INTERVJU - Saša Obradović: Preteča sam sadašnjih plejmejkera, trenirao sam ludački čak i za današnje standarde

Kada uđete u ozbiljne razgovore sa Sašom Obradovićem, nijedna košarkaška tema nije za izbegavanje i o svemu može da se priča otvoreno. 

Čak i u danima kada nema trenerski angažman, proslavljeni reprezentativac Jugoslavije i član zlatne, posleratne generacije koja je harala Evropom i planetom ostaje veran svojoj prvoj ljubavi i ne dozvoljava sebi da se previše opusti. Pregled dešavanja u evropskoj klupskoj košarci, pa u NBA ligi, detaljna analiza dve do tri utakmice, razgovori sa kolegama o aktuelnim tokovima igre pod obručima... Tako izgleda tipičan dan dojučerašnjašnjeg trenera Lokomotive iz Krasnodara. Kaže, tako održava formu. 

Praznični razgovor s njiim otvorili smo temom koja sve više opterećuje košarku - pojavom zamršene klupske hijerarhije po kojoj sve više pojedinaca traži odgovornost u svakodnevnom radu, sastavljanju tima, smišljanju taktike i obima treninga, čime se treneru umanjuje prostor za rad. Zbog svega toga, uostalom, klubovi neretko budu rastrgnuti između ambicija i realnosti...
„Protivnik sam toga. Ljudi treba da sarađuju. Da imaju iste zaključke. Trener prvo mora da ima veliku podršku uprave. Sezone su duge, pogotovo sada u novom kalendaru. Iznenađenja su uvek moguća, pogotovo za ekipe koje su nove, od nule sklapane. Ali, treba prihvatiti i stvari s kojima nisi saglasan. Situacija je takva i to ne samo u jednom klubu, nego većini“, priča Saša Obradović u razgovoru za MOZZART Sport.

Kako se izboriti s tim?
„Oni koji uspeju da izdrže krizu i pogrešne izbore, kao sastavne faktore uspeha, obično na kraju profitiraju“.

Hoće li posledica ovakve postavke sistema biti da se trenerima maksimalno ograniči funkcija i mogućnost iznošenja mišljenja?
„Treneri ne bi trebalo da se bave tim stvarima previše. Dužnost trenera je da ubediš ljude oko sebe da treba da slede isti cilj, da idu za istim rezultatima, da veruju u tim“.

Dao nam je Obradović i konkretan primer...
„Ima i druga strana priče. U ACB ligi, novi treneri mogu da budu plaćeni do određene sume, a oni koji su nekoliko godina tu imaju veća primanja, negde oko 50.000 evra više. Timovi se opredeljuju za takve trenere, dok će neko taj novac iskoristiti za novog igrača. I to je zamka. Sve kreće od glave čoveka koji vodi program. Sistem treba da veruje u njega i nikako da to bude kratkotrajno. U suprotnom, stvari postaju turbulentne ako nije tako. Gledajte, u NBA su počeli sve češće da smenjuju trenere, što nije bio slučaj prethodnih godina. Tamo je trener bio svetinja“.

URADIO SAM DOBRU STVAR, UPRKOS STALNIM OPSTRUKCIJAMA

Kako sve to utiče na vas?
„Pripadnik sam određene košarkaške škole i vrlo sam posvećen poslu kojim se bavim. Na svakom treningu, utakmici, u svakom momentu, kroz individualne i timske razgovore, korekcije tokom igre. Za mene je to sastavni deo igre. Objektivno, treneri ne žele da ulaze u preterane konflikte, jer ljudi veruju da ima različitih puteva do titule. Ima, ali ja sam učen na jedan način, verujem u velike kriterijume i zahteve. Da izvučeš igrače iz komforne zone, motivišeš da idu preko granice. Verujem da iz stalnog rada može da se napreduje, samim tim dobije rezultat“.

Hajde da vratimo malo film. Koliko ste zadovoljni onim što ste postigli u Lokomotivi?
„Kada sam došao u klub, sa svojim ljudima, kondicionim trenerom Duškom Markovićem i Mikicom Bogićevićem, koji mi je pomagao osam-devet godina, promenio sam klimu rada u odnosu na ono što je bilo kod dotadašnjeg trenera Focisa Kacikarisa. Prešli smo put od poraza, do konstantne forme i pobeda. Sve je stalo u ono polufinale Evrokupa i VTB lige. Očekivanja su bila velika, a kada sam došao nisam imao mogućnost dovođenja novih igrača“, kaže Obradović i nastavlja:
„U drugoj sezoni sam imao možda i najveći uticaj na formiranje ekipe. U nekim fazama sezone igrali smo perfektno, ali na kraju smo doživeli onaj nesrećni poraz u finalu Evrokupa. Tu smo mogli da stavimo jak pečat i tako obeležimo karijere... Ali, eto jedna lopta je sve odnela. Ostalo je to da sam bio izabran za trenera sezone u Evrokupu, ali bez krune na glavi... Bio sam i trener na Ol-star utakmici, što mi predstavlja veliko priznanje“.

Sezona je počela gotovo nenajavljenim odlaskom Kevina Džounsa?
„Neke stvari su se desile iznenada, poput njegove odluke da ode. Pogotovo jer je imao ogroman ugovor i takav verovatno više neće dobiti u karijeri. Mnogima je iznenađenje što nije ostao u sredini gde se osećao dobro, gde je imao poštovanje cele organizacije, a jednostavno nije mogao da podnese Rusiju. Verovatno i najvažniji deo sezone igrali smo bez možda i najvažnijeg igrača, Rajana Brohofa, pa smo bili i bez pomoći Antipova i Kulagina, što je dovelo do toga da rezultati budu šareni“.

Mnogi u tim momentima posegnu za dovođenjem pojačanja... Zašto vi niste?
„Ne možeš da dovedeš kvalitetno pojačanje tokom sezone. Vrlo je senzitivno koga dovodiš u tom momentu. Nekim ljudima se ni ne isplati da potpisuju, ako nisu sigurni. U nekom trenutku će sigurno doći poziv najvećih klubova. Pogledajte koliko je samo igrača potpisalo ugovore sa evroligaškim klubovima, a realno ne pripadaju tom nivou“.

Da li je ispadanje iz trke za polufinale VTB lige obeležen kao neuspeh u klupskom vrhu?
„Donekle. Gledajte, CSKA je i dalje neprikosnoven, druga ekipa o kojoj se vodi računa je Himki. Logično je, najviše i ulažu, treba da imaju određeni status. Mi smo bili u situaciji da osvojimo Evrokup, da uzmemo nešto, a mnogi ranije nisu bili u toj situaciji. Nismo uspeli da prođemo Himki u četvrtfinalu VTB lige, što je bilo zaista teško“.

Kakav je utisak posle svega?
„Nisam nezadovoljan. Naprotiv. Klub mi se zahvalio na svemu, imao sam lep razgovor na samom kraju sa predsednikom kluba, koji mi je čestitao i poručio da sam radio dobar posao. Uprkos stalnim opstrukcijama, u svakom momentu, značilo mi je sve to i verujem da nisam mogao da izvučem više iz ovog tima“.

NBA ILI EVROPA? OBE OPCIJE SU OTVORENE...

Da li za nečim žalite, gledajući iz ove perspektive?
„Jedino za tim što strpljenje nije preovladalo u trenucima kada je trebalo. Da je toga bilo, verujem da bi igra bila na još boljem nivou. Verujem da sam i na odlasku ostavio otvorena vrata svojom profesionalnošću i posvećenim radom. Ko zna, možda bude opet jednog dana, ako me se sete...“, s osmehom kaže Obradović.

Kakvi su vam dalji planovi?
„U ovom trenutku želim samo da predahnem i trebalo bi nešto ekstremno da se dogodi, da bih razmišljao o novom timu. Januar je mesec kada će se mnogo toga videti. Verujem da sam kompetitivan i za najveće poslove. Dobro ću razmisliti, jer ne želim da radim samo deo sezone, već da moj posao ima neki kontinuitet. Sada vreme provodim tako što putujem, radim na sebi, gledam utakmice. Otići ću možda u goste nekih evropskih ekipa, a što se tiče NBA i dalje imam dobar kontakt, pogotovo u San Antoniju i Bruklinu i pitanje je samo momenta kada bih otišao“.

Da li vidite sebe u nekoj NBA organizaciji u budućnosti, ili vam je draža uloga prvog trenera u Evropi?
„Moja parola je da uvek treba održavati kontakt s ljudima tamo. Ne samo zbog posla, iako je privilegija biti deo jedne velike organiziacije, već i zbog kasnijeg selektiranja ekipe. Moraš da budeš dobro informisan, jer mislim da će biti sve manje prilika za dovođenjem kvalitetnih stranaca, pa čak i za evroligaške ekipe“.

Šta vam kažu kolege koje su imale priliku da rade u oba sistema?
„Neven Spahija je bio tamo kao trener u Atlanti, gde me je vrlo lepo primio. Čak smo jednom razgovarali i moje pitanje bilo je identično - da li bi se vratio u Evropu da bude prvi trener ili bi ostao tamo? Bio je jasan: ’Volim NBA, ali mi nedostaje mesto prvog trenera’. Tako je i kod mene. Lepo je biti deo organizacije i možeš da dobiješ važnu ulogu. I jedno i drugo su opcije, mada sam bliži trenerskom poslu ovde, jer verujem da sam među stručnjacima koji dolaze i koji bi trebalo da budu jedno vreme na najvišem nivou“.

POČEO KAO ATLETIČAR, TRENIRAO FUDBAL KOD PIŽONA...

Da li je San Antonio tim koji bi najviše odgovarao vašoj trenerskoj filozofiji?
„Ne mogu da sudim o mnogim organizacijama, pošto sam bio u svega tri (San Antonio, Bruklin i Atlanta). Ali, San Antonio sve radi na poseban način. Ipak imaju drugačiji status tamo. Ne samo kao organizacija, već i zbog Grega Popoviča. Zato, igrače ne biraju samo zbog svojih kvaliteta, već gledaju svaku sitnicu. Imaju poseban sistem skautinga, skeniraju potencijalnog igrača od glave do pete, ne biraju one koji bi mogli da naruše unutrašnji mir, timsku hemiju. Najgore je kada se tokom sezone baviš stvarima koje ne pripadaju taktici, performansu, već onima van terena“.

Zatvorili smo ovo poglavlje i prešli na neka dešavanja iz rane mladosti... Taman kada smo Sašu pitali da nam priča o vremenu kada se bavio atletikom, dočekao nas je s pitanjem:
„Da li ste znali da sam počeo s fudbalom“, uz smeh će Obradović, posle čega nam otkriva:
„Često se šalim na tu temu sa Vladimirom Petrovićem Pižonom, jer mi je on bio prvi trener u Crvenoj zvezdi“.

Kako je sve to izgledalo?
„Nisam se dugo zadržao, iskreno. Nisam ni mogao u gomili dece koja je u to vreme bila tu. Pižon je tada dolazio povremeno kao trener, jer je u to vreme igrao za prvi tim. Iskreno, nisam bio siguran da li je fudbal poziv za mene, malo sam lutao“.

Izašli ste iz sportske familije, gde vam je majka bila nastavnik fizičkog vaspitanja, sestra košarkašica u Crvenoj zvezdi, zar je moglo drugačije?
„Nije, a-ha-ha. Priča sa atletikom otvorena je u osnovnoj školi, gde mi je nastavnik, inače mamin kolega, rekao da bih mogao da budem dobar. Imao sam motoričke sposobnosti na nivou Afroamerikanca. Sa štapićima od nogu, do atletske pozadine... To sam kao mali već imao i verovatno je već tada bilo predodređeno da napravim nešto u sportu“.

Koliko dugo je trajala vaša atletska epizoda i koje discipline ste najbolje savladali?
„Skok udalj i uvis. Skoro godinu dana sam trenirao, ali sam onda shvatio da se nisam dovoljno posvetio tome. Srećan sam što sam se bavio atletikom, jer smatram da je osnova svega. Ubrzo sam prešao na košarku, gde sam pronašao sebe“.

Kako je sve počelo?
„U istoj školi, OŠ Dositej Obradović na Dušanovcu. Kroz tadašnjeg košarkaškog trenera sam zavoleo tu igru. Počeo sam da igram prvo kroz školska takmičenja, koja su bila jako zastupljena, a tu gde sam ja živeo bilo je dosta timova. U to vreme je bio LMK, ja sam bio u Radničkom sa Crvenog krsta. Tu sam trenirao i pamtim ga po lepim uspomenama“.

Kasnije ste otišli u BASK sa Careve ćuprije?
„Tu sam bio godinu i po do dve. Uspeo sam da skrenem pažnju na sebe igrajući kroz mlađe kategorije, kada sam dobio poziv iz Zvezde i Partizana. Za mene nije bilo dileme gde ću, iako me je Partizan prvi zvao“.

Kakav je bio osećaj kada ste ušli u prvi tim Crvene zvezde, gde vam je Vlade Đurović dao prvu šansu?
„Sećam se, tada sam napravio fenomalnu stvar. Završio sam srednju školu, Drugu ekonomsku u koju sam redovno išao - a, pitanje je koliko današnja deca uopšte vode računa o tome - odlučio sam da se maksimalno posvetim sebi i radu. Mogao sam da igram za mlađi pogon, prvi tim, a i na dvojnu licencu u Grockoj. Imao sam sjajno iskustvo kroz te tri ekipe. U Grockoj sam se razigravao, sećam se nisam ubacivao manje od 30 poena. Vodio sam tada borbu sa Blažom Stojanovićem ko će više poena da ubaci“, kaže nam Obradović i dodaje:
„U juniorskom timu mi je trener bio Goran Miljković Finac, koji mi je dosta pomagao u radu“.

VEČITI DERBI SE IGRAO U POSEBNOJ ATMOSFERI, NE KAO DANAS...

U čemu tačno?
„Treninge koje sam imao na sedmičnom nivou možda deluju ludo čak i za današnje standarde. Imao sam četiri puta dnevno treninge. Tada sam najviše napredovao. Jednom sa juniorima, pa dva puta sa prvim timom i onda mi se dan završi na treningu juniora. Zamislite kako su mi dani tada izgledali. Onda dođe vikend, pa igraš utakmicu prvo za seniore, jer sam ponekad igrao i tu, a onda u nedelju za Grocku“.

Trebalo je to izdržati...
„Sve vreme sam uživao. Kao i danas, jer radim ono što volim. Ništa mi ni tada nije bilo teško, pa ni sada, kroz neke druge obaveze. Čoveku treba da bude najvažnije da nađe onu pravu stvar, koja ga pokreće i čini srećnim“.

Bili ste deo tima koji je osvojio šampionsku titulu u Jugoslaviji posle 21 godine čekanja, a vi ste bili izabrani za najboljeg igrača. Ipak, kako je vama izgledao tadašnji ambijent, s obzirom da se sve dešavalo u vreme raspada SFRJ i sankcija?
„Bilo je jako teško, to pamtim dobro“, kao iz topa će Obradović. „Što se košarke i mene lično tiče, možda mi je u tom sportskom smislu raspad Jugoslavije dobro došao, jer sam u moru velikih igrača skrenuo pažnju na sebe sa tom podelom zemlje. U tim godinama sankcija, koje su bile mnogo teške, narod je energiju i interesovanje izvlačio kroz utakmice, pogotovo Zvezde i Partizana. Ti susreti večitih rivala bili su u posebnoj atmosferi. Ne kakva je danas, jer si tada imao derbi kao glavni događaj, a sada je program mnogo bogatiji“.

Šta vam je privlačilo pažnju najviše?
„To što su ljudi kroz utakmice pronalazili izlaz iz tih teških vremena i krize, bar na tih nekoliko sati. Što se mene tiče, to su nezaboravne atmosfere, jer danas ste u situaciji da je jedan tim domaćin, pa da je drugi, nema toga da je hala podeljena i da svaka strana ima svoje pristalice. Tada je pored rata koji nam je uobličavao živote van dvorane bilo i ratno stanje na tribinama. Taj pritisak te je terao da pružiš sve od sebe“.

U vašem prvom mandatu u Crvenoj zvezdi treneri su vam bili Vlade Đurović, zatim Zoran Moka Slavnić, Duško Vujošević i Vladislav Lale Lučić, sa kojim ste uzeli titulu. Kakva su vaša iskustva u radu s njima?
„Moka je imao poseban pristup prema nama i sve što si kasnije doživljavao nije bilo isto. Bilo je dosta takmičarskog naboja. To je bio važan deo stvaranja mog  imidža i daljeg razvoja. U radu sa svim tim stručnjacima imao sam mogućnost da pokupim neke fore i steknem dobro iskustvo u radu s njima. To mi je u velikoj meri pomoglo da se danas bavim trenerskim poslom u ovoj meri“.

JA KLINAC, A NASPRAM MENE - PRAJA!

Zanimljivo, uspeli ste da uhvatite poslednji igrački let Dražena Dalipagića?
„To je bilo nešto posebno, iako je on bio u poznim igračkim godinama. Kao klinac stalno sam se palio da pružim svoj maksimum protiv velikog Praje. On veličina, a ja sam tek dolazio. Imao sam želju da se nadmećem s njim, da protiv njega pokažem najviše, da mu blokiram šut, da ga pobedim. Ali, uvek je nalazio način da me nadigra“, priča nam Obradović i u dahu nastavlja:
„Sećam se kada mi je jednom prilikom rekao: ’Gledaj, sad mogu da skočim ovoliko (pokazuje rukama ozbiljnu visinu), a zamisli kada sam mogao da skočim još više i onda mi lopta bude u još boljoj poziciji’. Onda shvatim kakav je on igrač bio. Na kraju, takav je bio i Moka. Oni su ekstremi, a svojim karijerama su to i dokazali“.

Kako je izgledao život van dvorane, utakmica, treninga?
„Oduvek sam bio veliki profesionalac, red, rad i disciplina. Znao sam da ne mogu drugačije da funkcionišem. Beogradsko sam dete i voleo sam da izlazim, ali sam znao tačno momente kada sam to radio. Nisam hteo da remetim sebi mir i rutinu. Stvarima oko sebe, iskreno, nisam se mnogo ni bavio, tako je i danas. Sećam se onih presipanja benzina iz kantica, hiljada nula na novčanicama koje su svima zadavale muke... Imao sam sreću da mi je košarka bila glavni fokus i to mi je promenilo život“.

Posle osvajanja titule sa Crvenom zvezdom otišli ste u Limož, ali se angažman završio posle samo nekoliko meseci, uprkos tome što ste kraj sebe za trenera imali Božidara Maljkovića. Šta se desilo?
„Dolazio sam iz lige koja u to vreme nije igrala evropska takmičenja zbog sankcija. I tada je onaj deo strpljenja, o kojem sam već govorio, imao veliku ulogu. Ipak sam tada došao u redove evropskog prvaka, trebalo je da postoji period adaptacije. Tada sam dobro odigrao sve utakmice tokom priprema, a onda je došlo do toga da nisam igrao najbolje zbog povrede i nekih drugih sitnica. Vrlo brzo se, posle mog odlaska, uvidela greška s one strane“, priseća se Obradović i nastavlja:
„Vratio sam se u Zvezdu, uzeo titulu i bio najbolji igrač šampionata. Bili su to neverovatni performansi, a čini mi se da sam protiv OKK Beograda imao možda i najbolju utakmicu, kada sam ubacio 46 poena. Tako sam pokazao da je sve što se dešavalo u Limožu bila greška s njihove strane, da je nedostajalo malo strpljenja“.

Tokom karijere ste, čini se, najveću saradnju ostvarili sa Svetislavom Pešićem. Prvo u Albi, potom u Kelnu, a istovremeno i reprezentaciji...
„Karija krasi nešto što imaju asovi poput Dude, Željka, Bože, a to je veliki rad, posvećenost, svakodnevni pritisak da budeš bolji. Tu je i tajna nas kao nacije i naših uspeha. Verujem da smo jedan drugom mnogo pomogli kroz karijere“.

Negde u međuvremenu počeli su i vaši problemi sa povredama, počev od skočnih zglobova, Ahilove tetive...
„Teško sam prihvatio sve to. Prvi put sam se ozbiljnije povredio u Albi i tada sam cele sezone kuburio s istim. Imao sam jednu, pa drugu operaciju čišćenja hrskavice, mada je prva godina u Albi bila i najproduktivnija. Osvojili smo stari Kup Radivoja Koraća, sa reprezentacijom Jugoslavije ono famozno zlato u Atini 1995. godine. A ja, sve vreme se patim s povredama i u bolu... Sve je bilo pod znakom pitanja, samo se čekao trenutak kada ću da se slomim. Tako pamtim taj period u Albi“.

Koliko su povrede na kraju uticale da pružite sve što ste mogli u karijeri?
„Ostaje žal... Jer, fizički sam bio dominantan na svojoj pozicji, preteča današnjih plejmejkera. Visok, snažan i imao sam dovoljno bezobrazluka da donosim velike odluke i držim stvari u svojim rukama kada se vodi pitanje pobednika. Da nije bilo povreda, siguran sam da bi moj napredak bio veći. E sad, da li bi to rezultiralo nekim ugovorom u NBA, pošto sam u to vreme imao kontakte s klubovima tamo, ne znam...“

Ko se interesovao za vas?
„Nije bilo konkretnih poziva, ali uvek je bilo kontakta... Čak i dok sam posle igrao u Rimu, bilo je raspitivanja... Ali u to vreme nije bila najveća moda da potpisuješ evropske igrače, kao što je danas. Ne mogu da kažem da mi je žao, ali gledajući konkurenciju mislim da sam mogao da budem dobar“.

Ali, bilo je razmišljanja?
„Nije ti bilo svejedno jer si znao da ćeš da dođeš da potpišeš za minimum. I to je bilo dosta više od onoga što sam dobijao ovamo. Razmišljao sam da ipak ne bih imao dovoljno prostora, iako bih se borio. Meni je mnogo važnije bilo da imam glavnu ulogu i da sam lider. Tako sam i krojio karijeru, pa onda nisam ni uzimao u razmatranje odlazak u NBA“.

Pomenuli ste da ste bili preteča današnjih plejmejkera. Da li možete da vidite sebe u nekom današnjem igraču?
„Malo je nezahvalno pričati o tome, zbog tih igrača i sebe. Ne bih mogao sebe da opišem u tom delu. Znam da sam imao dovoljno atletskih mogućnosti da budem najbolji odbrambeni igrač, ali sam uvek bio i među najboljim strelcima. Bilo mi je važno da budem najbolji na oba polja. Ne želim da poredim generacije, da kažem da je sada neko bolji od nekog prethodnog ili obrnuto. Najvažnije je da si najbolji u svoje vreme“.

A, ko vam je bio idol kada ste počinjali?
„Svi smo mi odrastali uz Majkla Džordana, Džona Stoktona i ostale. Nisam baš imao idola, ali sam od svakog igrača voleo da uzmem nešto, da učim od njih. Oni su mi bili uzori i zbog njih sam igrao košarku“.

Kakva su vam sećanja na zlato u Atini 1995. godine? Znamo da se sve praktično desilo preko noći, od skupljanja ekipe, preko kvalifikacija, do samog takmičenja i zlata...
„Bilo je potpuno ludo, sve što se dešavalo od prvog, do poslednjeg dana. Nisam ni slutio kakva sreća i emocija može da te pogodi u tom trenutku, kada smo uzeli medalju. Bio je to veliki podstrek za mene i dalju karijeru. Tada samo podigli popularnost košarke i stvorio se kult koji i danas postoji“.

Da li je u timu postojala vera da možete do zlata, uprkos svemu?
„Želja je uvek postojala i mora da je imate, ako želite da budete najbolji. Bili smo zabrinuti, ali ne u strahu, zbog čega smo imali još veću želju da budemo bolji, jači. Meni je svaki trening s tim igračima bio pravi dar, činilo me je boljim svakodnevno. Kroz reprezentaciju sam napredovao svakodnevno, jer shvataš da oko sebe imaš ono najbolje što je zemlja stvorila i da morate da budete mnogo dobri. Bila je to ekipa koja je dominirala godinama, a igrači su uvek bili voljni da igraju za reprezentaciju. To je bilo normalno“.

Verovatno jer ste obeležili jednu od najuspešnijih epoha jugoslovenske i srpske košarke?
„Moguće, ali ljudi ne treba da žive u prošlosti. Jer, sve to je ostalo za nas, za našu decu, utkano u najlepše sećanje. Na kraju je najvažnije da ti zauvek kraj imena piše da si olimpijski vicešampion, svetski i evropski prvak, to ostaje doveka. Voleo bih da mogu sada bar deo toga da doživim i kao trener, to bi mi bila najveća satisfakcija“.

POVRATAK U ZVEZDU JE NEMINOVNOST, SRBIJA SE NE ODBIJA!

Da li razmišljate u tom smeru - da jednog dana preuzmete kormilo reprezentacije Srbije?
„Ne treba ni postaviti to pitanje, reprezentacija je najveća čast. Ali, nacionalni tim sada ima sjajnog trenera i pružam mu najveću podršku. Naravno da bih vodio Srbiju, bila bi to kruna moje karijere“.

A, Crvene zvezde? Navijači bi sigurno voleli da to dožive jednog dana...
„Najznačajnije korake sam napravio u Crvenoj zvezdi i to se ne zaboravlja. Iskreno, zaslužujem mogućnost da vodim najbolje timove, a pošto mi karijera ide uzlaznom putanjom i 14 godina idem stepenicama naviše, zaslužujem najveći tretman. Zvezda ostaje prva i jedina ljubav. Mislim da je dolazak u Zvezdu neminovnost. Ali, ne znam kada bi to moglo da bude. Moram da budem dovoljno dobar da bih obavljao taj posao, jer ne želim da budem teret nikome. U ovom trenutku verovatno jesam dobar, a to treba da ostanem i u budućnosti, kako bih jednog dana došao. Ne volim da se namećem i jako cenim Milana Tomića“.

Šta mislite o Zvezdinoj sezoni dosad?
„Nisu bili konstantni u Evrokupu, ali je bilo prihvatljivo. Vidi se da tim igra dobro, to pokazuje skor u ABA ligi, koja je dosta zahtevna. Imaju dobru šansu da izvuku dobre stvari na kraju, a verujem da su ambicije najviše“.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Star Sport, MN Press