INTERVJU - Nikola Đurišić: Mama najveći kritičar, plakala je kad sam zaigrao za Srbiju i osvojio Evroligu

Na samom početku kada se prvi put u javnosti pričalo o Nikoli Đurišiću (18), mladi košarkaš je pre svega bio predstavljen kao sin proslavljene odbojkaške reprezentativke Vesne Čitaković Đurišić. Kako je vreme prolazilo igrač Mege Mozzart je zahvaljujući uspesima koje je izgradio sopstvenim trudom i radom, u drugi plan gurnuo priču da potiče iz sportske porodice, a u prvi veliki košarkaški potencijal.

U klub je stigao na početku sezone 2016-2017 kao pionir. U mlađim kategorijama je osvajao Mini kup za pionire, dve juniorske ABA lige, titulu u Prvenstvu Srbije, kvalifikacioni turnir juniorske Evrolige...

Tokom poslednjih nekoliko meseci Nikola budan sanja. Ima 18 godina, već je debitovao za seniorsku reprezentaciju Srbije, igra za prvi tim Mege Mozzart i od prošle nedelje je juniorski šampion Evrope. Nadmetanje sa vršnjacima iz najboljih klubova na Starom kontinentu završio je sa timskim trofejom i MVP nagradom u rukama.

„Ovaj turnir je najbitniji za naše mlađe selekcije. Bio je izuzetno težak, imali smo četiri jake utakmice u četiri dana. Nije bilo mnogo mesta za ispravljenje grešaka, ali dali smo sve od sebe. Mislim da smo odigrali na vrhunskom nivou“, ispričao je tokom posete redakciji Mozzart Sport Nikola Đurišić, najbolji igrač Fajnal-ejta Evrolige u Beogradu. „Neverovatan je osećaj bio kad smo pobedili poslednju utakmicu. To nam je bilo treće finale, posle 2017. kada smo tesno izgubili i 2019, kada nas je razmontirao Real. Prošle godine smo u grupi poraženi od Barselone i na neki način mislim da smo zaslužili da sada pobedimo. Pogledala nas je malo i sreća, ali najviše je bilo do našeg rada. Cele sezone treniramo za ovo“.

(Starsport)

U Hali sportova „Ranko Žeravica“ prvi redovi su bili rezervisani za velika imena svetske i evropske košarke.

„Nije svejedno kada pogledate tokom zagrevanja ko sve sedi tu pored terena. Ali, kad počne utakmica sve to nestane, samo se fokusirate na igru i ne vidite publiku. Turnir je bio lepo medijski ispraćen, a i generalno u košarkaškom svetu“.

Najlepši trenutak juniori Mege Mozzart ipak nisu doživeli u toj dvorani, već u „Štark areni“. Na poluvremenu finalne utakmice koju su igrali seniori Real Madrida i Efesa, izašli su na teren da bi primili pehar i individualne nagrade.

„U jednom trenutku sam pogledao ka vrhu, nisam video kraj uopšte... Navijači su aplaudirali, bilo je neverovatno. Srce mi je radilo 300 na sat. Kao da sam ja igrao finale Evrolige, a ne samo izašao da primim nagradu. Stvarno je bilo super...“.

POSLE PRVOG KONTAKTA SA KOŠARKAŠOM LOPTOM ZNAO SAM DA JE TO TO

Da bi došao do zvanja juniorskog prvaka Evrope Nikola je morao da pređe težak put.

„U sportu ima mnogo odricanja, nije uopšte lako. Kada sam tek počeo da treniram mama i tata su mi govorili da će tako biti. Dok moji drugari budu izlazili, da ću ja morati da treniram, spavam, odmaram se... Ja sam sam u glavi odlučio da želim da stignem do nekog cilja i da me ništa neće na tom putu zaustaviti. Kad sam to prelomio, onda je postalo lakše“.

Decenija je prošla otkad je krenuo sa početne tačke, ali i dalje se dobro seća prvih treninga...

„Oprobao sam se pre košarke u raznim sportovima. Trenirao sam karate, džudo, tenis, čak i fudbal. Samo odbojku nisam probao“, nasmejao se Đurišić. „U tim svim sportovima se nisam pronašao. Onda me je stric odveo na košarku i već posle prvog kontakta sa loptom sam znao da je to to. Evo sad već deset godina treniram“.

(Starsport)

Oduvek je imao prave idole, koji su ga inspirisali da radi još više i jače.

„Jedan od njih je Majkl Džordan. A iz naše košarke Dejan Bodiroga i Saša Danilović. Nisam ih gledao uživo, ali otac i stric su mi govorili o njima. Vrteo sam njihove klipove, to radim i danas. Skupljam neke finte, fore, upijam sve što mogu. Njih trojica su mi omiljeni“.

Gledajući te video snimke, Đurišić je još kao mali počeo da sanja o NBA ligi. Sledeće godine će prvi put izaći na draft... O sebi u poslednje vreme često može da pročita i čuje hvalospeve.

„Navikavam se polako na medije i postajem svestan svih tih priča koje čujem. Samo pokušavam da ne razmišljam o tome, nego se fokusiram na svoju igru i gledam šta treba da popravim da bih bio bolji. Pritisak je tu, ali mislim da sve zavisi od mene“.

(Starsport)

U hali Mega factory na velikim fotografijama može da vidi igrače koji su sa istog mesta krenuli ka najjačoj ligi na svetu.

„Kad sam tek došao u klub nije bilo tih slika. Okačili su ih posle godinu dana... Jokić, Zubac, Luvavu, Zagorac... Još kao kadet sam gledao ka tom zidu i zamišljao da će jednog dana i moja slika biti tu. Nadam se i dalje. Mislim da sam sve bliži tom cilju“.

Iako je odskočio u generaciji 2004, kaže da stoji čvrsto na zemlji.

„Ranije nisam ni bio svestan da posedujem talenat. Možda sam to shvatio kada sam iz pionira prešao direktno u juniore. Sada vidim šta mogu sa loptom, radim i uživam. Stvarno se igram košarke. Na terenu smatram sve nas jednakim. Trener nam daje slobodu, želi da imamo više pasova da bismo zbunili protivničku odbranu, ali nije problem ni kada odigramo jedan na jedan. Normalno je da iz tima izađu jedan ili dva pojedinca, ali svakako ne gledam sebe iznad drugih. Mislim da sam prizeman lik“.

Iako sanja o NBA ligi, ne stiže često da gleda utakmice omiljenih timova.

„Smem samo kad su oko devet ili deset uveče po našem vremenu. Ono što je u toku noći ne mogu, jer moram da budem odmoran za trening. Uvek pogledam hajlajtse, po desetak minuta. Više vremena imam za Evroligu, dok mislim da deca generalno više gledaju NBA“.

Pored redovnih treninga, mora da pronađe vreme i za učenje.

„Pomažu mi profesori, direktor škole... Ja sam maksimalno posvećen i ne zabravljam taj segment. Mislim da sport i škola idu zajedno“.

Juniori Mege Mozzart na krovu Evrope!

Ovaj izazovni period mu mnogo lakše pada uz veliku podršku ljudi iz Mege Mozzart.

„Svi koji rade tu, počevši od stručnog štaba, trenera Vladimira Jovanovića i trenera u juniorskoj selekciji Dragoljuba Avramovića, za nas su dostupni 24 sata dnevno svakog dana. Imamo salu, mogu da dođem da šutiram kad hoću. Stvarno svi čine ono što treba da bismo mi bili bolji“.

U ovom klubu Nikola je imao priliku da radi sa kvalitetnim trenerima, a i da deli teren sa velikim talentima.

„Prošao sam sve zajedno sa Nikolom Jovićem. Tu je i Petar Kovačević, Mihailo Mušikić, Luka Paunović, Andrija Vučurović, sa Danilom Labovićem jednu juniorsku godinu... A od trenera radio sam sa Čolićem, Avramovićem, sa Vesom, mesec dana sa Dejanom Milojevićem, i sada sa Jovanovićem“.

(Starsport)

Jedan od saigrača koji je imao značaj uticaj na njega je Milenko Tepić.

„Sećam se kada sam debitovao u prvom timu protiv Cedevita Olimpije, da sam prvi koš iz igre postigao posle asistencije Tepića. Bio je kraj prve četvrtine, on je igrao lou post, ja sam stajao u korneru, pokazao mi je očima da utrčim. Pomislio sam „vau“ prve poene postižem na asistenciju Milenka Tepića. Osetio sam se kao gol da sam dao i skinuo dres. On stvarno zna da priđe saigračima, da komunicira na pravi način, smiren je i pokušava da objasni sve strpljivo. Sad je tim menadžer, ali ja ga i dalje pitam za savete, kako da popravim nešto ofanzivno i defanzivno. Milenko mi je kao stariji brat“.

KAD JE PEŠIĆ REKAO DA ULAZIM U IGRU, NISAM PET SEKUNDI MOGAO DA USTANEM SA KLUPE

Nikola ne samo da može da dobije prave savete u klubu, nego ga slična situacija čeka i kod kuće. Otac Duško se bavio profesionalno fubalom, a majka odbojkom.

„Bogami nije lako kad su vam oba roditelja iz sporta. Uvek imaju neke kritike, savete... Znam da je za moje dobro, ali nekad se usaglasimo, nekad ne. Često se šalim na mamin račun, a i ona na moj. Pa mi kaže da možemo da pričamo tek kada je budem stigao po medaljama i trofejima. Ja pokušavam da je dostignem i mislim da ću uspeti“.

Poseban trenutak za porodicu i prijatelje, a i samog Nikolu najviše, bio je debi u seniorskoj reprezentaciji Srbije.

„Bilo je baš iznenađenje kada sam dobio poziv za A selekciju. Ostvario mi se dečački san, a još veći značaj je sve to dobilo jer je trener Svetislav Pešić. Bilo mi je ogromno zadovoljstvo što sam dobio priliku da radim sa takvim stručnjakom. Mama mi je javila za poziv, bila je u šoku. Nije mogla da veruje, a ja sam ostao potpuno bez reči“.

I treninzi u opremi Srbije su mnogo značili tada 17-godišnjem igraču, a kamoli utakmice...

„Gledao sam onaj dokumentarni film 250 stepenika, kad su osvojili zlato. Onda kad sam Karija video uživo, bilo je stvarno šokantno. Kao treniram sa njim, tu samo zajedno, daje mi savete... Neverovatno. Pokušavao sam da upijem što više“.

(Starsport)

Debitantski meč je upisao ove godine 25. februara protiv Slovačke.

„Nisam kao najmlađi u timu znao da li ću igrati ili ne. Izašao sam na zagrevanje, drhtao sam, noge su mi klecale. Gledam navijače na tribinama i razmišljam kako se ostvaruje san. Sve se obistinilo. Utakmica je krenula sve normalno i u jednom trenutku trener kaže – Ajde Đurišić. Ja nisam pet sekundi mogao da ustanem sa klupe. On ponovi – Ajde, ajde. Nije mi bilo svejedno, aplauzi, publika, TV kamere. Kad sam imao prvi kontakt sa loptom, sve je to nestalo. To mi je bio najlepši poklon za rođendan, jer sam dva dana ranije napunio 18 godina“.

Jedan trenutak posle utakmice ostao mu je urezan u pamćenju.

„Sećam se kada se završilo da sam pogledao ka mojima, sedeli su iza naše klupe. Mami su oči bile pune suze. Tako je bilo i sada kad smo osvojili Evroligu. Nije mogla da veruje... Iako je moj najveći kritičar, gleda svaki detalj – od toga kako sam spustio vodu na pod, gde sam seo, kako se zagrevam... Sve to mi govori za moje dobro. Polako ću pokušati da je dostignem, iako će biti teško jer je bila kapiten reprezentacije“, rekao je za kraj Nikola Đurišić.

PIŠU: Miljana ROGAČ i Đorđe MATIĆ