INTERVJU - Paspalj priča...

“Sačekajte samo da pustim muziku”.

Žarko Paspalj nas na trenutak ostavlja da uživamo ispred njegove kuće, okruženi zgradama u komadiću skrivenog, malog raja u srcu Beograda. A taj raj ubrzo dobija novi ton. Bukvalno i figurativno. Osećaj je da zvuk ide sa gramofona, sa ploče… Tek malo pojačan kroz zvučnike. Ela Ficdžerald i Luj Armstrong - “Summertime”. Jeste bio sam kraj oktobra, ali je sunce toplim zracima dodatno pojačalo ugođaj. Kao u nekom filmu. Zna Paspalj kako dobar zvuk može da promeni percepciju trenutka. To mu je i hobi. Stari hobi. Novi je dobio skoro. I već ga je prevazišao kada je dvorište ispred zgrade uredio po sopstvenoj viziji. Ne za sebe, već za ceo komšiluk. Nije dakle ovo klasičan sportski intervju izazvan skorašnjom pobedom ili nekakvom krizom u sportu. Mada je pomalo i o jednom i o drugom.

Ali pre svega, ovo je neobavezno ćaskanje sa jednom od najvećih legendi koje je srpska košarka imala. A imala ih je podosta.  I od svake se mnogo toga može naučiti. Od Žarka Paspalja možda i ponajviše. Retki su ljudi toliko veliki, a tako čvrsto nogama na zemlji. Tako trezvenog razmišljanja, a opet tako vedrog duha.

Ovo je priča Žarka Paspalja. Od samih početaka...

(Ton laganog džeza stajao je kao pozadina rečima i kao da je pojačavao svako slovo i davao mu neku setnu i jaču dimenziju…)

”Imao si školu u koju si morao da ideš, kao i danas, mada mi se čini malo ozbiljnije. Imao si neko ozbiljno poštovanje prema starijima. I to se jako izgubilo. Svako od nas je vaspitan na taj način, da poštuje starijeg, da ulogu majke i oca negde utopiš u profesore i one koji su provodili ozbiljno vreme sa tobom tokom dana. A imao si, treću stvar -  sport. I sve se prenelo na trenere. Maksimalno povinovanje, nije bilo pitanja i potpitanja“, počinje Palja svoju životnu priču za MOZZART Sport.

Drugo vreme. Druga zemlja. Drugi i stil života. Para nije bilo kao sada, niti se o njima toliko pričalo.
“Nikome tu ništa posebno falilo nije. To je bila slika nekog društva u kom smo živeli. Da li to bila Pljevlja, Podgorica... Ne znam u kojim jedinicama novca možemo da pričamo. Nisam nijednog momenta  primetio da je to bilo posebno i jako bitno. Bila je bitna škola i kao društveno prihvatljivo  - sport. Uvek je bilo ljudi koji su težili ka nečemu drugome, ali to u mom društvu nije bilo. Druženje, napolje, druženje, napolje...“

Zvuči na onu standardnu o “dobrim starim vremenima”. Činjenica je da se mnogo toga promenilo. Filozofija života ponajviše kao posledica nekih drugih stvari.
“Nije ni blizu onoga, pretpostavljam i da ne može da bude niti da se vrati. Samo treba naći meru. Kako ti da sada u ovim uslovima tehnologije i svega što se nudi objasniš klincu svom ili tuđem, u jednoj opštoj atmosferi potpunog nepoverenja, šta je dobro, a šta je loše? I to što nam se nudi da li je dobro ili loše? Kako da nađeš meru? Ovde vlada epidemija nezdravog života. Gledamo klince koji su sportski potpuno izopšteni... Kako da ih sputaš u drndanju video-igri ili interneta ili kako god se to zvalo? To znači da je verovatno bilo mnogo lakše postati sportista tada, nego sada“, kaže Paspalj dok pozdravlja komšiju koji je prolazio kraj nas.

Vaspitanje odavno usvojeno. Ne menja se pod “stare dane”. Stvorilo je celu jednu generaciju. I neće tek tako da nestane.
“To te napravi! Postane ti deo karaktera. Danas je glavno pitanje je li nas za..bo Vučić ili nas je za..bo Đilas i da li je država kriva za sve. Ne kažem da je ovo normalno vreme. Posebno  generacije koje su tu rasle… U nešto moraš da veruješ. Verovati u se i u svoje kljuse, to je sve u redu, ali u kakva se mi to bića pretvaramo ako nemamo,  neću da kažem ideale, jer je to forma koja je proneverena hiljadu puta, ali moraš da imaš nešto zašta ćeš da se zakačiš. Kod mene je to bio samo sport”.

"BIO SAM U BOSNI, A MOGAO SAM I U CIBONU..."

Koji je to tačno trenutak bio kada je Žarko Paspalj shvatio da će biti košarkaš?
“Znam kako je to moj pokojni otac definisao. U stvari, nije definisao, već je to izrazio kao jedno čuđenje. Ja sam bio juniorski reprezentativac i jedan od manje-više najvećih talenata u Jugoslaviji. Moj otac koji je na momente voleo kafanu, da ne kažem na više momenata, sedi s prijateljem i kaže mu ovaj: ‘Čoveće, ovaj tvoj mali odličan je.. te’. A moj otac ga pita u čemu sam odličan, misli na školu. Ovaj kaže: ‘Pa u sportu, bre, u košarci’. Kakva košarka, on svaki dan ide sa reketom, ide  na odbojku… Na nivou roditelja bilo je to - kakav sport, završi ti školu. A sada je to, makar iz priča koje čujem i znam, postala epidemija i ne može da izađe na dobro“.

Na neki brutalan način shvaćeno - sada je to nešto poput prodaje dečijeg talenta?
”Nije poenta prodati kada dođe do toga. Nego što ovde uzmu klinca sa osam ili devet godina i vode ga sa željom da postane veliki sportista. I sada valjda zbog svega što se dešavalo u društvu i zbog  nemaštine, svi u tome vide izvor ogromnih prihoda. I kada mu neko sa strane kaže: ‘Nije taj mali loš’, ovi svi polude. I svi sve znaju. I odmah počinje haos koji ne može da se zaustavi“.

Paspaljeva karijera nije bila haos. Mada je na trenutke bilo konfuzije. Ne znaju možda svi ljubitelji košarke, ali malo je nedostajalo da umesto u Partizanu završi u Bosni...
“I potpisao sam za Bosnu. Nije bilo loše, ali nešto mi se tamo nije dopalo... Vratio sam se u Budućnost i tada sam već jedan od boljih igrača, kandidat za reprezentaciju. Znalo se da ću otići negde. Budućnost ni tada, a čini mi se ni sada, nije imala taj kapacitet da digne tim na nivo velikana tadašnje Jugoslavije. Mogao sam i u Cibonu posle Budućnosti, to je bilo prirodno s obzirom na tradicionalno dobre veze ta dva kluba. Negde sad i razmišljam o tome - šta bi bilo da sam otišao u Zagreb, u Cibonu? Nisam pre o tome razmišljao. Verovatno bih i tamo bio dobar igrač. Onda bih postao Zagrepčanin, razumeš, i onda mi se ništa ne bi sviđalo “.

Na kraju je došao u Partizan, u Beograd. Veliki grad. Nije lako kad se stigne tako mlad.
“U tri rečenice. Hotel Putnik, tu smo jeli. Hala sportova, tu smo igrali i trenirali. A ja sam živeo u Pariske komune, što otprilike sve zajedno čini trougao od jedno 420 metara. I tu se otprilike ceo moj život odvijao. Makar te tri godine do Amerike”.

Izgleda mnogo prostije no što je zaista bilo. Dešavalo se na početku i da uhvati nostalgija, telefoski poziv za oca, priča da se vraća u Crnu Goru i malo očekivan odgovor: “Ovde više nema đe da se vraćaš”.
“Od čoveka koji dve godine ranije nije znao da mu je sin talentovan i te kako je posle dve godine znao da sam talentovan i da to treba da radim. I da je Partizan, kao i Beograd, potpuno prirodno mesto  za mene“.

A i Beograd je bio drugačiji grad…
“Beograd je sve što je bilo dobro grabio za sebe. Kapiram da mi prvi put živimo u Beogradu koji se davi. Ne može da primi toliko ljudi. E, sada više nisam siguran da li je to količina ljudi ili količina loše energije. Prvi put vidim Beograd koji se udavio u muci. Beograd je bio Beli grad. Uvek je nekako sve primao sa radošću, apsorbovao ljude i pravio ljude od svih, odakle god dolazili“.

Nije zato ni čudi što je Paspalj baš Beograd izabrao kao svoj grad. A mogao je bilo koji grad. U Atini su ga kovali u božanstvo, igrao je u Americi, mogao je i da ostane da je bio strpljiviji... Nije konkretno u vezi sa Beogradom, ali neke stvari ne planiraš. Jednostavno se dese.
“Život je čudo, je.. ga. U životu se ne dešavaju samo lepe stvari. Znaš. Doživeo sam trenutke velike slave, velikih momenata i velikih situacija, a bogami, doživeo sam i ono što niko ne bi hteo da mu se desi. Takav je život.  Ideš dalje i šta da radiš. Ne znam u stvari kakav drugačiji način postoji. Pretpostavljam da je u životu najgora stvar kada prođe u ravnoj liniji. Niti velikih dešavanja, niti bilo čega drugog. Prođe ti život i kao sa 60 godina neko ti kaže da pričaš o svom životu, je.. ga... Ne znam. U ovom opštem haosu verovatno bi mnogi ljudi od nas i poželeli da im život bude ravna linija, da odu mirno na posao, da imaju sigurnost, da mogu da planiraju budućnost na malo više od sledećih šest meseci“.

Vratimo se ipak na  ono što Paspalj dobro zna. Košarku. I Partizan. U to vreme, nije samo Paspalj tu. Tu je i Divac, pa Savović, Grbović, Željko Obradović....
“Ljudi u Partizanu su, ne znam kako, uspeli da naprave nešto. Divac je bio završena priča za Zvezdu, pa je došao, Sale Đorđević kao dete Zvezde dođe u Partizan. Ostali stariji igrači, napravila se dobra kombinacija... To je bio dobar tim koji je u tri godine napravio nešto, ali nije napravio dovoljno, znaš. Opet se vraćamo na kapacitete tima. Umesto da bude tri puta trofej Kupa šampiona, to uradi Jugoplastika. Ne jer je bila bolji tim, već što ukapiraš da košarku ne čini samo pet igrača na terenu i sedam na klupi koji gledaju. Već i organizacija, vizionarstvo, veći rad. Partizan u tom momentu nije imao te kapacitete. I zato je rastanak, ili bolje da kažem razlaz izvrsne generacije bio logičan. Svi su napravili velike karijere, ali u Partizanu si osvojio male stvari. Mogao si da osvojiš mnogo veće“.

Iz Partizana i do reprezentacije. Evrobasket 1987. godine sa Krešimirom Ćosićem na klupi do bronzane medalje. Pamti se i Madrid i Mekdonalds turnir protiv Boston Seltiksa. Samo početak.
“Tu godinu pamtim kao smenu generacija koju je sproveo Ćosa. Niko od nas nije pozvan bez razloga. U tom Savezu su stvari toliko dobro funkcionisale i tu se ništa nije dešavalo slučajno. Tada smo bili treći, možda smo mogli da budemo i prvi, ali to nije trebalo da se desi. I onda primopredaja u ruke Dude Ivkovića. Ta generacija je bila čudo, znaš! Da se nije desilo to 90-ih, mislim da još šest ili sedam godina ne bismo pričali o EP i SP, već o Olimpijskim igrama i o utakmici s Amerikancma u finalu. Bila je nenormalna generacija“.

Kada se setite tog vremena, ratova i raspada države, čega vam je najžalije?
“Naroda. Svi smo doživeli velike štete zbog svega toga. Narod ponajviše. Kada bih mogao da žrtvujem, žrtvovao bih košarku i sport da narod ne trpi to što je istrpeo i što trpi i danas. A mi smo kao generacija osakaćeni na sve načine“.

I onda se posle tri godine bez košarke desi ta 1995. godina i čudo na Evrobasketu u Grčkoj.
“To mene malo nervira, to forsiranje Evrobasketa kao početka nečega. Ja bih rekao da to nije bio početak. Možda početak po pitanju kako te žigoše to vreme. Kao, postaneš neka faca. U stvari, mi smo bili face mnogo ranije. Da nije bilo tog rata, verovatno bismo pričali o nama kao danas o Đokoviću kada ode na turnir, pošamara ih sve, razumeš, jer tako treba. To je bilo potpuno normalno“.

Vratimo se samo kratko na onaj Mekdonalds turnir i Boston sa Larijem Birdom, Kevinom Mekhejlom, Robertom Perišem... Osetili ste već tada NBA duh na terenu.
“Od toga se sećam samo dve stvari. Sećam se samo tog, dobrog prvog poluvremena. Ljudi su verovatno spavali, došli iz Amerike, džet-leg, šampioni su. I mi ulazimo u svlačionicu na poluvremenu na četiri, pet razlike i vičemo: ‘To, možemo!’. A onda se sećam sledeće situacije, na jedno 25 razlike za njih u drugom poluvremenu Zdovc mučeni viče: Ne mogu da prevedem loptu, hoće neko da mi pomogne”.

DIVAC, JA I PRIČA O DVA NAJLEPŠA MOMKA...

Bio je to prvi dodir se nekim novim svetom.
“Šta smo mi znali, brate mili, to je ‘88, i nisi mogao tada jednu kasetu da nabaviš iz NBA, da vidiš o čemu se radi. Znao si za Lejkerse, Boston i sada dolaze ovi, bili smo kao - jeee..te. Moraš da znaš da je tada Dražen bio u Realu. To je sve deo istorije. To su stvari kojih se ne bih setio nikada u životu. Sećam se nekih drugih stvari iz tog vremena koje su bile fascinante. Malopre smo pričali šta je skromnost i šta je novac u životu...“.

Recite?
“Recimo, Divac i ja kao veliki ljudi, onako imamo nešto para u džepu. Da li su to stotine maraka ili par hiljada, ne sećam se. Pre će biti više stotina. I sada idemo u Španiju, kažu imaju dobre kože da se kupe i svi viču da ima velikih brojeva. Divac i ja odemo u jednu radnju i pitamo tamo da li imaju kožne jakne, na jeziku koji bi trebalo da liči na engleski. I ona izvadi dve jakne, braon, sećam se. Sa nekim džepovima. Mislim da smo tada bili dvojica najponosnijih Jugoslovena koji su postojali. Nismo ih skidali, brate. Vrh, dali bismo sve pare koje smo imali“.

Išlo se sa tim jaknama i na prijem kod kralja...
“Završio se turnir, sledi prijem kod Huana Karlosa. Ne znamo ko je Huan Karlos, ali pretpostavljamo da je kralj u tom momentu. I idemo tamo, neko lepo vreme. Sećam se, prva slika, to je gomila ljudi, ozbiljno elegantnih, gde Divac i ja ulazimo u dve najponosnije kožne jakne. Jedan od ljudi koje smo odmah sreli bio je čuveni Džulijus Irving. Sa nekom, ovde, lepezicom ispod vrata, odelo, znači izgleda kao Apolon. Divac i ja ćutimo. Kažem ja: ‘Diki, da ti kažem nešto... ‘Ajmo brate ti i ja, ima tamo parkić, idemo iza onog drveta da zapalimo po jednu. Lepo je ovo, ali možda nismo malo prikladno obučeni za ovaj događaj. Ma, bježi“.

Što kaže naš narod - došlo im je s nekog mesta u glavu.
“Mi smo bili đeca. Mislili smo da smo najzgodniji na svetu u tom momentu, najbolje obučeni, i onda dođeš negde i vidiš da je to neki drugi svet. Opet, čiji ćeš postati deo nekih godina kasnije. U tom momentu si dovoljno pametan da shvatiš brate nije to tvoje mesto. Neke stvari ne mogu pre vremena. Te kožne jakne su bile odlične, ali za bingo napolju ili neku tortilju, ovo ostalo…“, nasmejao se Palja po ko zna koji put.

Sa Divcem je inače Paspalj štošta preturio preko glave.
“Sve brate. Ne znam šta nisam. Neki dan sam ga zvao u 7.20 kada sam video da je Sakramento dobio. Milo mi je zbog njega, što mu ide dobro. Voleo bih da bude najbolji menadžer na svetu. Sa nekim si prijatelj taman i da živi 10.000 kilometara daleko. Provodili smo po tri-četiri meseca na pripremama. Nikada nismo bili cimeri, Duda nije bio toliko naivan da stavi dva idiota u sobu“.

A šta je to što je učvrstilo to prijateljstvo?
“Prijepolje - Pljevlja, brate. To ti je ta veza. To su ti jedina dva grada koja se nikada nisu posvađala. Slični ljudi. Odličan je on dasa. Bez obzira na to što mu se sve i svašta dešavalo u ovoj našoj divnoj i gostoljubivoj zemlji”, pomalo sarkastično će Paspalj, podsećajući na teške trenutke velikog prijatelja u Srbiji.

Stao je uz njega naravno.
“Hvala Bogu. Treba da staneš iza onoga što jeste. Svi u životu pravimo greške. Ko ti kaže da ne pravi greške treba da ide da radi za Nasu i da ga pošalju na Mesec. Svi pokušavamo da se ponekad igramo nečega što nam ne pripada. A možda bi nam pripalo da je sve bilo kako treba”.

Divcu je legla ta Amerika. Paspalj je imao drugačiju priču. Legendarni Greg Popovič - tada još asistent - primetio ga je na turniru u Dortmundu i odveo u San Antonio Lerija Brauna. Sparsi kao franšiza tek u nastajanju.
“Dobar tim, novi igrači, Dejvid Robinson je došao, velike stvari se dešavaju. San Antonio je do tada bio grupa kriminalaca, ali su onda krenuli da prave ozbiljnu franšizu. Bili smo smešteni u hotelu pored aerodroma, a Greg je zadužio jednog divnog momka da ne zaboravi da ima čoveka iz Evrope koji bi verovatno umro sam, jer ne zna ni gde je, ni šta radi... Tek tada sam zapravo shvatio gde sam došao. Razmišljao sam - ako taj momak ne dođe po mene, neću znati ni ispred hotela da izađem“.

Braun ipak nije trener poznat po tome što je bio strpljiv sa mladima i Evropljanima. Paspalj se u Teksasu nije naigrao. Nije ni dobio pravu šansu.
„Došao sam da igram košarku. U San Antonio sam stigao kao najbolje evropsko krilo tog vremena, ubeđen da ću da igram. Tako je bar izgledalo u teoriji. Ali, nije problem. Tako ti se potrefi“.

Podsećanja radi, Paspalj je konkurenciju imao u liku kasnijeg prijatelja Šona Eliota, koji je bio draftovan iste godine kada je Žarko došao u San Antonio...
„Šon je veliki dasa. Dobar igrač, ali... Potrefilo se to da ja uopšte nisam dobio šansu. Jedno je kada dobiješ nekih 10-12 minuta da igraš, nisam ni očekivao više, da se osećaš kao deo tima, da osetiš neku motivaciju. Ali, nisam. I meni je to strašno teško padalo. Greg je stalno bio uz mene, ovaj glavni trener nije baš nešto mario za belce što je i pokazao kroz celu svoju karijeru kasnije. Meni to nije prijalo nikako. Greg je to video. A ja? Dobro sam trenirao, radio sve. On mi je stalno govorio da budem strpljiv i da će biti prilike. Na početku sezone sam kao nešto i igrao. Ali odjednom me je trener stavio pod ključ i rekao pa-pa. Ta godina je prošla u mom velikom nezadovoljstvu, jer nikako nisam mogao da shvatim - zašto ne mogu da igram?! Šon je tek postao profesionalac, nije bio ništa bolji od mene, daleko od toga“.

"PARTIZAN NE LJUBIM ZBOG NAČINA NA KOJI SE PONEO PREMA MENI"

Da li mislite da bi vam NBA karijera bila drugačija da su se povukli neki drugi potezi?
„Da sam imao malo više strpljenja, a onda i sreće, da me je San Antonio trejdovao na pola sezone u Golden Stejt... Što je najgore, ovaj (Braun) me i ne pusti da odem. Ali, izdržao sam tih godinu dana. Kada se sve završilo bio sam spreman da se spakujem u roku od dva sata i da se više nikada ne vratim“.

Greg vam se, ipak, tu našao kao veliki prijatelj, što ste ostali i do danas? Na kraju, mesecima je Paspalj i živeo u kući Grega i Erin Popovič.
„On je veliki čovek, dasa, gospodin. Par ekselans. Moj drugi otac i tako ga tretiram. Čovek neobjašnjive širine, koji u svakom momentu sve živo vidi. I to je jedan od njegovih najvećih kvaliteta. Pre 30 godina niko nije mogao da zna šta će on sve postići do danas. A napravio je čudo. Neverovatno je fokusiran na neke stvari, na koje nikada ne bismo obratili pažnju. Da li mu je to usadila vojska, ne znam, ali je drugačiji od ostalih. To što on radi, drugi Amerikanac ne može. Vidi se velika razlika u mentalitetu, vidi se da je naš čovek. On je nešto najbolje od čoveka, formulisano i obrazovano u SAD“.

Nedavno ste bili njegov gost u San Antoniju?
„Da, posle 27 godina...“, zastao je na trenutak Paspalj, pa otkrio:
„Idemo mi tako kroz grad, vozi me, pa me odjednom pita: ’Da li ti je išta poznato?’ Rekoh mu: ’Greg, koliko si beše rekao da San Antonio ima sada stanovnika?’, a on mi kaže da je 1.400.000. E, kada sam ja bio tamo, bilo ih je svega 400.000. Ništa nije isto. Naravno, ima nekih detalja, naziru se u sećanju, ali to nema veze s gradom koji ja znam. Sve je mnogo napredovalo. Meni je bilo mnogo lepo tamo. Teksas je malo drugačiji od svega ostalog u SAD. Malo drugačiji mentalitet, bez obzira na tu zatucanost zbog republikanskog opredeljenja i stava prema toj vrsti Amerike. Dobar su narod, lepo je tamo“.

Da li je Greg naučio malo srpskog jezika?
„Iskreno mislim da zna. Pazi, prvi put kada sam to shvatio bilo je nedavno, kada je Greg dolazio u Beograd zbog projekta ’Košarka bez granica’. Odemo u kafanu zajedno i tu sad sedimo sa ovim, mojim pijancima. Ozbiljna ekipa. Tu sa nama sedi i Raša Nesterović, koji je bio Gregov igrač u Sparsima. Sedimo na večeri oni, ja i nekih 14 mojih grljaša. A bilo je tu još nekih ljudi, nisam ih znao dobro tad. Sad, znam da su oni svi neki kumovi jedni drugima i svi se dozivaju sa ’Kume’. Greg me pita jednom: ’Ko su svi ovi ljudi?’, a ja razmišljam: ’Gde sad da ti objašnjavam ko je kome kum ovde, to ni oni ne mogu da shvate’. I sad situacija - Greg sedi s Rašom, pričaju nešto, ja pored sa ovima koje ni ja ne znam najbolje. Pričam im kakav je Greg čovek, sve ono što iskreno mislim, a kada sam završio misao, vidim da mi stavlja ruku na nogu i onako je steže u odobravanju. A on, stari špijun, sve čuje i vidi... Tada ja shvatim da me ovaj sve razume. On se i dalje pravi da ne kapira“.

Ispričao nam je Žarko još jednu zanimljivu anegdotu.
„Priča mi Greg kako mu ide dan. Odradi trening, pa on ima malo fiskulture, a onda ode u kancelariju da odgovara na mejlove?! Ja ga gledam i pitam: ’Kakve, bre, mejlove?!’ A, pazi, njemu svaki dan stiže na stotine poruka, od čestitki, do kritika. Setimo se da je Greg imao nekoliko intervjua gde Trampa nije baš hvalio... I u svemu tome on meni kaže da odgovara na mejlove ljudi, kad god stigne. Ja ga pitam: ’Čoveče, imaš li ti sekretaricu, da ti to odradi?’, a on me pogleda samo i kaže: ’Ne, to ja volim da uradim. Odgovaram i ovima što me pljuju’. Neverovatan lik“.

Gregu ovo nije bio prvi put da dolazi na ove prostore?
„Ne. Bili smo i 2011. godine u Crnoj Gori. Bili su njegovi prijatelji s nama, bio je i Luka Pavićević. To je bio fenomenalan provod. Greg obožava Crnu Goru. Mora da je voli kada vuče korene odatle. On to ne zna baš tačno, ali ja otprilike nešto znam. Doduše, nema on dilemu da li je odavde, zna da jeste. I to se tačno vidi. Možda izgleda glupo, ali evo - kada sam bio u Banjaluci, odnosno u jednom malom mestu 30-40 kilometara odavde, zove se Podgraci. Tamo osećam spokoj, došao sam u svoje. I priđe mi zemljak, četvrtasta glava, odmah vidim da je moj. Prilazi mi i kaže: ’Izvini, mogu samo nešto da ti pokažem’ i vadi ličnu kartu na kojoj piše ’Žarko Paspalj’. Pitam ga odakle je, a on kaže da je iz Podgraca. Naravno, pitam: ’Jesmo li mi neki rod’, a on mi odgovara da mu porodica kaže da jesmo. Gledam ga, vidim tu glavu, držanje i dodam: ’Ma, sto odsto smo rod, to je naša glava’. Tako je i sa Gregom“.

Žarkovu žicu pogodili smo s pitanjem - kako je bilo sarađivati s Duškom Vujoševićem tokom oba njegova igračka mandata u Partizanu?
„Uh, imaš ti i boljih pitanja“, uzvratio nam je Paspalj.

I taman kada smo hteli da pređemo na drugu temu, dobijamo odgovor na pitanje...
„Prvo, Dule nije bio ni blizu spreman da odgovori izazovu u to vreme. Partizan je u jednom trenutku 1986. godine promenio Laleta Lučića i stavili su Duleta. On je bio tada dobar za individualni rad i bitnije stvari koje je uradio za košarku tada, napravio je kroz rad s mladim igračima. Danilovićem, Divcem, sa mnom... Sve dok ga nismo provalili. Suštinski, on nije bio ni blizu trenera o kojem pričamo danas. Bilo je nedostataka sačuvaj Bože...“

Udubio se Paspalj u tematiku...
„Kada ti pričam o organizaciji tima, van igračkog kadra, mislim i na trenera, to je sve bilo - onako. E, zato te dve godine rada... Tada je napravljeno toliko grešaka, toliko gluposti. Ta je generacija to istaljavala, jer je mogla. Ali, kada je došlo stani-pani, nije se moglo. Jer, naši protivnici jesu imali adekvatne timove, a mi smo bili za nijansu talentovaniji... Ali, nisi bio bolji da možeš da dobiješ timove poput Cibone, Zvezde... Zato nisi bio prvak Jugoslavije tri puta, nego jednom“.

Po drugom odlasku iz Partizana izjavili da morate da odete kako biste zaradili malo novca u životu?
„Da, za promenu...“, uzvraća nam Paspalj.

I onda Olimpijakos. Nije baš da se moglo drugde iako Grčka tada nije bila poznata po strancima.
„Nisam imao izbora. Partizan je tražio toliko para da niko nije hteo da plati. Tačno 650.000 maraka. U to vreme, to je bilo baš mnogo para. Ako vam nešto znači, Divac je za odlazak u Lejkerse platio 550.000 dolara. To je ogroman novac. Bilo je - Olimpijakos ili da odem u vojsku, što je još godinu dana pauze. To je bila za mene loša godina i loše smo se rastali Partizan i ja. Zbog toga ne ljubim Partizan, zbog stvari koje su radili. Dosta je loših stvari učinjeno igračima Partizana koji su tada bili tu. A, pazite, niko od nas nije tada, pa ni posle, izašao da kaže bilo šta loše protiv Partizana. Ni Divac, Sale, Pecarski, ja i mnogi drugi... Štaviše, uvek smo ga podržavali. To se verovatno nikada, ni u jednom timu, nije desilo“.

Iz tog iskustva izvukli ste nešto neverovatno - došli ste u situaciju da u Grčkoj gledaju u vas kao u božanstvo. Neki čak kažu da ste napravili grčku košarku?
„Nisam ja. Prvo je Duda Ivković, ali jesam bio jedan od prvih stranaca koji je imao veliku reputaciju. Igrao sam ozbiljno dobro tamo. Radio sam stvari koje retko ko može da uradi. Bilo je ovakvih i onakvih utakmica, ali u široj slici, za godine koje sam proveo tamo i šta sam sve uradio - rekao bih da je bilo impresivno. Bilo je tamo posle strašnih igrača - iz NBA i Jugoslavije. U to vreme tamo su postojale samo dve vrste stranaca - Amerikanci i Jugosloveni. Nije tad bilo kao sada - uzimam stranca iz Brazila, na primer. Ma, kakvi. Tada je postojalo pravilo da samo dva stranca mogu da igraju u timu“.

"POTPISAO SAM BONUS OD MILION MARAKA! TO NIKO TADA NIJE IMAO..."

Pronašli smo podatak da je rekord vaše karijere sa 54 poena Dafniju u dresu Olimpijakosa svrstan kao poslednja utakmica nekog igrača u grčkoj košarci s minimum tim brojem koševa... (Poslednja 50+ utakmica viđena je 2006. kada je Kejdren Klark ubacio 51 za Aigaleo protiv Aela).
„Još niko to nije uspeo, a ne verujem da će u skorije vreme i da napravi. Sećam se da sam tokom karijere tamo imao gomilu utakmica sa 30, 40 poena. Moram da vam ispričam ovo... Imam jednog dobrog prijatelja, košarkaš je bio - Žarko Đurišić. Igrao je sa mnom nekada davno u Budućnosti, ali nas je put rastavio. On je otišao u Ljubljanu, ja sam završio u Olimpijakosu. Čini mi se, bila je sezona 1992/93, igramo kvalifikacije za Evroligu i to baš protiv Ljubljane. Sećam se da sam im za dve utakmice dao 87 poena“, izazvao je Paspalj osmeh .
„Da ne ispadne kao Žarko Varajić, kada je osvojio Kup šampiona i ljudi ga zezaju: ’Kako si Žare odigrao onu utakmicu, dao si 38 poena?’. A on ih pogleda popreko i kaže samo: Četrdeset i četiri...  Da se vratim na prethodnu priču. Žarko je bio poznat kao dobar odbrambeni igrač, jahao je protivnike koliko ih je čuvao. Sreli smo se bili pre jedno tri-četiri meseca i zezamo se, kažem mu ja: ’Eee, Žare, bio si dobar odbrambeni igrač, ali sećaš se one dve utakmice što smo igrali jedan protiv drugog’. On me gleda i kao ne seća se. I shvatim ja stvarno posle da se on ne seća toga. I tu ga malo zezamo. Vidim i njemu nije pravo. Inače, on vam je već 23 godine skaut Minesote i sve zna. Cela priča se nastavlja, moji prijatelji mu nađu te utakmice na Youtube, sve piše, sve se vidi. Žare mi kaže posle da se setio, da je samo pobrkao godine, a onda mi dodaje kao: ’Nisam te ja tada čuvao, igrali smo zonu’. Ja u smeh. Odgovorim mu: ’Žare, iz te dve utakmice sećam se samo velike glave, u vidu tvoje, i nešto sam stalno šutirao preko tebe’. Bilo je takvih utakmica koliko hoćeš“.

Ne možemo da vas ne pitamo, zbog čega više žalite - što niste ostali i sezonu 1991/92 s Partizanom i možda uzeli tu evropsku titulu u onim okolnostima, ili što ste promašili ključna slobodna bacanja sa Olimpijakosom u onom finalu Evrolige protiv Huventuda u Tel Avivu?
„Sa Partizanom nije bilo suđeno. A ovo drugo... Mislim da niko dotad nije potpisao takav bonus za osvajanje evropske titule od mene. Nije bilo samo do para, o čemu ja tada nisam razmišljao, ali to mi je definitivno teži momenat“.

O kojoj sumi za bonus se radi?
„Milion maraka“.

Uf! Dva slobodna bacanja za milion...
„Ma, nikada nije trebalo ni da dođe do tih slobodnih bacanja. Mi smo bili mnogo bolji tim. To je bila jedna od onih utakmica - da smo deset puta igrali s njima, devet bismo dobili.  Tu je sad do nekih drugih stvari. Mi smo u ceo taj meč ušli nošeni mišlju: ’Ma, dobijamo mi ovo, lagano’. Taj njihov uspeh kumovao je posle ozbiljnim promenama u timu. Džabe smo mi posle osvojili i Kup i prvenstvo Grčke, kada su nas spremali za evropski tron. Kada je došlo do frke, nismo mogli“.

Odakle, posle svega, odluka da pređete u Panatinaikos?
„Jer me Olimpijakos nije hteo“.

Kako to?
„Lepo... Moj tadašnji agent Kapikjone, koji je bio pravi šmeker sa San Marina, dobro je poznavao situaciju. Zove me on jedan dan i kaže kako me Olimpijakos ne želi. Ja uzvratim: ’Kako, bre, ne žele?’  Ne razumem ništa. A on samo ponavlja kako me neće i to je sto odsto istina. Ja odmah na telefon, pričam s gazdom (Sokratis Kokalis, prim.aut), a on mi zavrće kako sam ja njegovo dete, ovo-ono... Shvatim ja koliko je sati. Da je gotovo“.

Šta se onda desilo?
„Tada je postojalo neko drugo pravilo, da je u avgustu već kasno za potpisivanje ugovora. I ja dočekam početak avgusta u Parizu, na odmoru, zove me Kapikjone - ja onako baš popi...o što se sve to dešava, jer je situacija bila potpuno šizofrena - i poručuje: ’Znaš da ja imam dobre odnose s ljudima iz Panatinaikosa i oni hoće odmah da te potpišu’. Odgovorim mu: ’Čoveče, nisam im potreban’. Imali u to vreme Galisa, Volkova... Ali, agent mi uzvraća da ovi hoće da otpuste Volkove i dovedu mene. Meni se probudi inat. Čujemo se mi, dogovorimo sve. Ja još u Parizu, a oni mi u roku od dva dana šalju polovinu para za prvu godinu ugovora. Kada su čuli da idem u Panatinaikos, onda ovi iz Olimpijakosa uzmu Volkova iz inata... Suštinski, ništa od toga nije trebalo da se desi. Onda su ovi (Olimpijakos) slali svoje ljude da me jure po utakmicama. Bilo je po stotinak ljudi i oni drže po 5.000 tadašnjih drahmi i pričaju kako sam se prodao. Oni su mislili da sam otišao u PAO zbog novca. A to ne da nije bilo ni blizu istine“.

Bilo, prošlo. Kao i mnogo toga. Neke stvari ipak ostaju urezane u pamćenju. Kao ono finale sa Olimpijskih igara 1996. SAD protiv Jugoslavije. Bez povređenog Zorana Savića. Možda bi sve bilo drugačije...
„Ne bi, sigurno. Isto bi bilo, sigurno i gore. Da je Savić igrao, ja bih tada skupio možda sedam ili deset minuta... Da li bi Savić igrao onako kao ja tada - ne znam. Ali znam da se ništa ne bi bitnije desilo da je bio tu. To je komplikovana tema. Oni čuvaju Divca, Danilovića, Bodirogu... Mene malo zaboravili. Kod nas baš nije bilo igrača kojeg možeš da zaboraviš, a da ti on ne napravi štetu“.

A tek oni?
„Strašna ekipa! Iskreno, slušam mnoge kako pričaju o drim timu iz 1992. godine... Možda nisu bili Džordan i Medžik kasnije, ali su ovi 1996. godine bili - beton! Posebno pod košem. Imaš Robinsona, O’Nila, Olajdžuvona, pa Barklija i Melouna... To je bio beton nad betonima! I sad Divac udari u njih i pada po terenu kao...“, zamislio se Paspalj, pa nastavio:
„Ima onaj momak, video sam ga skoro u Baru... Uroš Luković, što igra za Mornar. Nisam video čoveka koji pada tako kao on. Sam od sebe! Kao epilepsiju da ima. Šalim se, naravno, on radi za njih dobar posao. Ali, čudno je to. Da li je do njegovog visokog težišta, ili šta je, ali on gde god krene, on pada. Tako ti je i Divac - gde god da krene, ovaj ’dum’ u jednom, pa u drugog... Ne zna gde udara. Onda uđe onaj mučeni Rebrača. Što bi rekli - bez kilaže. Stalno smo pričali - imate Rebraču pre kilaže i posle kilaže. Ovo je bilo pre toga, nažalost. Nikada nisam video u istoriji košarke da ti neko igra zonu, a da ti centar ubaci gomilu poena iz reketa. Zonu igraš da bi to sprečio, isterao protivnika napolje. E, ovo je bio prvi put da ti centar ubaci 28 poena (Dejvid Robinson, prim. aut.). I onda sam baš rekao: ’Dobra nam je zona’. Ludo“.

DUDA, KOCKICE ZA JAMB I PRIJATELJ ZA CEO ŽIVOT

Vi ste igrali u vremenu kada je nastup za nacionalni tim bio svetinja, najveća čast za košarkaša. Današnji reprezentativci su izgleda  u razdoru između novca, obaveza i reprezentacije?
„Nigde veze ovo danas. Kad im prođe život, sa svojim skromnim shvatanjima o igranju za reprezentaciju... Biće kasno. Ne kažem da im je lako, da svako može da izgubi četiri meseca... Ali, dobiješ nešto što je neobjašnjivo. To ne može da se ponovi u ovom sistemu. To je nešto potpuno drugo, ostalo u nekom drugom vremenu, sistemu takmičenja“.

Povukao je Paspalj paralelu sa Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine...
„Kada smo se spremali za Seul pet i po meseci prošlo je od prvog dana priprema, do kraja takmičenja. Znaš, ko god je imao porodicu, a u sportu često vlada ta fama braka u mladosti, svi smo bili oženjeni u 23 godine, i pet i po meseci smo bili odvojeni od kuće. Dva puta visinske pripreme, para nismo imali da organizujemo turnire ovde, nego smo išli gde god bi nas zvali. I onda odeš u Koreju i eto“.

Ispričao nam je jednu nezaboravnu anegdotu iz perioda u Seulu.
„Došli smo petnaest dana pre početka, da bi se adaptirali na vremensku razliku. Bilo je muke. Zaspiš u jedanaest sati uveče, probudiš se u tri ujutru... Muka! Dođe podne tek, mi svi mrtvi, jedva stojimo na nogama. I dok smo bili budni uveče često smo igrali jamb. Bili smo podeljeni u dve sobe, po šestoro, sedmoro nas, i svako je igrao jamb. E, sad, u našoj sobi mi imali pet kockica i slučajno se zadesilo još pet u rezervi, ako slučajno neku izgubimo. Duda poludeo, čuje on da mi ne spavamo, a moramo da odmaramo. Uleće on, kao kabadahija u sobu, koje su inače stalno bile otključane, i viče: ’Šta je ovo, burazeru?! Pravimo cirkus, mi smo na Olimpijske igre došli, kakav je ovo način?!’ Gleda u nas, pa pita šta to radimo, ja kažem da igramo jamb. Uzima on kockice i papiriće i vidi ove rezervne, pa uzme i njih. Misli, jamb se igra i s njima. Uleće odmah kod ovih drugih u sobu, a oni nisu imali ove rezervne kockice. Uzme on njima kockice, pa gleda i vidi samo pet ih ima: ’Šta je, bre, ovo?! Gde je još pet kockica?’ Pita ga neko: ’Kakve kockice’, a on će: ’Mene mislite da zaj....te, sad sam uzeo od ovih deset’. Jedva ga ubediše da nemaju... E, tako je bilo sa Dudom“.

Kad već stigosmo do Dude, hajde malo o trenerima koji su vas oblikovali kao igrača...
„Duda Ivković je sa mnom proveo najviše vremena i najviše smo imali kontakta. Nas dvojica smo imali lepu saradnju i u Panioniosu jedne sezone. Duda je pravi čovek, težak na svoj način. Ali mislim da nas je iskreno voleo i vraćali smo mu sto odsto u svakom momentu. Vrlo interesantnu grupu ljudi smo imali, mnogo različitih likova, ali kada je Duda bio tu, svi smo bili pravi. Krešimir Ćosić je bio jako kratko, ali je mnogo toga uradio za mene i reprezentaciju. Bio je gospodin čovek, gospodski se i ponašao na svakom koraku. Željko je bio kabadahija svoje vrste. On je doživeo velike transformacije i reći će vam sigurno da nije isti trener sada, kakav je bio pre deset ili dvadeset godina. Željko je ozbiljno napredovao, doživeo je promene na ozbiljnom nivou. Takav je čovek, prijatelj“, zaustavio se Žarko i onda dodao:
„Tako je i sa Gregom. On bi mi bio prijatelj sve i da nije ništa uradio u trenerskoj karijeri. Prijatelje uvek uzimaš sa vrlinama i manama. A Željku se otvorilo da bude trener, evo šta je napravio sve. Napravio je mnogo dobrih stvari“.

DAN KADA SAM SHVATIO DA NIJE KOŠARKA ZA MENE...

Sa jednom se nažalost nije izborio, a cela zemlja je mnogo očekivala. Evrobasket 2005. u Srbiji. Paspalj je godinu ranije prihvatio fumkciju tim menadžera. Svi znamo kako se sve to završilo, pa ona čuvena Željkova konferencija od preko 45 minuta...
„To je bio moj pokušaj da postanem sportski radnik, a isti se završio neuspešno. To je prekretnica jednog života, kada je mlađani Ž. Paspalj shvatio da nije za sport i da to vreme ne donosi ono vreme za koje sam ja mislio da će doći. Video sam da postoje još mnoge neke druge stvari... Klanovi su ozbiljna stvar. Kod nas su svi ljudi bili različiti, radili su drugačije stvari, nisu radili ništa u skladu sa onim što smo mi pokušali da napravimo. Iskreno, ja sam to osetio i rekao sam Željku. On je to prepoznao, ali je mislio da će to da se promeni na Evrobasketu. Veliko je to takmičenje, pa još kod nas. Mislio je da dobro treniraju i da će sve biti kako treba. Ali nije. Za mene, to je bio signal da košarku ostavim sa strane i gledam je kod kuće kao gospodin. Niko me ne nervira, ne kida mi živce. Kod nas su, inače, svi treneri, stručnjaci, veliki mislioci. Sve znaju. Ovako je bolje“.

Uostalom, muzika i dalje svira. To je valjda i najbitnije.

PIŠU: Strahinja KLISARIĆ i Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
FOTO: Star Sport