Ispovest Džabarija Parkera: Penjaroja me nije zaštitio, bio sam odvojen od ekipe

Stihovi pesme Bijelog Dugmeta kažu “A moglo je bolje”. Bukvalno tako može da se opiše boravak Džabarija Parkera u Partizan Mozzart Bet-u. S tim da mora da se doda reč “moralo”. Amerikanac je došao kao kapitalno pojačanje na početku prethodne sezone, očekivalo se da će nekadašnji visok pik na NBA draftu biti prva napadačka opcija u timu Željka Obradovića od kojeg se očekivalo mnogo.

Posle svega, ostao je samo gorak ukus u ustima. Parker je umesto prve zvezde, postao finansijski teret kluba. Loš govor tela, loša selekcija šuta, na kraju je situacija otišla dotle da ni Đoan Penjaroja nije računao na njega iako su poznaju iz Barselone. Amerikanac je otišao u Huventud na pozajmicu. Kad se vratio sa iste, nije se potezalo pitanje statusa u ekipi, nego kako se osloboditi njegovog ugovora.

Na kraju su klub i igrač našli rešenje. Predsednik Partizana Ostoja Mijailović rekao je da je Parkeru isplaćeno pola ugovora. Nedugo nakon što je zvanično postao slobodan igrač, američki krilni košarkaš dao je intervju za Sport klub u kojem je ispričao svoju verziju događaja. Nekadašnji član Barselone rekao je da je i on sam očekivao da će sve biti drugačije.
“Prošle godine, tokom medijskog dana, neko me je pitao šta očekujem od čitavog tog iskustva. Moj odgovor je bio da će to za mene biti duhovno iskustvo. Tako sam tada osećao, a tako osećam i danas. Za mene duhovno iskustvo podrazumeva dušu i sposobnost da pronađeš odgovore kada stvari ne idu najbolje. Mislim da sam u tom smislu mnogo dobio iz svega što sam doživeo i kroz šta sam prošao. Nikada nijednu situaciju ne posmatram kao nešto negativno, već kao priliku za lični razvoj. Napredovao sam u oblastima u kojima nisam mogao ni da zamislim da ću napredovati. A govorimo o nekome poput mene, ko je već imao određene uspehe u životu i ko je imao mnogo sreće. Iznenadilo me je što se sve nije završilo onako kako sam očekivao. Ali zauvek ću biti zahvalan na tom iskustvu”, započeo je Parker razgovor za Sport klub.

Do odlaska Željka Obradovića, Džabari je imao ulogu, partije nisu bile u skladu sa očekivanjima, ali je bio deo tima. Odlazak legendarnog trenera imao je uticaja na američkog košarkaša.
“Bilo je to specifično iskustvo. Ne bih rekao da je iko kriv. Na kraju krajeva, govorimo o timu. Postoje stvari koje sam ja mogao bolje da uradim, kao što postoje stvari koje su svi mogli bolje da urade. Kada preuzmeš obavezu i obavežeš se na nešto, treba da istraješ. Znao sam da, kada stvari nisu išle dobro, postoji iskušenje da se odustane. Svi su želeli da odustanu, da dignu ruke. Ali onda su se dogodile neke stvari sa trenerom. On je čovek koji je odlučio da podnese ostavku. Zašto je to uradio, to je na njemu da objasni. Možda je važno da to bude jasno. On meni nikada nije objasnio svoju odluku. Ali imao sam lični razgovor sa njim i on je čovek koji uživa poštovanje. Upravo je on bio jedan od razloga zbog kojih sam želeo da budem deo Partizana. Želeo sam da prihvatim taj izazov, baš kao što je i on prihvatio izazov sa mnom. Rizikovao je sa mnom, a ja sam rizikovao sa njim. Ta uzajamna obaveza bila mi je važna. Kada sam video da je otišao, to me je iznenadilo. A onda je sve ostalo počelo da se urušava”.

Džabari je ispričao kako su izgledali dani posle Obradovićevog odlaska.
“Sve uvek počinje od lidera. Moj posao kao igrača jeste da dolazim na treninge i da, najbolje što mogu, sledim uputstva. Kada ukloniš lidera, čoveka na kojeg se svi oslanjaju, stvari postaju teške".

Bilo je jasno da ne funkcioniše sve kako treba. Postavljalo se pitanje uloge u timu, odnosa sa trenerom.
“Kada sastavljaš tim, pokušavaš da napraviš najbolju moguću ekipu. Mislim da smo imali potencijal, ali to ne znači da će se stvari uvek odvijati onako kako ljudi očekuju. Najvažnije je da nikada ne odustaneš. Da nikada ne digneš ruke. Od samog početka govorio sam ljudima da ću biti profesionalac. To je moj posao. Kada sam odlučio da dođem ovde, kada sam odlučio da se žrtvujem zbog te odluke, zaista sam to mislio. To dugujem sebi. Stvari se menjaju i, kada si sportista, moraš da se prilagođavaš. Ali moj posao jeste da se pojavim svakog dana i da dam sve od sebe.”

Posle odlaska Željka Obradovića usledio je veoma turbulentan period u Partizanu. Navijači su zviždali igračima, došlo je i do incidenta tokom jednog od treninga…
“Postoji nekoliko stvari o kojima razmišljam. Smatram sebe intelektualcem, čovekom koji mnogo razmišlja. Kada se dogode takve stvari, pokušavam da zastanem i razmislim o svemu. Kada je trener otišao, imali smo trening. To je bilo posle prvog FIBA reprezentativnog prozora, u novembru. Sva deca iz komšiluka, kao i ljudi koji znaju gde se nalazi naša trening-dvorana, znali su da obično treniramo ujutru. Trening nam počinje u 11 i završava se oko jedan. Deca bi posle škole čekala ispred i tražila da se fotografišu sa nama. Ali tog dana imali smo trening u veoma neobično vreme, oko šest uveče…”

Bio je to trening tokom kojeg se okupio veliki broj ljudi i tokom kojeg je došlo do incidenta.
“Najviše me je iznenadilo kada smo videli oko 2.000 navijača ispred naše trening-dvorane. Imali su cigle, utrčali su i provalili u objekat, a nama su upućivali pretnje. To mi je gotovo delovalo kao da je sve bilo namešteno. Jer ko je mogao da im da takvu informaciju? Ko je mogao da im kaže kada ćemo biti tamo? Bilo mi je veoma čudno i sumnjivo da ljudi koji nisu deo ekipe znaju kada dolazimo u dvoranu, naročito zato što obično treniramo ujutru. Ne znam, šta biste vi pomislili da se nađete u situaciji u kojoj je vaša bezbednost ugrožena? Neko ko je znao za trening očigledno je tu informaciju prosledio drugima…”

Parker je priznao da je sve to bilo veoma stresno za njega.
“Dolazim iz drugačijeg okruženja. Kada neko provali u nečiju kuću, kada izbije nasilje, kada se pojavi oružje, takve stvari mogu da probude posttraumatski stres. Zato je to za mene bilo veoma intenzivno iskustvo. Nisam znao šta da radim jer mi je čitava situacija vratila neke traume i ranije stresove. A od tog trenutka postavlja se pitanje kako da igraš kada su ljudi toliko besni. Ja dolazim iz Amerike, a ovo je Srbija. Srpska kultura je prošla kroz mnogo ratova i ljudi su ovde mnogo čvršći. Možda nisu imali nameru da nas na taj način ugroze, ali ja nisam navikao na takvu vrstu nasilja na radnom mestu”.

Ni danas mu nije jasno zašto su navijači tako reagovali i zbog čega je toliki bes bio uperen ka igračima
“Ne znam zašto su navijači to uradili. Ne znam zašto su bili ljuti na nas. Mi nismo bili krivi za trenerov odlazak. On zna da je uradio ono što je smatrao najboljim za sebe. Odrastao je čovek. Ima pravo na svoje odluke. Nikome ne duguje objašnjenje. A onda smo počeli da gubimo utakmice pod pritiskom čitavog tog ludila. U redu, navijači mogu da nastave da nas podržavaju na pozitivan način, ali zašto bi neko dolazio na utakmicu samo da bi gađao igrače? Da li želite da pobedimo ili dolazite već očekujući najgore, sa unapred donetom odlukom da ćete na nekoga bacati baterije, upaljače ili pivo? To me je zaista povredilo.”

Posle vrhunca tenzija u klub je stigao Đoan Penjaroja sa kojim je Džabari Parker u prošlosti već imao priliku da sarađuje – i to sa uspehom. Međutim, tada su se pojavili novi problemi.
“Mislim da smo igrali utakmicu ABA lige i tada sam povredio petu. Zbog toga sam pauzirao nedelju dana. Posle toga sam odradio nekoliko treninga tokom kojih sam se postepeno vraćao u ekipu. A onda je na jednom treningu trener jednostavno odlučio da više neću učestvovati u ostatku treninga. Rekao mi je da odem na bicikl. Pravio sam neke greške jer određeno vreme nisam bio sa ekipom, a u međuvremenu su uvedene nove akcije. Očekivao je da ih odmah savladam. Zato mi je rekao da odem na bicikl. Umesto da trener razgovara sa mnom, samo mi je saopštio da ću ostati u Beogradu. Zbog toga nisam putovao u Minhen, gde je ekipa igrala utakmicu. Tada sam saznao da sam ispao iz rotacije. Bio sam odvojen od ekipe. Ne znam zbog čega”.

Ipak, uprkos lošem iskustvu, Parker je rekao da ne želi da pravi probleme sadašnjem timu koji igra odlično od početka sezone.
“Tim sada igra veoma dobro. Neka tako i ostane. Želim da ti momci uspeju. Želim da to svima bude jasno. Ne želim nikoga da povredim ovim intervjuom. Svako u toj ekipi ima pravo da teži uspehu koji želi. To osećam duboko u srcu. To što neko drugi postiže dobre rezultate ne oduzima ništa meni. U timu su neki momci koje i dalje veoma cenim i čiji sam veliki navijač. Trener Penjaroja? Želim mu sve najbolje. On je bio moj trener i želim mu uspeh. Razumem da on mora da donosi takve odluke kao trener".

Nekadašnji student univerziteta Djuk je rekao kako su mu je Penjaroja zamerao lošu fizičku spremu I da mu je to zasmetalo.
“Da, rečeno je da nisam u formi. Da moram da radim na fizičkoj spremi. Trener je to rekao javno, a mislim da takve stvari ne bi trebalo raditi. Kada si deo tima, štitiš svoju ekipu. Zato me je to zabolelo. Mi smo u prošlosti imali uspeha dok smo radii zajedno – stigli smo do plej-ofa, oslanjao se na mene dok sam igrao za njegov tim. I ja sam pomogao njegovoj karijeri. Zapravo, možemo da kažemo da smo pomogli jedan drugome zahvaljujući zajedničkom uspehu. Zato mi je bilo veoma neprijatno kada je medijima rekao da nisam u formi i da zbog toga moram da ostanem van ekipe. Mislim da je to bilo previše lično. Nisam imao osećaj da me je zaštitio”.

Ako pitate Parkera, za njega problemi oko fizičke spreme – nisu postojali.
“Radio sam određena testiranja. I cela ta priča o fizičkoj spremi nije imala smisla jer su svi moji rezultati bili isti kao ranije. Kada proveravam telesnu težinu, procenat masti, fizičku spremu – u trening-centru postoje rezultati svih tih merenja. Imam dokumentaciju koja pokazuje da su vrednosti bile iste. Čak i kada sam bio u Barceloni, rezultati su bili praktično identični. Više bih voleo da su jednostavno rekli da sam ispao iz rotacije. Da je to trenerova odluka, to bih mnogo radije prihvatio. To nije pošteno prema meni. Kada nekoga za nešto optužuješ, moraš da budeš veoma precizan.”

U jednom trenutku postalo je jasno da Parker neće zaigrati u Partizanu, pa je poslat na pozajmicu u Huventud, klub koji se borio za trofej u FIBA Ligi šampiona.
“Moram da kažem da je period tokom kojeg sam bio odvojen od ekipe bio veoma usamljen. Morao sam idnividualno da treniram. Pojavila mogućnost preko mog agenta u Španiji. Huventud je kontaktirao sa njim – ljudi iz kluba su ga pitali da li sam dostupan jer su želeli da naprave dobar rezultat. To je bila jedna od najboljih odluka koje sam doneo. Svi su pristali – Partizan je iz tog dogovora uspeo da dobije određeni novac od Huventuda, a Huventud je zauzvrat ostvario istorijski rezultat. To nije slučajnost. Ostvarili smo najviše pobeda u ACB ligi u poslednjih 25 godina, a svi znaju kakvo je takmičenje ACB liga. Zaista sam uživao u tom periodu".

Došlo je do nove sezone, a Parker je još bio pod ugovorom sa Partizanom, koji je potpisao 2025. godine. Kaže američki košarkaš da se nadao da će biti u konkurenciji za ekipu, ali to se nije dogodilo.
“Moja odgovornost je da ostanem posvećen obavezama koje sam preuzeo. Bio sam spreman da dam sve od sebe. Počeli smo sa medicinskim pregledima i fizičkim testiranjima, a ja sam pitao kada počinju treninzi. Nije bilo rasporeda za mene. Čekao sam da me ponovo uključe u ekipu. Imao sam utisak da su još pre mog dolaska odlučili da neću igrati. I to je u redu, ali želeo sam da zbog sebe pokažem da sam do samog kraja bio posvećen i nisam odustao, želeo sam da istrajem. Otac mi je govorio da nikada ne treba da odustajem. Znao sam da će biti teško, ali želeo sam sebi da dokažem da mogu da izdržim. Na kraju nije uspelo i zato smo danas ovde.”

Vreme je prolazilo, a situacija se nije menjala.
“Bilo je teško. Nisam dobio priliku od trenutka kada su, iz nekog razloga, odlučili da me više ne uključuju u rad ekipe. Ali želim da svi znaju da ni u jednom trenutku nisam odustao i da sam ostao dosledan. Samo sam želeo da dolazim na treninge. To je sve. Čak ni posle medicinskih pregleda i fizičkih testiranja nisam učestvovao u pripremnom kampu sa ekipom. A ja sam samo želeo da uradim sve što je potrebno da bih mogao da budem na terenu. Za to je potrebna velika posvećenost”

Jedino što je mogao da uradi, to je da trenira individualno.
“Imao sam potpuno odvojen raspored. Ali pre svega želim da odam priznanje Žiletu (Aleksandar Žilović), treneru za fizičku pripremu. Šta god bi mi rekao da uradim, ja bih to uradio. I on to zna. Kada bi mi rekao da moram da pronađem dodatnu snagu, da trčim na traci 30 minuta, ja bih to uradio. Jer to nisam doživljavao kao kaznu, radio sam to zbog sebe, da bih sebi postavio izazov. Rad sa njim je bio jedina podrška koju sam imao. On je mogao da radi sa mnom posle treninga ekipe, pa sam ostajao sam duže u dvorani. U tim trenucima pronalazio nešto lepo, iako nije bilo mnogo nade. Vratio sam se pravoj suštini košarke. Sve to vratilo mi je ljubav prema košarci i onu glad za igrom. Dani su mi bili veoma mračni. Nisam išao nigde. Odlazio bih u dvoranu, zatim se vraćao kući. Sutradan bih se probudio i samo čekao da ponovo odem na trening.Voleo bih da sam dobio još jednu priliku.”

Bivši košarkaš Milvoki Baksa ispričao je kako je na kraju došlo do okončanja saradnje sa crno-belima.
“Bilo je nekih razgovora o tome i ranije. Ono što mi je tada ponuđeno nije mi imalo smisla. A kada mi nešto nema smisla, moja obaveza je da nastavim da radim. Da ulažem sate i sate u trening – to je moj posao. Za mene je važno što sam posle dva meseca tokom kojih sam svakog dana radio iste stvari postao bolji čovek i bolji košarkaš. Sada mislim da je vreme da sve što sam radio, sve sate koje sam uložio u trening, iskoristim negde drugde. Želim da pokažem svoj talenat, spreman sam za to”.

Prema njegovim navodima, postoji šansa da se vrati u Španiju, ali ne u Barselonu.
“Ljudi koji su bili u Barceloni dok sam ja tamo igrao više nisu u klubu. Zato nemaju nikakvu obavezu da me vrate. Postoji šansa da se vratim i u Huventud, ta vrata su uvek otvorena jer smo tamo imali uspeha. Ali, kao što uvek govorim, prava mera čoveka nije to kako se ponaša kada mu je udobno i kada mu sve ide naruku. Njegov karakter se vidi u trenucima sumnje i kritike. Mislim da sam upravo tada pronašao svoj karakter. Gde god da bude sledeća stanica, daću sve od sebe, jer nikada nisam izneverio svoje principe. Nikada nisam upirao prstom u druge, samo želim da ljudi čuju moju stranu priče i da vide istinu. A ako neko želi da ospori ono što govorim, imam dokumentaciju”.

Kakav je danas odnos Džabarija Parkera prema Partizanu?
“U ekipi ima momaka koje poznajem. Antonio Rivs je nedavno došao u Partizan. On je takođe pohađao srednju školu ‘Simion’, istu onu u koju sam ja išao. Ja sam mnogo stariji od njega, ali sam ga gledao dok je odrastao i dok je bio veoma mlad igrač. Igrao je za tim mog oca. Kada smo razgovarali, nisam mu odmah rekao: ‘Pogledaj šta su meni uradili. Nemoj da dolaziš ovde.’ Ne. To što se nešto dogodilo meni ne znači da će se isto dogoditi i njemu. Želim da on iz tog iskustva izvuče maksimum. Isto želim svim momcima koji su u ekipi, a nikada nisam prenosio svoje probleme na druge ljude. Čak i tokom kratkog vremena koje sam provodio u svlačionici, uvek sam pitao saigrače kako su i da li mogu nekako da im pomognem”.

Džabari navodi da svesrdno podržava aktuelnu ekipu crno-belih.
“Lamar Stivens i ja smo mnogo razgovarali u svlačionici. Podržavao sam ga dok je imao povredu palca. Govorio sam mu da nastavi da igra košarku koju voli i da ima mnogo toga da ponudi ovom timu. To su male stvari, ali važne jer svi smo mi ljudi. Želim da navijači nastave da podržavaju klub. Sudeći po početku sezone, klub bi trebalo da ide u dobrom pravcu. Želim im samo uspeh koji zaslužuju. Ne želim da ulazim u beskrajne rasprave i međusobna prepucavanja, jer to nije važno”.

Parker je rekao da nije mnogo izlazio dok je boravio u Beogradu i da nije imao priliku da dobro upozna grad.
“Srpskom narodu želim sve najbolje. Imate divnu zemlju. Ja sam čovek koji veruje u ljubav. I nastavljam dalje. Trenuci koje sam provodio sa mladima bili su veoma lepi. Kad god bi mi deca prilazila, pokazivala oduševljenje i želela da se fotografišu sa mnom, trudio sam se da im posvetim vreme. Drago mi je što sam imao to iskustvo. Oduvek sam znao da ću iz svega moći nešto da naučim i da ću napredovati. Sve što se dogodilo bilo je deo mog ličnog razvoja”, zaključio je Parker.