Istorijat košarkaša na OI: 12 nastupa, sedam odličja; Posebno se pamti Moskva 1980.

Predstojeće Letnje Olimpijske igre će biti 33. po redu, a 13. u kojoj će učestvovati muška košarkaška reprezentacija Srbije. Naravno, nije uvek nosila taj naziv, ali se gotovo uvek sa tog takmičenja vraćala sa nekim odličjem. A na jedno cilja i ove godine.

Poslednji put kada su bili deo najvećeg sportskog planetarnog događaja, u Riju 2016, kući su doneli srebro, dok su pre toga uzimali po još četiri medalje istog sjaja uz po jedno zlato i bronzu. Sveukupno sedam plemenitih metala.

Hronološki gledano, prvi put su se na pobedničko postolje peli još davne 1968. godine u Meksiko Sitiju kada su porazom od selekcije SAD-a u finalu osvojili drugo mesto. Tadašnji reprezentativci Jugoslavije predvođeni selektorom Rankom Žeravicom su u grupnoj fazi slavili nad Panamom (96:85), Portorikom (93:72), Senegalom (84:65), Italijom (80:65) Španijom (92:79) i Filipinima (89:68), dok su jedino oružje položili u okršaju sa Amerikancima (58:73).

U polufinalnom duelu se se nameračili na moćni Sovjetski savez kojeg su pobedili u najspektakularnijem i neizvesnijem meču na turniru - 63:62, ali na poslednjem stepeniku nisu imali snage da se revanširaju Amerima koji su u borbi za zlato trijumfovali sa 65:50.

Lideri tog tima su bili Krešimir Ćosić, Radivoj Korać, Ivo Daneu i Petar Skansi, a ekipu su još činili Dragutin Čermak, Vladimir Cvetković, Zoran Marojević, Nikola Plećaš, Trajko Rajković, Dragoslav Ražnatović, Damir Šolman i Aljoša Žorga.

Na narednu medalju na OI smo čekali osam godina. Došla je u Montrealu 1976. po identičnom receptu. Porazom od SAD-a u finalu (74:95), ali i u grupi (93:112), dok su u polufinalu iznova pali Sovjeti (89:84). Na selektorskoj stolici je sedeo Mirko Novosel, dok su tim uz starosedeoca Ćosića činili asovi poput Dragana Kićanovića, Zorana Slavnića, Žarka Varajića, Dražena Dalipagića i Mirze Delibašića.

Opet su naši momci bili više nego ubedljivi u grupi gde su izuzev Amerike, pobedili Portorikance (84:63), Čehoslovake (99:81), Italijane (88:87) i Egipćane (2:0) koji su predali meč bez borbe zbog odluke da bojkotuju takmičenje.

Četiri godine posle toga, usledio je nastup koji do dana današnjeg nije ponovila nijedna druga generacija. Takmičenje u Moskvi 1980. godine je zlatnim slovima upisano u košarkašku istoriju ove zemlje. Svetski prvaci smo bili pet puta, evropski osam, ali smo olimpijski pobednici postali samo tada i nikada više.

U velikoj meri zato što neprikosnoveni Amerikanci nisu učestvovali iz političkih razloga i dobro poznatnog konflikta sa Sovjetima. To je maksimalno iskoristila naša reprezentacija koja je sa svih osam pobeda stigla do najsjajnijeg odličja. Ponovo je, kao i 1968, za kormilom bio Ranko Žeravica, dok su na parketu magiju izvodili Andro Knego, Dragan Kićanović, Rajko Žižić, Mihovil Nakić, Željko Jerkov, Branko Skroče, Zoran Slavnić, Krešimir Ćosić, Ratko Radovanović, Duje Krstulović, Dražen Dalipagić i Mirza Delibašić. Manje više ista ekipa kao i četiri leta ranije, samo još iskusnija i spremnija.

Obrisali su pod sa Senegalcima 104:67, pa potom i Poljacima 129:91, dok su na kraju prve faze bili bolji i od Španije sa 95:91.

U narednoj fazi su rušili Italiju (102:81), Kubu (112:84), domaćina Sovjetski savez (101:91) i Brazil (96:95) uz dominantnu igru tandema Kićanović-Dalipagić koji su gotovo u svakom meču imali 20+ poena.

U finalnom meču je ponovo pala Italija (86:77) čime je osvojena jedna od ukupno samo dve zlatne medalje za jugoslovenski tim (drugu uzeo bokser Slobodan Kačar).

I sledeća dva učešća na Olimpijskim igrama su bila ukrašena medaljama. Sve do izbijanja građanskog rata u Jugloslaviji i zabrane učestvovanja koje je nastupilo 1992, košarkaši su se kitili medaljama. Posle zlatne Moskve, usledio je bronzani Los Anđeles.

Izabranici Mirka Novosela su ubedljivo prošli kroz grupnu fazu lupajući recke protiv Zapadne Nemačke (96:83), Australije (94:64), Egipta (100:69), Brazila (98:85) i Italije (69:65). Kao prvoplasirani su ušli u četvrtfinale i tamo lagano prešli preko nejakog Urugvaja (110:82), da bi potom u polufinalu izgubili od selekcije Španije (61:74). Ipak, dovoljno su se pribrali da u meču za treće mesto savladalu Kanadu sa 88:82. Tada su u timu zajedno bili braća Petrović - Dražen i Aleksandar koji će kao selektor Brazila biti deo ovogodišnje smotre. Tu su još bili Rajko Žižić, Andro Knego, Nebojša Zorkić, Ivan Sunara, Sabit Hadžić, Dražen Dalipagić, Emir Mutapčić, Ratko Radovanović, Mihovil Nakić i Branko Vukićević.

To je ujedno bio poslednji put da ćemo videti asove poput Praje i Raše na jednom takvom takmičenju. Od narednog koje je došlo 1988. godine u Seulu, novi selektor, Dušan Duda Ivković je okupio plejadu mladih talenata u kojem je sve pucalo od kvaliteta. Uz predvodnika Dražena, po prvi put su na OI nastupali Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Željko Obradović, Jure Zdovc, Vlade Divac, Franjo Arapović, Dino Rađa, Stojko Vranković. Sama klasa do klase.

Završili su takmičenje na drugom mestu porazom od Sovjeta (63:76) koji su u polufinalu iznenađujuće nadjačali Amere. Naš tim je grupu okončao na prvom mestu, čak i ispred SSSR-a kojeg su savladali u toj fazi turnira (92:79). Sem njih, bolji su bili od Centralnoafričke republike (102:61), domaćina Južne Koreje (104:92), Australije (98:78), dok su nenadano posrnuli u sudaru sa Portorikom (72:74), sa kojim se susrećemo i sada u Parizu.

U četvrtfinalu je pala Kanada (95:73), a u polufinalu još jednom Australija (91:70), pre nego što su nas Sovjeti u svom poslednjem nastupu savladali. Naš najbolji igrač bio je Dražen Petrović koji je na turniru prosečno po utakmci beležio 18,6 poena (peti najbolji strelac).

Na prvo sledeće učešće smo čekali do 1996. godine. Lokacija: Atlanta, SAD. Selektor: Željko Obradović. Medalja: Srebrna.

Neverovatan tim je imala Jugoslavija. Dejan Bodiroga, Aleksandar Đorđević, Dejan Tomašević, Milenko Topić, Miroslav Berić, Nikola Lončar, Predrag Danilović, Saša Obradović, Vlade Divac, Žarko Paspalj, Željko Rebrača i Zoran Savić. Jednom rečju timčina.

Za očekivati je bilo da jedino američki može da im stane na put. I jeste. Na putu ka zlatu (69:95). Dotada su se šalili sa protivnicima. U grupi su pobedili Grčku (71:63), Australiju (91:68), Južnu Koreju (118:65), Brazil (101:82) i Portoriko (97:86). Što bi se reklo, stare znance. Potom su u četvrtfinalu rastavili sa životom Kinu (128:61), a u polufinalu nadigralu Litvaniju (66:58).

Zatim je usledila suša duga tačno 20 godina. Na Igrama 2000. i 2004. smo bili šesti i 11. U Peking i London se nismo ni plasirali. Usledio je taj Rio 2016. i prvi nastup pod imenom Srbija. Aleksandar Đorđević koji je kao igrač nastupao te 1996. godine je tada sedeo na klupi i predvodio generaciju Miloša Teodosića, Miroslava Raduljice, Stefana Markovića, ali i nešto mlađih Bogdana Bogdanovića i Nikole Jokića koji će u Francuskoj biti jedini "preživeli" iz tog sastava.

Za razliku od svih pređašnjih nastupa, u Brazilu smo izgledali najneubedljivije. Pogotovo tokom utakmica po grupama. Kao četvrtoplasirani smo prošli u četvrtfinale upisavši trijumfe nad Venecuelom (86:62) i Kinom (94:60), dok smo pognute glave izašli iz megdana sa Australijancima (80:95), Francuzima (75:76) i Amerikancima (91:94) koje nismo bili nikad bliže da savladamo.

Iščupali smo pobedu nad Hrvatima 86:83, u spektakularnom meču u kojem se pamti Raduljičino zakucavanje preko Darija Šarića. To kao da je pokrenulo iskru kod Orlova koji su se sa kamatom revanširali Australiji u polufinalu (87:61), međutim na poslednjem stepeniku je SAD bio neumoljiv slavivši sa 96:66.

Posle toga nas nije bilo u Tokiju, ali eto nas opet sada u Parizu, odnosno Lilu gde smo se kvalifikovali kao svetski viceprvaci. I ovaj put nas, kao i praktično svaki, čekaju Ameri, Australijanci, Portorikanci, Španci, Brazilci.

Pa da vidimo kakva priča će da se ispiše.