Ivan Paunić je bio jedan od petorice Dudinih "studenata": Bilo je dovoljno samo da te pogleda...

Priča o čuvenim studentima prepričava se već 12 godina i sigurno neće prestati. Na Univerzijadi u Beogradu 2009. godine naša košarkaška reprezentacija je osvojila zlato, a jedna petorka je kao nagradu za odlične partije dobila poziv selektora A tima Dušana Ivkovića. Ti srećnici bili su Nemanja Bjelica, Milan Mačvan, Ivan Paunić, Marko Kešelj i Miroslav Raduljica. Dva meseca kasnije otišli su u Poljsku, osvojili srebro i oživeli posrnulu srpsku košarku.

Ne zaboravljaju te trenutke ljubitelji ovog sporta, a ni svi akteri. Zbog svega što se dešavalo tih godina košarkaši će uvek biti zahvalni selektoru koji ih je vodio u tim bitkama. Dudino srce je pre tri dana prestalo da kuca, a ta vest je emotivno dokrajčila sve njegove igrače.

„Tužan dan je bio taj četvrtak zbog dva velikana. Prvo zbog Dude koji je nažalost preminuo, a onda zbog Novice Veličkovića koji je završio karijeru“, priča Ivan Paunić za Mozzart sport. „Kada sam ujutru saznao za Dudu, baš mi je bilo teško... On je promenio moj životni put, karijeru, dao mi je priliku da ostvarim dečačke snove“.

Detalji iz te čuvene 2009. godine podebljani su u sećanju sadašnjeg košarkaša Lokomotive.

„Povukao je petorku sa Univerzijade, poveo nas na Evropsko prvenstvo i dao nam značajne minute. Otišli smo tamo kao najmlađi tim, ali on je verovao u mlade igrače. Bili smo na postolju, posle i na balkonu. To nema cenu, za to svaki igrač koji krene da trenira živi. Nekada smo gledali ispred Skupštine Đorđevića, Danilovića, a onda smo mi bili u njihovim ulogama. Hvala mnogo Dudi zbog toga. Naučio nas je i kako da treniramo, ali i važne životne lekcije. Ostaće upamćen kao velika legenda“.

Kad je Duda oživeo srpsku košarku: Želeo je da ima moć, da se pita za sve

 Zlato na Univerzijadi stiglo je u julu, a u tom trenutku niko nije pomišljao da će igrati za reprezentaciju sve do kraja septembra.

„Sećam se da smo finale igrali protiv Rusa i ja sam u jednom napadu zakucao preko igrača, a Duda koji je gledao iz prvog reda je oduševljeno skočio. Odigrao sam generalno dobar turnir, ali uopšte mi nije padalo na pamet da ću dobiti taj poziv. Zvali su me posle Univerzijade prijatelji i novinari, govorili da se spremam za Poljsku. A ja se čudio, jer sam znao da sledeće sezone idem da igram u Rusiju. Bio sam spreman za klub, nije mi Evropsko prvenstvo bilo na kraj pameti“.

Iako je zvučalo nerealno, studenti su se ukrcali u avion koji je leteo ka mestu gde se igrao šampionat Starog kontinenta.

„Napravio je mladu reprezentaciju, u tom trenutku smo bili baš neiskusni. Ali, uspeli smo posle sušnih godina da postavimo nove temelje. Selektor nam je rekao samo da igramo kako znamo i da će sve doći. Mi smo mislili u tim godinama da toliko toga znamo, a ustvari nije bilo tako. Naučio nas je da poštujemo pravila, da poštujemo autoritet...“.

Već naredne godine Srbija je imala priliku da uzme medalju na svetskoj sceni.

„Da se tad u Turskoj nije desio onaj čuveni potez i da smo došli do odličja mislim da bi se naša košarka još mnogo više podigla, jer bi to bila dva bitna rezultata za redom. A ovako je usledio novi pad, pa onda ponovo dizanje kod Saleta Đorđevića. To četvrto mesto je najveći hendikep... Posle tog meča sa Turskom mi nismo dugo mogli da napustimo dvoranu, nije moglo da se izađe zbog navijača, tako da skoro da nismo ni spavali. I onda nismo uspeli da se podignemo za meč za bronzu sa Litvanijom“.

Koš Tunčerija za pobedu posle gaženja aut linije i danas je Paunićeva noćna mora.

„Sećam se bukvalno svakog detalja. Ta slika mi je stalno u glavi. Toliko je taj koš bio nerealna situacija. Sekunde su nas delile od finala i medalje, a onda su nam srušili sve snove. Baš smo se katastrofa osećali, a sećam se da je Duda bio ljut na konferenciji. Pričao je kako nisu mogli da izaberu tako sudije, da su taj meč morali da sude vrhunski, a ne jedna osoba koja nije uopšte poznata. Baš on valjda nije dosudio taj aut... Bio je to težak trenutak za našu košarku, koji svi pamte“.

Savić: Duda me je maltene iz Druge lige zvao u reprezentaciju, godinu kasnije sam osvojio svetsko zlato

Bez obzira na te bolne dane, Ivan je ponosan na svaki sekund koji je proveo u nacionalnom timu.

„Za mene je taj poziv bio svetinja. Prelepe tri godine sam proveo u reprezentaciji. Bili smo otprilike svi isto godište i uživali smo igrajući zajedno. Duda nije bio strog, već je bio autoritet koji je dovoljno samo da te pogleda. Kad se pogleda koje je sve velikane trenirao, meni je čast bila samo da stanem pored njega. To je dovoljno... Nismo ga se plašili, više smo imali strah da ga ne razočaramo ili da ne izgubimo njegovo poverenje“.

Zajedničko vreme je veoma zbližilo tu generaciju sa selektorom. Svi oni će mu biti večno zahvalni...

„Čuo sam se sa njim pre mesec dana kada je bilo otvaranje terena koji mi je napravio Mozzart. Želeo sam da i on prisustvuje, ali već tada je bio baš loše. Rekao mi je da ne može da ustane iz kreveta i dodao da sam sve to zaslužio i da se nada da će neki novi šampioni na tom terenu stasavati. Tad mi je bilo mnogo teško. Iako sam bio srećan zbog otvaranja terena, mnogo mi je bilo tužno što je u takvom stanju“.

Ujutru je stigla tužna vest, a za veče je bila zakazana oproštajna utakmica Novice Veličkovića. Namestilo se da igraju Partizan i Efes, klubovi koje je Ivković vodio prvi i poslednji u karijeri.

„Gledao sam prenos utakmice preko telefona, jer sam bio u Moskvi sa Lokomotivom. To su bili trenuci kada retko ko može da ne zaplače. Nole je moj drug od 12. godine, prošli smo milion situacija zajedno. Znam koliko je posvećan i veoma mi je drago što se na ovakav način oprostio jer je veliki igrač i stvarno fenomenalan prijatelj. Svim klincima koji počinju da treniraju govorim da se ugledaju na Novicu. To je igrač koji je uvek davao 200 odsto sebe, njemu je svaka utakmica bila ista koji god protivnik bio“.

Paunić dobro zna šta znače teške povrede, pa zato još bolje razume Novicu.

„Verujem da bi još nekoliko godina bilo mesta za njega u klubu, ali on je pošteno rekao da ne može više, stvarno je živa legenda. Mnogo je značio svakom timu za koji je igrao, još od malena je uvek dizao saigrače kad god je loše. Ima taj specifičan karakter, želju za pobedom, gladan je uspeha... Kao što on kaže toliko igrača bi volelo da bude u Partizanu, i onda oni koji su tu treba nenormalnom borbom, požrtvovanjem, trudom da pokažu da ta mesta zaslužuju pre drugih“.

Ivan je na aerodromu u Moskvi pratio Veličkovićev oproštaj, nije mogao da bude u Areni. Ali doći će u tu dvoranu u martu naredne godine jer je Partizan u grupi sa Lokomotivom u Evrokupu

„Sad se spremamo za početak sezone, treniramo dobro... Mislim da će mi biti mnogo bolje nego prethodne, kada sam stigao tek naknadno. Mnogo mi je otežalo što sam tad propustio pripreme i prva dva meseca, a sad bi sve trebalo da bude u redu. Čekamo da nam se vrate još dva igrača iz povrede, imamo dobar sastav i nadamo se dobrim rezultatima i u VTB i u Evrokupu“, zaključio je za kraj Ivan Paunić.