INTERVJU - Filip Stuparević, sa krova do Votforda i nazad

Dva koraka napred, jedan nazad. Bilo je i ranije primera da fudbaleri direktno iz Superlige potpišu za premijerligaša (Slobodan Rajković, Zoran Tošić, Stefan Savić, Marko Grujić, braća Luka i Ivan Ilić, Slobodan Tedić…), ali za većinu važi nepisano pravilo da su morali da se dokazuju na pozajmicama kako bi se spremili za fizički zahtevan ostrvski fudbal ili karijere gradili u nekim isto tako snažnim ligama, kakve su nemačka, italijanska ili holandska.

Sličnom stazom gazi i Filip Staparević, svestan da mu ugovor sa Votfordom nudi šansu kakva se ukazuje samo odabranima (čitaj, velikim talentima). No, da bi stigao do Premijer lige, 19-godišnji špic mora da prođe usputne stanice karijere. Zato u intervjuu za MOZZART Sport obrazlaže potrebu da se vrati u Voždovac, s obzirom da je u dresu Zmajeva postao najmlađi debitant u istoriji srpskog klupskog fudbala (nepunih 16 godina) i da mu klub iz Zaplanjske, karakterističan za razvoj talenata, nudi savršenu šansu da se vrati na put čija bi završna stanica trebalo da bude Engleska.

U međuvremenu, dokazivanje u češkom Pribramu, treninzi u italijanskom Udinezeu, pa povratak kući. Na krov, gde ga svi znaju.
“Bilo je ponuda iz Mađarske, Slovačke, Makedonije, Poljske. Okej klubovi za mene, ali sam video kako je prošlo u Češkoj. Nivo fudbala sličan Srbiji, po mom mišljenju naš fudbal je možda i iznad njihovog, tako da sam odlučio da se vratim u Voždovac, odakle je sve počelo. Bolje je nekad napraviti, ne bih rekao korak unazad, već neki podstrek, da postignem nekoliko golova, povratim samopouzdanje, da bih napravio odskočnu dasku, jer je ovde bolji ambijent za mene. Fudbalski sam odrastao među Zmajevima, na svom sam, uz neke ljude u klubu, direktora Jovana Damjanovića koji je sa mnom od prvog dana, napravio sam dobar izbor”, obrazlaže Stuparević na početku intervjua za naš portal.

Posle prethodnog mandata u Voždovcu, njegove partije, tada kao maloletnika, odjeknule su jako. Čak do Engleske, pa su se na krov sjatili Stršljenovi.. Od potpisavanja za Votford, praktično nije imao dodira sa Vikaridž roudom, ali se sa evropskim fudbalom i njegovom surovom, profesionalnom, stranom upoznao se zahvaljujući Votfordovom “bratskom” klubu, Udinezeu.
“Votford je veliki klub. Igranjem u Premijer ligi dostiže se vrh, dalje od toga nema. Zadovoljan sam što sam potpisao ugovor sa takvim velikanom. Nisam trenirao, ali sam bio u njihovoj filijali u Seriji A, koja je jedna od top pet liga sveta. Bio sam u Udinezeu, trenirao, postojala je mogućnost da ostanem, ali je problem bio pasoš. Ograničenje broja stranaca nije dozvoljavalo registraciju, a pre mene je stigao jedan Brazilac. Neke stvari se nisu poklopile, mada sam ostavio pozitivan utisak na trenere, tako da ako ovde napravimo dobar rezultat, i ja, ali i klub, sve će ići na bolje.”

Tradiciju da klubovi familije Poco (Votford, Udineze, ranije i Granada) godinama dovode tuce igrača i razmenjuju ih, 19-godišnjak je osetio na svojoj koži. Ne krije da je želeo da igra u dresu Udinezea, ali…
„Želje su jedno, mogućnosti drugo. Uzeo sam odmah u obzir činjenicu da je Brazilac registrovan pre mene. Suprotne pozicije igramo, on štoper, ja napadač. Cele pripreme smo odradili zajedno, dečko je stvarno na mestu, nemam ništa loše o njemu da kažem. U upravi su odlučili da im je potrebniji štoper u tom trenutku, ispostavilo se kasnije da su bili u pravu. Protiv toga nisam mogao ništa. U tom trenutku bili su pri dnu tabele, bili su im potrebni bodovi, videćemo šta će biti u narednih šest meseci.”

Kako je, barem donekle, upoznat sa premijerligaškim šouom i italijanskom taktikom, Stuparević je napravio razliku između dva sveta evropskog fudbala.
„Odradio sam par treninga sa Udinezeom, 85 odsto vremena zasniva se na taktici. U Engleskoj se, kako sam čuo, drugačije radi. Nema toliko taktičkih zamisli, ali se igra mnogo brži i jači fudbal.“

Treniranje sa najboljim fudbalerima Zebreta mu je pomoglo da povuče paralelu sa Superligom i razbije stereotipe o razlikama našeg i fudbala sa Apenina. I pored toga što je liga “petice“, na osnovu Filipovog iskustva, ta distinkcija nije toliko primetna u kvalitetu koliko u drugim segmentima.
“Odnos i kvalitet se razlikuju, ali ne toliko. Svakom igraču potreban je period adaptacije. Nekom mesec, nekom dva, nekom deset dana. Sve zavisi od mentaliteta. Naravno, postoje i druge stvari. Plate se ne mogu meriti sa našim. U srpskom fudbalu nema toliko ulaganja. Po igračim karakteristikama italijanska liga je slična našoj, ali nije to taj nivo kakav su, na primer, De Paul, Lazanja... Trenirao sam sa tim momcima, trenirao sam i sa igračima Voždovca. Fudbalski kvalitet i razumevanje igre sa nekim igračima u Italiji ne može da se meri. Mislim na neke fudbalere u Srbiji koji imaju veće fudbalsko znanje.“

Ne treba zaboraviti ni odlazak u Češku. O samom transferu u Pribram Stuparević se nije mnogo pitao. Još jedna promena sredine, nov jezik, period adaptacije. I ponovo okrutna strana fudbala.
„Nije mi trebalo mnogo vremena da se naviknem na Pribram. Imao sam drugih problema. Otkako sam došao, bilo je priča  od strane trenera i nekih ljudi u klubu kako neću moći da dobijem veliku minutažu, zbog ovoga, onoga... Na pozajmicu su se odlučili ljudi iz Votforda i Udinezea, tako da sam se saglasio sa njima. Kako se kaže, kako gazda odredi u firmi, tako će i biti. Ne može igrač previše da se suprotstavi njihovom razmišljanju. Prihvatio sam i otišao tamo. Stekao sam novo iskustvo koje će mi pomoći u daljoj karijeri da razumem neke stvari, napredujem. Ako opet dođe do sličnih situacija, znaću kako da se postavim prema takvim ljudima.“

U teškim trenucima inostrane karijere dobro dođe pomoć sunarodnika. Stuparević je imao tu sreću da su u Pribramu igrala još dvojica fudbalera iz naše zemlje.
„Mihailo Cmiljanović i Stefan Vilotić su mi dosta pomogli i na tome sam im zahvalan, što sam im i rekao kad sam odlazio iz kluba. Pomogli su mi oko jezika, jeste da je češki donekle sličan srpskom, ali se i razlikuje. Česi su drugačija nacija od nas tako da mi je njihova pomoć dobro došla.“

Svestan je Stuparević da se „avantura Pribram“ nije završila po volji. Fudbalski, ne može se reći da je to bio korak napred. Bela strana jing janga je iskustvo koje je mladi napadač stekao za šest meseci provedenih u Češkoj, a koje će mu biti od velikog značaja u daljem toku karijere. U nameri da debituje za Votford.
„Saglasio sam se sa ocenom nekih ljudi da šest meseci u Češkoj nije bilo kako valja. Možda bi bilo bolje da sam još pola godine ostao u Srbiji, naravno u Voždovcu, iako je bilo poziva još nekih klubova. Stekao sam iskustvo, porastao kao igrač, shvatio kako fudbal funckioniše, neke stvari će sad ići lakše. Prevashodno, ponašanje na terenu i van njega, pomoć saigračima. Sad lakše mogu da priđem saigračima, znam kako im se obraćam, a ne kao što su to pre radili sa mnom pojedini stariji igrači, na neki ružniji način.“

Rođeni Beograđanin vezan je za Votford do 2023. i po svemu sudeći, svoj debi u „ligama petice“ upisaće u nekom od klubova dinastije Poco, ali ako bi mogao da bira, završio bi na Pirinejskom poluostrvu. 
„Fudbaler retko kad može da bira gde će da igra. Moja želja je, na primer, Španija. Sposobnosti i kvalitet najbolje bih mogao da iskažem u tamošnjem stilu, jer sam ja napadač koji voli da igra fudbal, volim da je lopta oko mene, da se izvlačim, učestvujem u igri. Što se Italije i Engleske tiče, svako bi voleo do dođe do tog nivoa na kome sam ja trenutno. Svako bi dao bilo šta na svetu da bude na mom mestu. Svestan sam toga. Trudiću se da priliku ne ispustim iz ruke, već je iskoristim na najbolji mogući način.“

Prvu narednu imaće u klubu u kome je sve počelo. Šest meseci dokazivanja na  krovu, tamo  gde se jednom već dokazao. Skauti Votforda pomno će pratiti njegov razvoj. A onda, ko zna, možda u budućnosti na terenima Premijer lige vidimo tandem Filip Stuparević – Troj Dini.

PIŠE: Stefan STANKOVIĆ
(FOTO: Star sport)