNBA ligom, time kako se brinu o igračicama, kako ništa ne može da ti nedostaje. Mislim da je Vašington i jedini tim u WNBA koji svakoj igračici daje automobil."

Šta si vozila?
"Prvo neki „ševrolet“, mislim da je „impala“, a onda su mi pred kraj sezone dali neki veliki „dodž“ i baš sam se lepo osećala u njemu. Putovala sam mnogo dok sam bila povređena, po ceo dan sam vozila. Bilo je lepo vreme, pa sam i ja bila lepše raspoložena."

A kako ti voziš?
"Volim brzu vožnju, stvarno... Ali prošle godine sam imala udes, pa sam od tada mnogo pažljivija."

Šta je najlepše što si videla u Americi?
"Možda mi je najjači utisak ostavila Bela kuća i taj park koji se pruža u nedogled, pa Linkoln muzej, Spomenik nezavisnosti... Nažalost, propustila sam Kaliforniju i Čikago, jer nisam putovala s ekipom zbog povrede, ali jedva čekam sledeće leto da to ispravim."

Kakva si po prirodi, da li si smirena?
"Nisam! Trudim se da pokažem da sam smirena, ali nisam. Na terenu se žderem u sebi do neke granice, a onda poludim. A ovako, van terena, vrlo sam impulsivna i baš znam da planem i odreagujem kao zemljotres."

Koliko si dobila tehničkih grešaka u karijeri?
"Nisam mnogo, dobra sam sa sudijama. Jeste da se stalno svađam sa njima, ali dobila sam možda dve-tri."

A svađaš se?
"Stalno komentarišem suđenje tokom meča, mada imam granicu. To sam nasledila od mame. Moja mama je tukla sudiju dok je igrala košarku. Ona je bila izvanredan talenat, ali prvo je rodila mene, pa nije mogla da nastavi karijeru, a i dolazila je u situacije da udari sudiju. Na jednoj utakmici ga je stvarno udarila, onako ćušku ili zaušku, a kako je to uradila, tako je i ona dobila ćušku od svog trenera, istom merom."

Znači, od nje si naučila da gunđaš?
"Ne! Ona se trudila da me nauči da ne gunđam, ali ako me teraš da ne gunđam, ja ću baš onda da "drobim". Tako to ide..."

Šta ti najviše nedostaje zbog profesionalnog bavljenja košarkom?
"Nedostaje mi to što nemam društvo iz škole."

Znači, nisi išla u školu,a –ha-ha
"A-ha-ha... Uopšte nisi duhovit… Ne, to znači da sam, nažalost, vanredno išla u srednju školu. Upisala sam i fakultet, ali sada ne stižem da se bavim time. Završiću ga kada okončam igračku karijeru. Ne znam iz kog razloga, ali želela bih da budem advokat. Ko zna gde ću na kraju završiti. Igraću košarku dok god budem mogla, pa ćemo posle da vidimo."

NERVIRA ME ŠTO NAS LJUDI NE PRATE

Šta Jelena Milovanović najviše voli u košarci?
" Bože, pa da pobeđujem!"

Šta te najviše nervira u košarci?
"Ne znam… Nervira me što ljudi ne prate žensku košarku. Ma trudim se da me ništa ne nervira..."

NE SANJAM KULE I GRADOVE

Čuo sam da si najracionalnija i najtrezvenija u našoj reprezentaciji?
"Ne bih da hvalim sebe, ali nisam glupa. Racionalna jesam, znam svoje vrline i mane, svesna sam na kom sam nivou i gde mi je mesto. Ne volim da krivim druge, da svaljujem krivicu na nekog kada izgubimo. Volim da preuzimam odgovornost na sebe u kritičnim situacijama. I da, realna sam. Ne sanjam kule i gradove, mada težim ka tome...", zaključila je Jelena Milovanović.

(FOTO: MN press)