INTERVJU – Vlade Jovanović: Mladi moraju da vode samurajski život, treba da shvate da Jokićev put nije lak

Knjiga u kojoj bi bio opisan trenerski put Vladimira Jovanovića, bila bi pravi priručnik za sve mlade ljude koji žele da se oprobaju u istoj profesiji. Dobro zna kakav je osećaj kada kao šampion ispijaš šampanjac, ali je vrlo dobro upoznat i koliko je teško kada ne možeš da nađeš posao. Biografija mu jeste ispunjena brojnim klupskim i reprezentativnim trofejima, ali svi ti pehari ga nisu ojačali koliko težak period tokom kog je nervozno tapkao u mestu i pokušavao da pronađe sebe.

Njegovo samopouzdanje je sada na čvrstim temeljima, ružne godine su ostale iza. Od juna 2020. sedi na klupi Mege Mozzart, ostavlja poslednje atome snage da bi svakog dana video napredak kod mladih igrača i uživa u celokupnom ambijentu.

U opširnom intervjuu za Mozzart Sport pričao je o kvalitetima njegovog tima, razvojnom putu velikih talenata, svakodnevnom upoređivanju košarkaša sa Nikolom Jokićem, ali i o svemu što je prošao da bi danas bio tu gde jeste.

„Moja karijera se nije razvijala onako kako sam mislio da će, daleko od toga. Trenerski posao je veoma težak, bilo mi je potrebno mnogo vremena da shvatim da koliko je uspona, toliko je i padova. Čovek mora da nauči da bude spreman i na situacije u kojima mu dobro ide – pa da nekako ne poleti, ali i kada su teška vremena – da zna da se dočeka na noge. To se meni desilo posle boravka u Partizanu... Ali, moraš da nastaviš dalje, da se usavršavaš, da učiš, da budeš još bolji u tom poslu, da veruješ u ono što radiš – i u jednom trenutku će se pojaviti neko ko to ceni“, ispričao je u na početku razgovora za Mozzart Sport Vlade Jovanović.

On je 2012. godine napustio crno-beli tabor, tokom leta je otišao u Donjeck, u kome je već u oktobru dobio otkaz. Dve godine kasnije je došao u Igokeu, gde je na klupi proveo 11 meseci... U avgustu 2018. je došao u Lokomotivu Kubanj, a posle toga se oprobao i u Kini. Tokom tih turbulentnih godina uspeo je sa juniorskom reprezentacijom da se popne na krov Evrope (2017), i to drugi put jer je šampion bio i 2009. Uskoro će biti obeležena decenija od odlaska iz Humske, tokom koje je Jovanović želeo da ispiše ipak neke drugačije stranice...

„Sigurno mi je tada samopouzdanje bilo poljuljano, slagao bih kad bih rekao da nije. Mali je broj trenera koji nikada nisu doživeli pad ili ostali bez posla. Ja sam sebi postavljao milion pitanja, ali bavio sam se stvarima oko sebe, misleći da je to razlog neuspeha... Trebalo mi je neko vreme da shvatim da je problem u meni jer kad se priča o trenerskom poslu – jedno je suvi košarkaši deo, a sasvim drugo da uspeš da se prilagodiš određenim situacijama, da ti ljudi daju veliku ulogu, a da ti imaš dovoljno znanja da je ispuniš, da si spreman da donosiš razne odluke... Ja sam bio spreman i onda, ali sam morao da znam da i kada se moja uloga ograničava samo na teren – da se povučem i prihvatim. Prvo sam tražio krivca okolo, a posle sam shvatio neke stvari...“.

Da može da vrati vreme unazad, povlačio bi ipak drugačije poteze.

„Nisam pričao sa drugima, najviše vremena sam provodio razmišljajući o svemu tome sam sa sobom, nažalost. Ako bilo koji moj mlađi kolega bude imao problem, ja sam tu da mu pomognem. Ne zato što imam odgovore na sva pitanja, nego zato što treba podeliti, naći nekog sa iskustvom ko može da ti kaže pametne stvari. Knjige u ovom poslu ne znače ništa. Kada sam počinjao pre 30 godina – kupovao sam panično stručne knjige iz Amerike. Brzo sam video da je ipak iskustvo nezamenjiva stavka, da mnogo toga ne može da se nauči dok se ne prođe“.

MN Press

Dao je i jedan primer koji naizgled govori da nije tako.

„Željko Obradović je postao prvak Evrope posle samo godinu dana rada. Neko bi rekao eto bez iskustva... Ali on je bio vrhunski igrač, uspeo je igračko iskustvo da konvertuje odmah u trenersko. Pa to je fantazija. Mislim da mladi treba da nađu starije kolege da ih posavetuju. Mi imamo seminare, na kojima pričamo kako da se brani pik en rol, a to možeš da vidis i na milion klipova na Jutjubu... Nije poenta u tome uopšte. Nego koji proces treba da prođeš da bi došao do toga, kako da upravljaš ljudima, kako da uklopiš osmoricu novih igrača u ekipi ako svaki inače daje po 25 poena... Pa ne možemo dati ukupno 200. Jel tako? Korisne savete možeš da dobiješ samo od ljudi koji su već prešli igricu“.

Često Jovanović zna da kaže da je jedan od onih koji su učili samo na svojim greškama.

„U trenutku kada ti se izvuče zemlja ispod nogu, stvarno ti je poljuljana vera u sebe. To je sve istina. Međutim, vremenom da bi se vratio na posao moraš na neki način da dođeš do spoznaje šta to dobro radiš, a onda da praviš nadogradnju. Postavio sam sebi pitanje u čemu sam dobar. Ako su to treninzi – u redu, drži se toga, pa gradi ostalo. To mora da bude standard. Ja se trošim mnogo da moja izvedba – bio sastanak, trening ili nešto treće bude na najvećem mogućem nivou. Oznojim se i na sastanku, majica bude mokra. Pokušavam da postavim standard u onome u čemu sam najbolji, jer za to moram da se uhvatim ako dođe ponovo do poljuljanog samopouzdanja“.

Starsport

Zapravo sistem u kome je radio tokom perioda u Partizanu, otežao mu je posao u budućnosti...

„Posao se menja, sve je drugačije, okolnosti, klubovi, ambijent... U prvom trenutku to nisam shvatao. Proveo sam 16 godina u Partizanu, prošao put od mlađih kategorija pa sve do prvog trenera. Retko se desi da se neko razvija na taj način. Stvari u klubu jesu bile posložene – za to su zaslužni Danilović i Vujošević – a ja sam uspeo posle da ih održim na istom mestu. Na drugim mestima nije tako, trener nema istu težinu. Ti si ovde znao da upravljaš sistemom i da si odgovoran i za sve dobro i za loše. A na svim drugim mestima to više nije bilo tako – budeš samo jedan od mnogih. Meni se iskustvo iz Partizana obilo o glavu, iako je bilo najbolje i najpozitivnije moguće. Mislio sam da mogu na isti način da radim na drugim mestima, a onda sam posle nekog vremena shvatio da nije tako i da je uloga trenera mnogo manja od onoga što sam očekivao“.

Sada može da kaže da je za veliko trenersko znanje zahvalan dvojici stručnjaka – Aci Janjiću i Duletu Vujoševiću.

„Oni su isprovocirali neke delove moje ličnosti i ja sam njihov produkt. Sa 23 godine sam iz Čačka došao u Beograd i upisao trenersku školu. Prvo sam radio sa Acom, koji je bio profesor, inače je moj Čačanin. Da nisam bio s njim, možda ne bih probudio u sebi toliku posvećenost i ozbiljnost. Što bi Dule rekao – ti si ono što vidiš i što pročitaš. Tako sam se i ja formirao uz njih. Sada želim da igrači u Megi gledaju moj stručni štab i na taj način da im isprovociram te delove ličnosti. Ne da budu identični kao ja, Tepić ili Avdalović – već da ozbiljno pristupe poslu kao mi“.

Starsport

Lekcije koje je naučio od pomentih trenera, ostale su zauvek u njegovim spisima...

„Kod Ace nije moglo da se uđe u salu a da nisu zavezane pertle, ili da nije upasana majica. Aposlutno nikad, to je bilo pomalo agresivno sa njegove strane. Ali, radilo se normalno, prilagođeno klincima. Znate uvek opeglana trenerka, baš profesorski stav, sjajna ličnost... Kasnije sam otišao kod Duleta i tako se sklopilo da se razvijam uz ljude koji imaju sličan pristup poslu, izuzetnu posvečenost. Ne pričam o kvalitetu, jer danas ako pobediš – svi će reći da si genije, sutra kad izgubiš reći će da nemaš pojma. Ja za sebe mislim da sam neka zlatna sredina kao trener i zadovoljan sam. Taj dubok pelcer posvećenosti je odavno rastao u meni... U Partizanu sam bio i drugi pomoćni, pa prvi, pa se otvorila situacija da preuzmem. Vujošević i Danilović su rekli da sam im tada bio jedini kandidat i na tome sam im zahvalan“.

Oleg Balcerovski, zvezda Mega Mozzarta u usponu: Strast prema košarci po ugledu na oca paraolimpijca

Pokušao je da uporedi period koji je proveo kao prvi trener Partizana i sadašnju ulogu koju ima kao šef stručnog štaba u Megi Mozzart.

„Vremenom sam naučio da se u trenerskom poslu ništa ne podrazumeva. Da li došao 1. avgusta i na raspolaganju imao sastavljen tim od iskusnih igrača koji su dugo u istom sistemu ili mladu ekipu koja tek treba da se razvija – tvoj odnos mora da bude potpuno isti, insistiranje takođe. Nebitno da li vodiš evroligaša ili tim koji nije još spreman da jednom nedeljno bude najbolja verzija sebe. Krećeš iz početka i sa jednima i sa drugima. Jedina razlika je što iskusni igrači brže i bolje razumeju kako se radi i znaju da dođu do cilja, a mlade tek ubeđuješ u to što radiš. Moraš da ih guraš van zone komfora, da više rade na sebi da bi talenat pretočili u kvalitet“.

MN Press

Jedan od glavnih ciljeva koje je stavio pred sebe kada je preuzeo Megu jeste da kod mladih probudi strast.

„Ceo moj stručni štab i ljudi u klubu ulažemo velike napore da se to desi. Nekako mi se čini da previše mladi ulaze u košarku i da im ona postaje posao. Onda što više obaveza imaju, to im je zadovoljstvo manje... Mi se stvarno trudimo da ih naučimo da zadrže tu strast prema sportu, da igraju i uživaju – ne uspeva nam uvek, ali ne odustajemo“.

Dolazak u Megu je za Jovanovića bio pun pogodak.

„Upravo ljudi od kojih sam ranije učio bili su najviše za razvoj mladih igrača. Tako sam nekako i ja izgrađen. Ne volim da „menadžerišem“ i da uklapam već gotove košarkaše. Više mi se sviđa ovaj deo posla gde mlade gledam kako postaju i bolji na terenu i bolji kao ljudi“.

MN Press

Često se može čuti da u Megi ne postoji rezultatski pritisak... Takve izjave izuzetno nerviraju iskusnog stručnjaka.

„Nit je neko pre mene radio na taj način, niti je sada tako. Svakodnevno pravimo pritisak, jer je to način kako da od jednog mladog momka postane igrač. Jedan od osnovnih sastojaka je da bude plemenit. Pravimo ga i treniramo na isti način kao i sve ostale ekipe. Ne dolazimo na utakmice da izgubimo. Da li možemo svakog da pobedimo ili ne – to je druga priča, ali zato što nastupamo sa mladim sastavom. Naše ambicije su da na svakoj utakmici budemo najbolja verzija sebe i da pokušamo da dobijemo protivnika – ko god to bio. Ako mi izgubimo utakmicu, a moj igrač da 30 poena – apsolutno ne obraćam pažnju na to. Svrha njegove dobre partije treba da bude pobeda. Nikada nisam zadovoljan što je neko dao 30 poena i ne obazirem se na to na sastancima, već pričamo koje greške treba da ispravimo da bismo na sledećem meču pobedili“.

Baš ta statistika često može da bude varljiva...

„Ne samo da se precenjuje, nego se zloupotrebljava. Nama trenerima samo otežava posao. Da bi bio igrač moraš da imaš vrhunsku veštinu i inteligenciju jer je ovo veoma zahtevan sport. Ljudi uzmu statistiku i gledaju kakav je ko igrač, pitaju se što smo nekog doveli... A zapravo se tim ne pravi tako. Uđeš na internet i poređaš nekoliko igrača koji daju prosečno 12, 17, 16 poena... Skupiš 100 i tako sastaviš roster. Ovo nije šala, to se stvarno dešava. Košarka je prelepa igra, a da je laka i da samo treba da probaciš kroz obruč loptu, onda bi svaki igrač stigao do Barselone“.

MN Press

Da nije lako doći da najvećih evropskih i svetskih klubova – Jovanović mora da dokaže i svojim igračima, među kojima su neki vrhunski talenti. Da bi mu posao bio manje komplikovan oko sebe je okupio nekadašnje pulene Vuleta Avdalovića i Milenka Tepića.

„Prošle sezone kada smo zajedno pravili taj tim - insistirao sam da dođe Tepić. Bilo je prvo priče da bude neki iskusni igrač – kad sam čuo da je moguće da bude Tepić, onda sam stvarno bio oduševljen. Dobijaš paket koji je spakovan davno u prošlosti i koji je baš onakav kakav treba da bude da bi čovek išao gore. Igrači to ne mogu da vide nigde... Ono što oni dobijaju to je samo slika. Gledaju Barselonu i nikad ne vide kako je košarkaš stigao do cilja. Vide ga na vrhu, kako je obučen, kako se ponaša i kako igra... Neko je morao ozbiljno da ga pokida mentalno, fizički, košarkaški, neko je morao da ga ugura u tu salu. U jednom trenutku niko ne prelazi crvenu liniju komfora tako lako, pa ni taj Majkl Džordan...“.

Ključnu ulogu odigrava trener...

„Moraš da proceniš da li je spreman da ga gurneš, a se ne desi da propadne kad izađe iz sigurne zone, nego da unapred osetiš da će ući u okruženje gde će biti najbolji što može. To ne oceni igrač, već njegovi treneri. To je poenta. Zato sam doveo igrača kao što je Tepić – nekadašnji reprezentativac, evroligaš, osvajač trofeja, u nekom trenutku jedan od najperpektivnijih momaka. Ne samo da ih uči košarku, nego i sve ostalo. Pričam o dolasku, ponašanju u autobusu, svlačionici, na terenu, na klupi... Posle svega toga tek na red dolazi košarka“.

MN Press

Koliko mu znači prisustvo Tepića, toliko mu je važno što je tu u ulozi asistenta Avdalović.

„Vule radi sa bekovima i ima neosporno znanje što se te pozicije tiče. Ali, meni je draže što imam saradnika koji zna da se do rezultata ne dolazi lako. Okružen sam ljudima koji potpuno isto misle kao i ja. Proces je težak, čovek mora da bude 100 odsto u tome. Oni ne mogu da odrade trening, pa da ne znam šta rade, pa dođu koncentrisani uveče... Nemaju kontrolu nad sobom. Dođe igrač pred utakmicu ujutru na trening i ja već tad vidim da uveče neće moći ništa. Onda im kažem posle da ne poznaju sebe, da greška nije došla na utakmici, već je greška loše odrađen trening ujutru, ili trening pre pet dana. Košarka je veoma zahtevan sport u svim segmentima. Stvarno smatram da sada mladi igrač mora da živi samurajskim životom, dok ne dohvati kvalitet i ne uspostavi standard. Kako će posle da nosi, to već ne znam...“.

INTERVJU - Boriša Simanić: Zvezda je bila san, ali lepo je kad možeš da uradiš nešto, a da ne skoče odmah na tebe

Kada prođe težak razvojni put, onda čvrsto čuva takav status... Niko ne postaje zvezda preko noći.

„Pitaju me šta znači da je Lebron Džejms ovakav sa 37 godina. Nije sigurno jer su mu potrebne pare, patike ili nešto treće... Već ne da na sebe, čuva ono što je gradio godinama. Teškom mukom se dolazi do košarkaškog imena i prezimena. Ja sam Vladimir Jovanović već 49 godina za tatu, mamu, babu... To ništa nije sporno. Ali košarkaško ime sam dobio tek kada sam napravio neki rezultat. To moraju svi da shvate“.

Jovanovićev tim trenutno u ABA ligi ima skor 6-7 posle 13 odigranih utakmica. Bilo je sjajnih partija, ali i nekih slabijih izdanja.

„Uvek kažem da perspektiva postoji. Ne volim mnogo da pričam o mladim igračima jer su kvarljiva roba. Čim ih pohvališ, oni već sutra nisu tako dobri kao što su bili. Da bi napravio korak napred sa njima moraš da utrošiš ogromnu energiju. Pored treninga, držim sastanke po dva, tri sata. A onda kad stignu pohvale, brzo se ide unazad. I to unazad po deset koraka. Perspektiva i talenat postoje, ali to su stvari koje nisu stalne. Perspektiva je nešto što ti možeš da budeš za neko određeno vreme, talenat je nešto što možeš i da iskoristiš i da ne iskoristiš, ili da upotrebiš ili zloupotrebiš“.

MN Press

Neke utakmice su pokazale da ova ekipe može da igra veoma kvalitetnu košarku.

„Mi bljesnemo i pokažemo da posoji nešto za šta možemo da se uhvatimo. Međutim, to bude jedan meč. Nekad i na jednom susretu pokažemo dva lica. Kad odigramo dobro svih 40 minuta – onda smo presrećni. A onda se desi da sledeću odigramo ispod svog standarda, jer smo mislili da smo top zbog prethodnog trijumfa i da naš kvalitet navodno, koji nemamo, ne može ništa da poljulja. Imamo prespektivnu i talentovanu ekipu koja dobro igra kad je koncentracija na najvišem nivou i kad je u glavama spakovano sve kako treba. Pokažemo talenat, pretvorimo ga u trenutni kvalitet i on bude dovoljan da se dobiju neke utakmice – odigrali smo ih vanserijski. Onda posle sedam dana poverujemo da bez truda i rada možemo da pobedimo jer smo kvalitetni. A nismo, i onda pokažemo loše lice. Stalno ide gore i dole, ne možemo da uhvatimo standard. Super je da jednom ubaciš trojku, ali da ubaciš sto puta za redom – e to je kvalitet. Ne pravi razliku jedan dobar trening, ili utakmica, ili dva minuta odigrana vrhunski... Treba ostvariti kontinuitet i postaviti standard ispod koga ne ideš, a onda praviš razliku“.

U ekipi Jovanović ima mnogo igrača koji su odavno proglašeni za ogromne talente... Veoma zahtevan zadatak za njega je da im ne dozvoli da preradno polete.

„Mnogo je teško kad se to desi... To mi je baš muka. Nije ništa loše, sasvim je normalno, i pre 20 godina su ljudi isto tako reagovali... Ali, tada da bi poleteo trebalo je da pročitaš o sebi vest u Žurnalu ili Sportu. Kupiš novine pa vidiš da li pišu o tebi ili nekom drugom košarkašu. A sada ako jedan portal nije napisao, onda drugi jeste, a ako nije na sajtovima, onda je neko komentarisao na Tviteru ili Instagramu. Ima ljudi koji bez potrebe raspaljuju vatru u nekom lošem smeru. Onda sve gori. Dođem na trening i pošto nemam društvene mreže, mislim da je sve mirno. Kad ono - deca mi se pojave promenjena. Stvarno shvatam da nije lako nositi se sa tim... Bio sam u nekim situacijama kada napadaju odraslog čoveka, pa bude neprijatno. Ume da bude neprijatno i kada previše hvale i hajpuju do besvesti. Dete na trening dođe promenjeno, ne gleda te više u oči. Ja onda pokušavam da im objasnim da samo ja mogu da im ispravim greške, a ne taj neko na Tviteru. Samo moje kolege i ja. Mnogo je frontalnih udara, a mladi igrači ne znaju kako da se brane. Jedino rešenje da nemaju nijednu društvenu mrežu i da ne čitaju ništa... Ali, ja takvog još nisam video“.

MN Press

Zbog svega toga mora mnogo da razgovara sa košarkašima i van terena.

„Nekad mislim da suviše to radim, a nekad da sam nešto propustio. Posao trenera ima više dimenzija – nešto se radi po osećaju, nešto se stiče iskustvom. Mi mnogo treniramo, ali mnogo i pričamo. Onda tu neku povratnu informaciju dobijem od Tepića ili Vuleta, koji mogu realno da mi kažu. Igrači su mladi da bih od njih dobio pravu informaciju. Zapravo, ne zavisi formiranje mišljenja od toga koliko imaš godina, već kakvu ulogu imaš, tako sazrevaš. Ako ti neko u Prvom Svetskom ratu da pušku i kaže da ratuješ – pa ti sa 17 godina nisi više dete. A ako imaš 17 i živiš sa roditeljima na Dorćolu, onda teško da možeš da imaš mišljenje o svemu. Moraš da ga izgradiš jer te neko iskustvo natera na to. Ja želim konstantim pritiskom i na terenu i van njega da ih nateram da polako sazrevaju kao ličnosti. Jedino ako imaš ličnost možeš da se baviš sportom – ako pričamo o vrhunskim dometima. Može da nam se sviđa ili ne – ali taj karakter moraš da imaš“.

Otežavajuća okolnost je to što skoro svi mladi igrači, posebno oni koji nose dres Mege, misle da mogu da naprave isto što i Nikola Jokić – MVP NBA lige za prethodnu sezonu.

„Pričaju oni o Jokiću, naravno. Ja ne pokušavam da im objasnim da je on jedan, niti da je Dončić jedan. Svi bi oni da budu jedinstveni kao Nikola Jokić, i ja nikad ne kažem da jesu ili nisu. Nije na meni da sudim. Ali oni ne znaju da put koji je prešao Jokić nije lak. Ja njima ne uskraćujem pravo da žele da budu to, ali moraju da znaju da put nije onakav kakav oni misle. Mi zapravo želimo isto. Moja najveća želja je da se ispuni ono što želi moj igrač i da bude jednog dana taj o kome će se pričati... Mi se samo ne slažemo u putu, a moj posao je da ih ubedim koji je pravi. Ne ja, nego ceo klub - a to je zaista mačevanje“.

Starsport

Jedan od igrača kome je odavno prognozirana velika karijera je Boriša Simanić, sa kojim od prethodne godine Jovanović sarađuje u Megi. Pre toga njegov razvoj nije išao očekivanom putanjom u Crvenoj zvezdi.

„Bio je u jednom trenutku jedan od naših najkonstantnijih igrača u svim segementima. Stvarno smo se mnogo naslanjali na njega. Ali omela ga je povreda, slomio je ruku početkom sezone i više od mesec dana je bio odsutan. Kod Boriše nije upitan potencijal, već samo egzekucija njegovog kvaliteta, da svakog sekunda bude najbolja verzija sebe. Mi smo bili blizu toga, samo nas je ta povreda poremetila, ali siguran sam da će biti ponovo na tom nivou. Kad bi sebe doveo u situaciju da svaki put bude Boriša – najbolji, ja se ne plašim za njega uopšte. Na dobrom smo putu... I da je nogu povredio teško je, a on je po poziciji šuter i značajno mu je to za samopouzdanje i u svim ostalim segmentima, normalno da ga je poremetilo. Doći će vremenom sve na mesto. Imam samo pozitivno mišljenje o njemu i na meni je i na njemu – da izvučemo maksimum“.

U timu ima i igrača o kome se poslednjih godinu dana mogu čuti samo hvalospevi. U pitanju je Nikola Jović, koga posle svega što je naglo doživeo pokušava da zadrži na zemlji.

„Teško je to uspeti... Kad kažemo da je prerano sve ovo doživeo, neko bi rekao nezasluženo. Apsolutno nije tako, on zaslužuje sve što mu se dešava jer poseduje takav talenat. Njegova uloga u odnosu na prethodnu sezonu je mnogo ogoljenija i veća. Nije lako ni za iskusnog igrača da nosi tu ulogu, a kamoli za tako mladog momka. Kad ga hvalite svi – radite na moju štetu. Ali naravno da zaslužuje pohvale. Kada na onakav način odigra utakmicu sa 18 godina, pa kako da kažeš ljudima da ga ne hvale. Ali, kasnije je na meni da ga nekako restartujem. Traje to sve, proces je...“.

Jović i Jovanović (Starsport)

Jovanović važi za strogog trenera, ali kaže da igrači prihvataju njegov način rada.

„Nema nikakvih problema između nas. Kad dreknem – znaju da je moja reakcija na sadašnjost, a ne na prošlost i budućnost. Posle toga budem ponovo super s njima. Ogolim im stvari i kažeš sve kako jeste, da oni onda nemaju šta da odgovore. Uvek im ostavim prostor da se izjasne i da kažu da nisam u pravu. Nekad ih pustim da vidim šta smatraju da je prava stvar, ali kažem da neću da preuzimam odgovornost za takve poteze i da budem saučesnik u njihovom stagniranju. Siguran sam da je put kojim ih vodim pravi i mogu da potpišem. Shvate brzo oni to“, zaključio je Vladimir Jovanović.

PIŠU: Miljana ROGAČ i Đorđe MATIĆ