Iz patika u menadžere – Nejt Volters: Zamišljam svet u kojem sam karijeru završio u Zvezdi
Vreme čitanja: 15min | sre. 03.04.24. | 09:00
“Dejan me je izvukao iz psihički teške situacije, fizički se takođe nisam dobro osećao. Sama činjenica da je pokušao sa mnom je mnogo velika stvar i zato mi je to verovatno najzabavnija godina u karijeri“, kaže američki plejmejker za Mozzart Sport
Ako pitate navijače Crvene zvezde, verovatno će vam kao iz topa reći da su im Čarls Dženkins i Markus Vilijams verovatno dvojica omiljenih stranaca koji su nosili crveno-belo. Ipak, uzak je krug igrača koji su za kratko vreme ostavili tako dobar utisak na njih kao Nejt Volters. Pogotovo Nejt Volters iz drugog boravka na Malom Kalemegdanu. Prva asocijacija - flouteri. Zbog toga je od mila i dobio nadimak Nejt Flouters.
Vest da se plejmejker iz Sent Klauda penzionisao prostrujala je početkom kalendarske godine i pristalicama beogradskog kluba počela su da naviru sećanja na izbačaj sa visokim lukom, po kojem je bio poznat.
Izabrane vesti
Prvi put otkako je okačio patike o klin, Nejt Volters je pričao o vremenu u Crvenoj zvezdi, saradnji sa Dejanom Radonjićem, ali i o tome po čemu će pamtiti vreme u Beogradu, koje će mu utakmice zauvek ostati urezane u sećanju, omiljenim saigračima i protivnicima sa kojima se najviše mučio, te planovima za budućnost...
Za početak, o prvim danima košarkaške penzije...
“Dobro sam, hvala na pitanju. Imam dve ćerkice, zbog njih sam stalno u akciji. Kupili smo kuću nedavno i sada smo u procesu selidbe... Imam posla oko nekih svakodnevnih stvari. Nemam nekog drugog zaposlenja, ali dani prolaze lagano“, počinje Volters razgovor za Mozzart Sport i nastavlja:
“Život mi se definitivno promenio, osetio sam da moram da zatvorim košarkaško poglavlje, bilo je i nekih porodičnih stvari koje su se desile zbog kojih sam osetio potrebu da ovu sezonu provedem kod kuće i to se u međuvremenu pretvorilo u odluku da se penzionišem, da stavim tačku i vidim šta dalje“.
Imaš li već neke planove za budućnost, ostaješ li u košarci?
“Imao sam dosta vremena da razmislim o tome šta bih mogao i voleo da radim. Moj prijatelj je advokat, on je takođe na raskrsnici karijere, kada razmišlja šta bi mogao dalje, pa razmišljamo da pokrenemo malu košarkašku agenciju i vidimo šta bi moglo da proistekne iz toga. Bavili bismo se transferima igrača preko okeana“.
Otkud ideja da uđeš u menadžerske vode?
“Svesni smo da je u pitanju posao u kojem je konkurencija jaka, ali verujem da bih mogao da pomognem jer imam dosta iskustva. Za osam godina prošao sam kroz sedam različitih zemalja, bio sam svuda i zato bih mogao da pomognem igračima da se lakše adaptiraju. Verujem da ćemo krenuti sa tim poslom ovde uskoro“.
Mnoge je iznenadila tvoja odluka da se penzionišeš. Pomenuo si lične razloge zbog kojih si ostao u SAD, a da li su možda povrede imale delom uticaj na tvoju odluku?
“Ne, iskreno. Mogao sam da nastavim da igram košarku, ne znam još koliko godina, ali definitivno sam osećao da mogu da pružim još nekoliko kvalitetnih sezona. Fizički sam se osećao dobro. U Panatinaikosu jesam imao povreda, ali sve su to bili manji problemi. Mogao sam da igram, ali sam ipak zbog privatnih stvari rešio da prestanem. Osećao sam da moram da budem bliži porodici. Imam suprugu i dvoje dece, a kako sam postajao stariji sve mi je teže padala odvojenost od kuće i njih po deset meseci. Misliš da će ti biti lakše, ali zapravo je drugačije. Letos sam odlučio da je to – to“.
Da li ti nedostaje košarka?
“Da, baš. Velika je ovo promena za mene. Nedostaju mi neke stvari, neke ne“.
Šta, na primer?
“Nedostaje mi osećaj pripadnosti timu, takmičarski duh, jer neke stvari iz košarke ne možeš da osetiš u svakodnevnom životu, tipa adrenalina i takmičarske nervoze, treme pre utakmica, atmosfere na utakmicama. Takve stvari možeš da doživiš samo u sportu. Teško je kada shvatiš da takve neke stvari ne možeš da doživiš više u životu... Naravno, dobra strana ovog života je što sam sada stalno uz svoju porodicu i prijatelje. Osim toga, mogu da kažem da su poslednjih godina počela da mi smetaju putovanja, hoteli... Cela ta atmosfera. I naravno, nema više treninga, a-ha-ha. To mi definitivno ne nedostaje. Ali voleo sam vreme koje sam proveo sa momcima u ekipama, utakmice...“
"RADONJIĆ ME IZVUKAO IZ TEŠKE SITUACIJE"
U Crvenoj zvezdi si proveo dve značajne godine za tvoju karijeru. Po čemu ćeš najviše pamtiti boravak u klubu i Beogradu?
“Kada me ljudi pitaju gde sam najviše uživao u životu i koje mi je iskustvo najviše prijalo, uvek kažem Beograd. Verovatno i zato što sam bio dve godine, ali i zato što volim grad, što su navijači tako strastveni, lojalni. Bio sam u mestima gde navijači nisu tako privrženi klubu, ali Zvezdina publika jako ceni tvoje zalaganje i kada igraš maksimalno, kada se trudiš, bodriće te do kraja“, kaže Volters, pa vraća film:
“Mučio sam se dosta tokom svoje prve godine u Crvenoj zvezdi. To mi je bio 'dobro došao u Evropu' momenat. Bio sam pre toga u Bešiktašu, ali ovo je definitivno bio stepenik više u svakom pogledu. Tada sam zaista shvatio kakva je evropska košarka, pogotovo na evroligaškom nivou. Ta sezona u Zvezdi mi je zapravo prošla u prilagođavanju na evroligaške uslove, ali je druga bila potpuno drugačija“.
Kako?
“Počeo sam jako da cenim svoje vreme u Crvenoj zvezdi, shvatio sam koliko je posebno mesto. Dejan (Radonjić) mi je bio trener obe te sezone, bio je jako dobar prema meni, pre svega je verovao u mene i to je stalno pokazivao. Mnogo mi je značilo sve to. Zvezda i Beograd su posebni za mene, voleo bih da se jednog dana vratim i podsetim se kako je sve to bilo“.
Tvoj boravak u Evropi isprepletan je kroz saradnju sa Dejanom Radonjićem, dve godine u Crvenoj zvezdi, pa zajednički boravak u Panatinaikosu...
“S tim što taj boravak u Atini nije bio tako dobar kao u Zvezdi (smeh). On je bio sjajan prema meni. Ta prva godina u Zvezdi zaista mi je bila čudna. Mnogo vremena sam proveo u adaptiranju na evropsku košarku i ni po čemu mi sezona nije bila dobra. I naša saradnja je bila proces. Pred kraj te prve sezone Dejan je počeo baš da mi veruje, dok je moj povratak u Zvezdu posebna priča“.
Zašto?
“Bio sam u Kazanju, dosta sam bio povređen i nisam igrao mnogo. Nisam bio ni u Evroligi, igrao sam Evrokup, tako da sam se prilično iznenadio kada me je pozvao i rekao mi da me želi nazad u Zvezdi. To mi je baš mnogo značilo, jer me tada nije pratilo mnogo timova iz Evrolige. Kladio se na mene, rizikovao u neku ruku sa mnom i dao mi ulogu prvog plejmejkera, što mi je mnogo značilo. Imao sam veliki motiv da mu nekako vratim za poverenje i tu sezonu odigram najbolje što mogu“.
Rekao si već da vam u Panatinaikosu nije bilo baš najbolje...
“Žao mi je, iskreno, što u Atini nije prošlo kako treba. Moglo je mnogo bolje. Ali, nije bila njegova krivica ni po jednom parametru. Bila je jednostavno teška situacija, povredio sam se odmah na početku. Da se to nije dogodilo, možda bi stvari bile malo drugačije. Dejan je sjajan čovek, kada nekog izabere, veruje mu do kraja. Drago mi je što sam među tim igračima. Lojalan je i mnogo sam voleo da igram kod njega“.
Moglo bi se reći da si u drugom boravku na Malom Kalemegdanu, igrao najbolju košarku svoje karijere...
“Mnogo bitna stvar za taj drugi mandat u Zvezdi je ta što sam bio zdrav sve vreme (smeh). To je bilo mnogo važno, a uz to ide i veliko poverenje. Kada osetiš da ti trener veruje, pogotovo meni kao plejmejkeru, drugačiji je osećaj. Ohrabrivao me i osećao sam da želi da budem taj koji će da gradi akcije, da bude uključen u sve. Dao mi je mnogo samopouzdanja. Jeste da sam posle toga odigrao samo još jednu sezonu u karijeri, ali me je izvukao iz psihički teške situacije, fizički se takođe nisam dobro osećao. Sama činjenica da je pokušao sa mnom je mnogo velika stvar i zato mi je to verovatno najzabavnija godina u karijeri“.
Za trenere iz nekadašnje Jugoslavije važi priča da su prilično strogi, da li je to i za Radonjića bio slučaj?
“Možda je malo bilo tako tokom moje prve godine u Zvezdi. Mada, tada sam se još navikavao na sve. Beograd i Zvezdu gledam kao moju prvu pravu godinu u Evropi, iako sam prethodno bio u Bešiktašu. Kao neko ko je dolazio iz NBA ili SAD, jesam osećao da je malo drugačije, čvršće, ali ništa posebno“, nema dilemu iskusni plejmejker i dodaje:
“Dejan Radonjić je definitivno bio trener igrača. Pusti te da igraš, a ako ti veruje imaš slobodu da radiš ono što najbolje znaš. Drugi moj boravak u Zvezdi je bio drugačiji, Dejan je takođe bio malo drugačiji nego ranije, smireniji. Osetio sam neku promenu kod njega, ali nikada ga nisam gledao naročito striktnog trenera ili da reaguje burno kraj aut-linije... Zato i nemam dilemu da mi je on bio omiljeni trener u Evropi, ostali nisu ni blizu. Poštovao sam uvek to što od igrača traži da igraju najbolje što mogu, ali i to što je uvek vodio računa o nama, osećalo se da mu je bilo stalo do nas. Sve te to gura napred, da pružiš više, zato mi je još i više žao što se nije dobro završilo u Panatinaikosu. Voleo bih da smo mogli da napravimo više“.
Kada si pomenuo Panatinaikos, da li si ispratio koliku je promenu doživeo klub prošlog leta, u odnosu na sezonu ranije?
“Iskreno, ne pratim toliko evropsku košarku više, osim što znam kakva je situacija na tabeli. Ne mogu da kažem mnogo, nisam pogledao ne znam koliki broj utakmica. Ali, znam da je Panatinaikos uložio mnogo novca i da su doveli dobre igrače. Očekivano mi je ovo što se sada dešava, s obzirom na kalibar igrača koji su tu. Prošla sezona je morala da bude bolja, mada sve što je moglo da krene po zlu – krenulo je. Ali, bila je to takva godina, da smo je ponovili deset puta, rasplet koji smo imali verovatno bi bio najlošiji od svih mogućih. Takve se stvari dešavaju kada imaš mnogo povreda, baš nismo imali sreće. Iskreno, da smo pobeđivali više, osećam da bi bilo mnogo zabavno igrati tamo. Zato verujem da u Panatinaikosu sada uživaju. Opet, ako nemaš dobru sezonu, kao što je mi nismo imali, onda definitivno nije dobro biti tamo“.
O NAVIJAČIMA ZVEZDE, ŠTA PAMTI I ZA ČIM ŽALI, NEOSTVARENOJ ŽELJI...
Koliko si svestan poštovanja koje navijači osećaju prema tebi? Onog trenutka kada je objavljeno da definitivno odlaziš u košarkašku penziju, mnogi su na društvenim mrežama otvoreno pisali o tome koliko su te cenili kao košarkaša...
“To mi mnogo znači, pogotovo jer sam bio tamo samo dve godine. To samo pokazuje koliko navijači cene igrače koji se trude i rade mnogo na parketu, da im je stalo. To sam osećao na svakom koraku dok sam bio u Zvezdi, njihovu privrženost i podršku. Pravili su fantastičnu atmosferu i verujem da će tako biti i dalje, baš je bilo zabavno, sa njima iza nas je razlika bila velika. Zato će oni (navijači) imati posebno mesto u mom srcu, kao i Crvena zvezda. Iskreno, voleo bih da sam mogao da ostanem duže u Zvezdi“.
Šta je to po čemu ćeš najviše da pamtiš boravak u Crvenoj zvezdi?
“Kada govorimo o mojoj prvoj sezoni, definitivno onih mesec dana u kojem smo redom pobeđivali velikane. Tad smo baš igrali sjajno, mnogo zabavno, atmosfera fenomenalna. Tako smo dobro izgledali na parketu, publika je bila presrećna. U mojoj drugoj godini dobro pamtim kup utakmicu u kojoj smo pobedili Partizan. Bila je to prva godina Željka Obradovića, Partizan je uložio dosta novca u tim sa Kevinom Panterom i Zekom Ledejom. Tada se ponovo osetila jaka iskra u rivalstvu dva kluba. Takođe, cela serija za titulu te godine mi je ostala urezana u glavi, sve te utakmice, kao i osvajanje titule u takvom finalu. To su mi najlepše uspomene. Atmosfera u celoj seriji je bila van kontrole. Verujem da je i sada tako, to ću definitivno pamtiti do kraja života“.
Da li ti i to nedostaje, košarkaške borbe u takvom ambijentu?
“(Smeh)... Iskreno, ne znam da li mi baš nedostaju takve atmosfere, možda je bilo malo previše za moj ukus, ali je bilo ludo“.
Imaš li možda nešto za čim žališ, kada govorimo o boravku u Crvenoj zvezdi?
“Osećam da smo u Evroligi propustili dve dobre šanse da igramo u plej-ofu. Pogotovo u prvoj sezoni, izgubili smo od Darušafake za prolaz. Tada smo imali onu sjajnu seriju pobeda, ali nije ispalo kako treba na kraju, nismo prošli dalje. Bilo bi lepo da smo mogli da odemo i korak dalje. U drugoj sezoni smo zabeležili toliko tesnih poraza, baš nam je malo falilo. Mogli smo lako da imamo i mnogo bolji učinak, da odemo dalje i napravimo nešto više. Zbog toga mi je najviše žao, što nismo igrali plej-of, jer bih voleo da sam mogao da osetim atmosferu u četvrtfinalu. To nisam osetio u Evroligi“.
Koji ti je Zvezdin tim bliži srcu, iz sezone 2016/17 ili 2021/22?
“Iskreno, oba su zabavna na svoj način. To mi se najviše dopalo u Zvezdi, jer nije bilo mnogo stranaca, već manje-više ista grupa domaćih igrača, na koje bi dodali nekoliko stranaca. Mi, sa strane smo se dobro uklapali. Pre svih Čarls Dženkins, pa Ostin Holins, Eron Vajt... Nije nas bilo mnogo. Sviđalo mi se to što je to domaće jezgro bilo kvalitetno, dobra grupa momaka i igrača. Svi su se mnogo trudili i dopadalo mi se to što je Zvezda birala strance koji će da uklopi sa tom grupom. U nekim timovima u kojima sam igrao je bilo drugačije i bio je veći broj stranaca. Nije bilo isto kao iskustvo koje sam imao u Zvezdi gde je definitivno bilo drugačije. Oba iskustva su mi bila prelepa, sa nekim momcima poput Lazića, Kuzmića i Mitrovića sam igrao u oba moja boravka tamo. To se ne dešava često u Evropi, da vas čekaju isti ljudi u tolikom razmaku“.
Da li ostao u kontaktu sa nekima iz ekipe?
“Čujemo se ponekad, ali ne toliko često. Mnogo bih voleo da sam mogao da ostanem u Crvenoj zvezdi jedno četiri-pet godina, da budem iskren. Kako sam putovao iz države u državu, bilo mi je teško da se, kako da kažem, u potpunosti opustim i osetim komforno u tom smislu. Da sam mogao da ostanem još četiri-pet sezona i voleo bih da je bilo drugačije, da mogu da stvorim svet u kojem bih završio karijeru kao igrač Crvene zvezde. To bi bilo fantastično, ali nažalost nije se dalo“.
OMILJENI SAIGRAČ, NAJTEŽI RIVAL, SFEROPULOS, ŠARASOVE REČI, JOKIĆ...
Koga bi eventualno izdvojio kao omiljenog saigrača sa kojim si delio svlačionicu u Crvenoj zvezdi?
“Teško pitanje, jer je bilo toliko dobrih momaka... Mnogo sam voleo da igram sa Brankom Lazićem. Taj čovek je rođeni pobednik, voliš kada imaš takvog čoveka u timu. Sjajan defanzivac, čvrst, uvek je pogađao velike šuteve, u bitnim momentima, imao je petlju. Za takve ljude imam ogromno poštovanje, još i više jer je ostao u istom klubu više od deset godina. Uvek je bio lider, bez obzira na ulogu u timu. Luka Mitrović mi je takođe bio jako zabavan saigrač, voleo sam da igram sa njim. Sjajan dodavač, baš ima osećaj za igru i da te pronađe u svakoj situaciji. Ono što mi se posebno sviđalo u Zvezdi je što su svi domaći igrači imali manje-više isti mentalitet, bili su fokusirani na košarku koju si igrali jako dobro. Iz tog razloga mi je bilo lako da se uklopim sa njima“.
Ko ti je zadavao najviše muka, sa kim si se najviše borio na parketu od rivala?
“Ne znam baš, jer nikada nisam čuvao najboljeg igrača protivnika. Uvek su ti zadaci bili rezervisani za Lazića i Holinsa. Mene su uvek čekali oni koji stoje u uglu da bi primili loptu i šutnuli. Ipak, mogu da kažem da sam najviše mrzeo kada me čuva Tomas Vokap. Naravno, svi će reći da je to normalno jer je on toliko dobar defanzivac, ali on je baš neko sa kim sam se najviše mučio kada bi me čuvao. Uvek je bio agresivan, čvrst u odbrani, uvek je gledao kako da ti ukrade loptu ili da ti oteža organizaciju napada“.
Da li možda imaš neku utakmicu koju ćeš naročito da pamtiš iz vremena u Evropi?
“Ako govorimo generalno, onda je to utakmica kada smo u Žalgirisu pobedili Fenerbahče u četvrtfinalu Evrolige. Izgubili smo prvi meč sa 30 i kusur razlike, a onda smo ih dobili na njihovom terenu u drugom susretu. Kasnije smo izgubili seriju, ali smo posle te druge utakmice osetili da možda možemo da odemo i na Fajnal for. U Zvezdi je to definitivno peta utakmica finala Jadranske lige sa Partizanom, kada su navijači morali da napuste dvoranu. Ali, definitivno je ta cela serija bila za pamćenje“.
Danas je trener Crvene zvezde Janis Sferopulos, sa kojim si sarađivao u Makabiju iz Tel Aviva. Kako si ga doživeo kao šefa struke?
“Bio je sjajan, dobar trener. Uvek spreman na sve. Nismo imali baš najbolju godinu u Makabiju, ja sam povredio rame, posle toga je došao kovid. Pre svega toga, bila je zabavna godina. Crvena zvezda je napravila dobar potez što ga je dovela, uvek je spreman za svaku situaciju, sistematičan i uvek znaš šta možeš da očekuješ od njega. Verujem da će u Crvenoj zvezdi da uradi dobar posao“.
Pomenuli smo ranije da ti je druga godina u Zvezdi bila najbolja u karijeri, ali i ona u Žalgirisu ti je bila prilično dobra. Tada si sarađivao sa Šarunasom Jasikevičijusom za koga mnogi plejmejkeri govore da im je promenio perspektivu gledanja na košarku i dešavanja na parketu... Da li je i na tebe imao takav uticaj?
“Jeste. Baš je dobar trener, čvrst, stalno je tu da ti nešto kaže ili posavetuje, da te gura napred. Moraš jednostavno da se navikneš na te stvari, da probiješ barijeru kod njega. Ali, zna svoj posao i to se vidi. Godinama kasnije, pošto sam napustio Žalgiris, stalno sam razmišljao o stvarima koje mi je govorio, detaljima na koje treba da obratim pažnju kao plejmejker. Čak i danas čujem njegove reči (smeh). To je dokaz da je dobar trener, jer ako i godinama kasnije pamtiš sve to, znači da je imalo uticaja. Imao je veliki uticaj na mene“.
Pošto si sada u SAD, imaš verovatno jasniji osećaj kakav je tamo odnos prema evropskoj košarci. Eron Vajt je svojevremeno rekao kako u SAD ljudi ne znaju mnogo o tome šta se dešava ovde i da mu je žao zbog toga. U međuvremenu je bilo nekih dogovora da se Evroliga prenosi u SAD, da li se išta promenilo nabolje?
“Možda je malo bolja, rekao bih da su ljudi sada više svesni kvaliteta Evrolige. Ali, ne verujem da je toliki uticaj imalo na ljude, da bi ostajali da gledaju utakmice. Ako bi gledali, verujem da bi uživali, ne samo u kvalitetu, već i atmosferi. Dosta je slično koledž košarci, s tim što je evropska košarka naravno kvalitetnija i atmosfera je bolja. Dobra stvar je to što ljudi mogu u Evropi da vide dosta momaka koji su bili na koledžu, da ih se sete. Mnogi se zapitaju šta se desilo sa ovim ili onim posle koledža, a dosta njih je završilo u Evroligi. Verujem da bi ljudi pratili evropsku košarku zbog tako nekih stvari, naravno i kvaliteta. Osim toga, u Evropi su i uslovi sve bolji, plate igrača stalno rastu. Dosta je dobrih stvari kada igraš u Evropi“.
S druge strane, možemo da vidimo koliko Evropljani dominiraju NBA ligom...
“To svakako. Amerikanci definitivno znaju da Evropljani znaju da igraju dobru košarku. Pa, više od pola Ol star tima čine internacionalci. Košarka je globalni sport, naravno da su najbolji igrači u NBA, pa je zato i logično da ćemo da ih vidimo kako dominiraju ligom. Ali, definitivno je kvalitetno i evropsko tržište za Amerikance koji se odluče da odu preko okeana. Nadam se da će još i više njih ići 'preko' u budućnosti“.
Pratiš li igre Nikole Jokića, Luke Dončića i ostalih momaka iz Evrope?
“Naravno. Sada, kada sam u Minesoti pratim dosta utakmica Timbervulvsa, jer stalno ima prenosa na televiziji. Sada već možemo da govorimo i o rivalstvu koje postoji između Minesote i Denvera, ali Nikola Jokić je neverovatan. Što je najluđe, deluje kao da se i ne trudi naročito, već igra u svom ritmu, ima izuzetan osećaj za igru, kvalitetan dodavač... Isto važi i za Dončića. To mi se posebno sviđa kod vas, vaš region je uspeo da iznedri toliko asova košarke, mogu da kažem i da je najbolji za košarku. Srbija, Hrvatska, Slovenija... Pogledajte koliko je igrača došlo odatle, neverovatno je zaista“.
Planiraš li možda da dođeš u Srbiju i Beograd u skorije vreme?
“Sa decom je sada teško, ali sigurno kada klinke budu porasle. Ako krene sve kako treba sa agencijom, verovatno ću više putovati, ali bih voleo da sa porodicom odem na turu po Evropi, da odemo na mesta gde sam nastupao, osim u Kazanj zbog ovoga što se dešava. Voleo bih da ćerkama pokažem mesta u kojima sam živeo, da dođu i osete atmosfere utakmica“, zaključuje Volters javljanje iz Minesote.