Ja mrtav umoran, Željko u tri ujutru gleda NBA! Obradović se seća i napada iz 1993, nekad mi se čini da haluciniram

Prijatelj večiti, saradnik verni. Tako bi se mogla opisati uloga Đosepa Marije Iskijerda u očima Željka Obradovića. Kad su se sreli, pre više od tri decenije, u danu potpisa najrofejnijeg evropskog trenera, Španac je bio anonimus koji ga je dočekao u Badaloni. Sad je njegov prvi pomoćnik, čovek kome veruje još od perioda u Fenerbahčeu.

Zato ne čudi što Iskijerdo oduševljno priča o šefu stručnog štaba Partizan Mozzart Beta, slikovito podsećajući koliko je zaražen košarkom.

„Pre neki dan smo igrali u Zadru utakmicu ABA lige. Bilo je maltene tri ujutru, a u autobusu na putu od hale do aerodroma počeo je Obradović da gleda uživo NBA utakmicu. Bio sam iscrpljen, razmišljao sam kako da dođem kući i odspavam, a on...“, otkriva Iskijerdo u razugovoru za El Mundo.

Ta posvećenost, o kojoj je nedavno govorio i Aleksandar Đorđević, vidi se na svakom treningu, kamoli utakmici, iako ljudi iz Željkovog okruženja primećuju da je nešto drugačiji otkako se vratio u Beograd.

„Rekao sam mu: 'Mnogo si srećniji i opušteniji'. Partizan je njegov klub, njegov grad. U Beogradu je okružen porodicom, prijateljima, ispija kafe, ide u poznate restorane...“

Projekat Željko Obradović

Mogao je da izabere neki drugi evroligaški klub pre dva leta, međutim opredelio se da prati emociju. Sad je nju iskusio i stranac.

„Putovao sam oko sveta 30 godina. Stvarno sam želeo da se vratim kući. I kada su se stekli svi uslovi...“, seća se kako je pristao da dođe u Srbiju, te otkriva da se nije pokajao što pokazuju i rezultati (od 16. decembra 35 pobeda u 41 utakmici), ali i ambijent. „Svi se družimo: treneri, igrači, predsednik... Lepo je igrati u našoj hali, u Beogradu, a svi smo razumeli da je jedini način da uspemo bio da pratimo Željka“.

A kakav je Željko kad ga kamera ne zumira mogli ste da se uverite na osnovu reči asova koje je trenirao u prošlosti. Sad i iz usta pomoćnika.

„Kao osoba, uvek je isti. Lud je za košarkom! Strastven i posvećen. Iznenađen sam energijom i strašću sa kojom nastavlja da živi za košarku. Prirodnom talentu koji je već posedovao za ovaj poziv, sada dodaje iskustvo stečeno u raznim sredinama. Zato predviđa šta će se dogoditi. Priča mi o utakmici koju smo igrali u Leonu, sa Huventudom 1993, napadali dva na jedan na niskom postu. To nije normalno“.

Jedan drugog doživljavaju skoro kao člana porodice.

„Svakog leta dolazi u kuću u El Masnou (Katalonija, op. aut.). Proveli smo mnogo sati tamo zajedno, uživali u hrani, piću, smejali se, pričali o košarci. Naš odnos je zasnovan na poštovanju i poverenju. Zna Željko da ću dati sve za njega i veoma sam zahvalan na tome kako se brine o meni, koliko me voli. Sam sam u Beogradu i on brine o meni. Ne mogu ništa više da tražim“.

Ili pak može? Primer je kad Đosep Marija Iskijerdo i Željko Obradović odu na večeru, a pridruže im se Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Dejan Bodiroga ili Predrag Danilović.

„Nekad mi se čini da haluciniram“, slikovit je Španac. „Ako pratite Željka onda to znači uspeh. Veoma je strog, nameće veliki pritisak, nije mu stalo do prve prijateljske utakmice u predsezoni, nego do plej-ofa sada“.

Posle devet titula kontinentalnog prvaka i niza pehara u različitim državama, Obradović je malo promenio prioritete i sad mu je, prema Iskijerdovim rečima, najveća inspiracija rad sa mladima.

„Uvek me opominje da nema mladih ili starih igrača, već dobrih i loših. Priča mi o vremenu dok je bio aktivan košarkaš, o bivšoj Jugoslaviji, o Draženu Petroviću, Predragu Daniloviću, Toniju Kukoču, Dinu Rađi... Momcima koji su kao tinejdžeri bili uveliko dobri. Zahtevan je, traži dosta od mladih ljudi i ponekad se oni zbog toga žale, ali je jasan: imaćeš problem onog dana kad meni ne budeš potreban. To znači da je s tobom završio. Hvala mu na tome“, dodao je Đosep Marija Iskijerdo.