INTERVJU - Nenad Krstić: Uvek sam želeo ovaj život sada - destileriju i sitnice koje znače

To se zove san. I možete samo vi da ga sanjate. Drugi mogu da osporavaju ili se dive, ali to je najmanje važno. Čak i kada zarađujete milione, pržite mrežice u društvu Džejsona Kida, Kevina Duranta, Rasela Vestrbruka, Džejmsa Hardena, Kevina Garneta, san i dalje živi u vama. On je deo vašeg duha. I čini vas drugačijim od drugih. A Nenad Krstić de facto to jeste. Drugačiji. Bio je i na parketu. Tako je i sada.

Njegov san od pre 10 godina je da ima svoju destileriju, da posle svih kamiona, aviona i ostalih zabava za one strane bogataše ima svoj Kutak, svoje mesto gde će biti sam. Svoj. I ničiji više.

Zato je povezao dve stvari koje u načelu ne idu zajedno - rakiju i sport. I kod njega nekim čudom to savršeno funkcioniše. Hobi i nekadašnji posao u savršenoj harmoniji i simbiozi.

U intervjuu za MOZZART Sport Krstić objašnjava svoju strast, viziju, i govori o daljim planovima. Naravno, bila je ovo lepa situacija da se dotaknemo i priča o reprezentaciji, Teu, Joki, Dudi Ivkoviću, NBA ligi, idolu sa postera koji mu je uvaljivao lakat u rebro…

Nenad Krstić iz drugačijeg ugla. Nenad Krstić - penzioner. Kako to čudno zvuči.

Kako ti ide bez košarke?
“Mogu ti reći zasad je dobro. Na neki način mi je ´pomogla´ ta teška povreda. Jer, nisam se penzionisao zato što sam rekao - ´e, smučila mi se košarka´! Tu poslednju godinu ´igranja´ nisam igrao, nego sam se više oporavljao. U glavi mi je to bilo da je to ipak stvarno kraj. Opet kažem, nisam to planirao, ali evo sada kada sam ozdravio jako mi je fino. Imam dosta slobodnog vremena, gospodar sam svog slobodnog vremena što se kaže”, počeo je Krstić priču za naš sajt, u centru svog grada Kraljeva.

Da li se osećaš kao penzioner?
“Znas šta, osećam se onako staro, u smislu da me dosta ljudi u poslednjih godinu, dve, tri dana, pita  - da li si u penziji, da li si u penziji? Znaš kada te neko to stalno pita onda nekako i ti to u glavi prebaciš - kao, penzinoner sam, a imam 34 godine. Realno sam mogao da igram još, u punoj sam životnoj snazi. Sa te strane čudno je. Ali kada vidim koje su prednosti ovakvog života, onda nemam ništa protiv toga da se osećam tako”.

Kako je kada se bivši NBA igač koji je igrao u klubu sa najvećim zvezdama, kao što je recimo Boston, vrati prirodi, vrati u “normalu” u “običan život” kakav vode “obični” ljudi u Srbiji?
“Jeste tako. I kada sam bio na vrhuncu karijere, ja sam, bez lažne skromnosti, bio neki čovek iz naroda. Ćutao sam, trudio se da budem tu, da se previše ne eksponiram niti bilo šta. Nego jednostavno da živim neki normalan život. Sa ove tačke gledišta skroz sam OK sa tim. Nemam problem sa tim. Čak do nekih najsitnijih detalja da čekam u redu za plaćanje računa. Ili tako nekih stvari”.

Da li ti to sada odgovara?
“Pa čekanje u redu mi ne odovara, ha-ha. Prija mi da odem sa decom u park, da odem u nabavku u prodavnicu, neke stvari što nisam mogao ranije, nisam imao vremena. To mi stvarno prija. Evo banalan primer, juče sam bio sa decom da im kupim zimsku obuću, te neke male stvari. Drago mi je da učestvujem u svemu tome, namerno sam apostrofirao decu ne želim da propustim nijedan momenat u njihovom odrastanju“.

POZVAO BIH TUNČERIJA U KRALJEVO NA RAKIJU

Kada je počela priča o “destileriji Krstić”, odakle ideja da proizvodiš rakiju?
„Cela priča je počela pre desetak godina. Razmišljao sam šta bih mogao da radim po završetku karijere. E sad u tim nekim razmišljanjima uvek je na umu zemlja, mozda neki voćnjak, i u principu sam video da tu ima dosta obaveza. A ja imam dosta obaveza vezanih za Beograd i onda se rodila ideja za destileriju. Smatrao sam da je rakija srpski brend nešto po čemu smo prepoznatljivi u svetu. Iz ovih krajeva centralne Srbije dolazi vrhunska rakija tako da sam hteo da spojim, da imam nešto pored da se zanimam, ali i nešto sto je brend“.

Kako to za sada napreduje? Još si u izgradnji cele priče?
„Dosta sam zauzet izgradnjom destilerije, ona se nalazi na osam kilometara od centra grada u selu Ratina. Nemam ja taj problem. I kada sam igrao sa svim tim saigračima u različitim klubovima, a samo u tom Bostonu koliko ima samo igrača za kuću slavnih, ja sam uvek bio drugačiji, drugačije sam razmišljao. Uvek sam želeo ovaj život sada, da otvorim destileriju... Naravno, meni je jako žao što ne mogu da igram košarku i dalje, ali je i prednost NBA što tamo imaju predavanja gde te oni savetuju da kreneš da razmišljaš čime čes da se baviš po završetku karijere, tako da sam ja već tada počeo o ovome da razmišljam. To neće biti jedino čime ću se baviti, ali to je ono što ja želim, da se bavim preradom voća, da to bude mesto gde mogu da dođem i odahnem. Sve je krenulo kao hobi, ali planiram  da sve to brendiram i dignem na viši nivo“.

Koliko trenutno imaš proizvedenih litara?
„Imam trenutno oko 25.000 litara na odležavanju. To je sve šljivovica. Ali kažem ti, radimo taj novi objekat. Više ću da gledam da idem na kvalitet i vrhunsku ambalažu. Pravim srednje jaku rakiju. Ne mogu da kažem da sam vrhunski poznavalac, ali jesam ljubitelj i povremene degustacije a-ha-ha“.

Piješ samo svoju rakiju kada se opustiš?
„Imam neke koje preferiram, ali da i ti i čitaoci ne shvatite na pogrešan način - nisam ja nisam neko ko pije ne znam koliko… Kad sam u društvu popijem jednu ili dve čašice, kao i svi. Nekad jednu pre ručka i to je to. Kao aperitiv“.

Da li si poklanjao svoj proizvod nekome od sportista?
„Nisam još. To je još na odležavanju, treba da stoji minimum dve godine da zadovolji neki kvalitet, a prošlo je već godinu dana. Sledeće će već biti da se nađe u flaši i možda u prodaji ili nekoj distribuciji“.

Ko će sve prvo da proba kada dođe vreme? Možda pošalješ Teu u NBA?
„Definitivno će svi oni da probaju, pa ću da napravim verovatno i neko otvaranje. Biće degustacija. Biće tu moji saigrači, svi neki moji dragi ljudi“ , najavljuje Krstić.

Od Duška Savanovića smo saznali da Kerem Tunčeri voli da popije tradicionalno srpsko piće. Sećamo ga se iz 2010. godine po onom gaženju aut-linije.

Da li bi mu poslao litar svoje “šljive”?
„Zašto da ne, Tunčeri je moj bivši saigrač, prijatelji smo. To šta je bilo i kako je bilo nema problema, to je bilo na terenu, to i on i ja i svi znamo da nisu bila čista posla. Ali što se tiče van svega toga on je moj jako dobar prijatelj igrali smo zajedno četiri meseca u Rusiji. Nisam znao stvarno da je ljubitelj, što je vrlo interesantno, tako da mogao bih da ga pozovem u Kraljevo. Zašto da ne, on je sada završio karijeru“.

Pomenuo si Rusiju. Da zaključimo ovu temu - je li bolja naša rakija ili njihova votka?
„Meni se ta votka iskreno ne sviđa, iskreno mi je bezlično piće. Smatram da je vrhunska šljivovica bolja i od viskija. Da mi daš najbolji viski i vrhunsku rakiju, ja bih uvek pre odabrao vrhunsku rakiju. Viski jednostavno ne može da se takmiči sa našim tradicionalnim pićem. Ono što ja znam, u Moskvi se više pije viski nego ta votka, koja je više kao nacionalno piće“.

LAKAT IDOLA SA POSTERA! I IZNENAĐENJE U SVLAČIONICI

Pređimo na ono po čemu ćeš ostati zapamćen i o čemu će se uvek govoriti kada se pomene  tvoje ime - košarku. Neko si ko je dobio teren sa svojim imenom u svom gradu. Da li je sve bilo bajno od samog početka i prvih koraka? U početku tvoje karijere dogodilo se i bombardovanje. Nije bilo lako sigurno…
„Krenuo sam da treniram tamo 1994, 1995. Čak je i to bombardovanje bila prekretnica u mojoj mladoj karijeri, jer sam pre svega naglo izrastao. Tu se iskristalisala moja pozicija krilnog centra i centra, posle toga sam strašno napredovao i prešao u Partizan. U Partizanu sam imao sreće da sam dobio šansu posle prve godine, ali ni to nije toliko sreća zato što se sve u životu zaslužuje, tako razmšljam. Igrao sam Evroligu, forsirali su se mladi igrači, bio sam malo izolovan, mislio sam samo na trening. Dan za dan. Nisam bio opterećen - šta ako ne uspem, šta ako ne ide? Posle u Americi je to već prešlo na viši nivo, već sam znao da ću se baviti maksimalno  profesionalno košarkom i da ću zarađivati od svega toga, biti reprezentativac“.

U Americi nije bilo lako. Problem je bila i konverzacija?
„Znaš šta, u Ameriku sam stigao sa vrlo malim poznavanjem engleskog jezika, došao sam u situaciju da me niko nije poznavao. Došao sam iz Partizana, jeste Partizan veliki i sve to, ali su Barselona, CSK i Real bili recimo popularniji. Ništa nisu znali o meni, ja još mlad, ali sam imao veliku želju za treningom i to me je izdvajalo. Trenirao sam fanatično. Pa sam posle platio danak povreda zbog toga“.

Imaš li uopšte ideju šta si sve povređivao? Kreni recimo od kolena.
„Dva puta prednje ukreštene ligamente, dva puta hrskavica, četitri operacije kolena. Jednom sam pokidao medijalne ligamente, ali to nisam operisao. A to je samo što se tiče kolena. Lomio sam osam ili devet puta ruku, što levu što desnu. Samo to da se stavi na papir, koliko bi to pauza bilo. Prsti, zglobovi... Sve to dolazi u paketu, što kažu Ameri. Negde mi uzme, negde mi da. Ne mogu sada ja da očajavam da kukam, možda mi je najžalija ova poslednja godina karijere. Nijedan igrač ne treba da se pati. Treba da završiš dostojanstveno, a za to nisam imao prilike, završio sam zbog povrede i to mi je jedino žao“.

Jedna od glavnih figura u životu Krstića po dolasku u Ameriku bio je čuveni Džejson Kid.
„Jeste, on mi je stvarno pomogao na terenu, baš me je prihvatio. Sa ove tačke gledišta mislim da je prepoznao u meni neku želju za uspehom. Nisam imao nikakav strah. Nisam puno navalentan, nije mi takav tempetament. Ali kada izađem na teren ja se trudim da se dokažem, to je on prepoznao. Trener je to prepoznao, stali su iza mene, dali su mi šansu, ali i šansa se zaslužuje. Kid je porodičan čovek, bilo je tu i razlika u godinama, slab mi je bio engleski nismo mogli previše da se družimo, ali sam mu bio drag. Sama činjenica da te on prihvati na terenu, to je stvarno... Treba biti čovek da nekog klinca tako prihvatiš“.

Alonzo Morning je bio Krstićev idol u početku karijere, bio je za njega nedodirljiv. Posle par godina, igrao je protiv njega na treningu u istom timu.

A tu je i jedna anegdota. Ispunjenje sna.
„Bio je tu Morning, on je bio jedan od mojih idola, držao sam njegov poster u mojoj sobi u Kraljevu. I odjednom igram sa njim u ekipi. Pritom on je imao transplataciju bubrega pre tri meseca i uopšte nije bilo naivno. Onda me je prihvatio, pa smo posle svakog treninga igrali jedan na jedan. Igrao sam protiv njega sa svojih 105 kilograma, a primera radi sada imam 122, protiv njega koji je igrao maksimalno", prisetio se Nenad. 
"Sećam se, moja prva godina, svi doneli stolice, sede od GM-a, trenera pa na dalje i svi gledaju.  On je mene laktao, ali nisam posustajao, a svi gledaju, ovi čelnici. Ja dobijem jednu, on se iznervira, šutne loptu. Pa on dobije jednu, pa ovo, pa ono. I ja jedan dan posle dođem u svlačionicu, vidim u svom ormariću puno garderobe. Kad ono doneo mi svu svoju garerobu neotpakovanu. Bio je to znak da me je prihvatio, pokazao poštovanje“, priseća se Krstić.

MILIČIĆEVE JABUKE I KEŠELJEVE BOROVNICE

Lepo je što se broj NBA igrača za narednu sezonu povećao. Opet će se povećati interesovanje za košarku preko bare. Kako je to izgledalo u tvoje vreme?
„Ja kad sam igrao bilo nas je 12, sad će biti petorica mislim. A u jednom trenutku nije bilo nikog. Znao sam tada da uvek ima mesta gde god da odem, da mogu da odem na ručak, večeru, družili smo se svi. Bio je tu Radmanovic, Drobnjak, Pavlović, Čabarkapa, Darko Miličić... Lepo je to”.

Pomenuo si Miličića. I on se posvetio radu u prirodi.
„Da, oko jabuka. Nismo nešto u kontaktu, ali video sam neku reportažu, to izgleda jako ozbiljno, stvarno“.

A tu su i tvoja “prepucavanja” sa Markom Kešeljem na ovu temu? I on je krenuo da proizvodi nešto?
„Borovnice, ha-ha. Ne znam koliko tu ima, ali dobro. Kad mi se rodila ta ideja pre desetak godina Kešelj se uvek šalio, kao ono ´ajde beži seljaku u tvoje Kraljevo´. A kada sam sada video borovnice rekao sam - ´šta je sad´. Imamo odličan odnos, sad je dobio sina, videli smo se na Dudinom oproštaju. Znamo se još iz generacije 2010. Nazalost, on nema nijednu medalju, ali dobro. Evo sada je u Zvezdi, on to gleda na neki način da on pomogne Zvezdi, ali i ona njemu “.

TEO JE ODRADIO POSAO, MOŽDA NE KAO JA, ALI DOBRO A-HA-HA. RAŠKO SE 2014. PRIKLJUČIO SA GRAĐEVINE

Pomenuo si medalje sa reprezentacijom. Možeš li da nam otkriješ kako su izgledale pripreme za Svetsko prvenstvo 2014. godine kada je sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem na čelu postavljen temelj za nove uspehe nacionalnog tima koji još traju?

Nemerljivo važno leto…
„Nisam trenirao, nikad u lošijoj formi nisam bio, po svim medicinskim nalazima nije trebalo ni da igram, imao sam pritisak kluba da ne igram i tako dalje... Ali, bio sam kapiten, odlučio sam, u glavi sam konstruisao da je to poslednja godina i nisam želeo da zavrišm na takav način. Zbog mog stanja, Raško Katić se priključuje kasnije. On dolazi i kaže: ´Ljudi, ja dolazim sa građevine, radim kuću, nisam trenirao dva meseca´. Teo ne trenira tri nedelje, a svako ko je igrao zna da nije to to kada se propuste bazične pripreme. Znamo i šta je bilo sa Micovim. On je do pred samo takmičenje bio u prvom planu, Kalinić je bio malo po strani i sad odjendnom treba da igra. Gubimo od Novog Zelanda u Pioniru, ispraća nas bukvalno jedan novinar na turnir. Da ne pominjem mučnu situaciju sa pokojnim kondicionim trenerom Sarićem, gledali smo svi, nažalost, kako odlazi. Ja sam ga poznavao mnogo duže, bilo nam je baš mnogo teško“.

I posle svega toga naša košarka je isplivala, postala jača.
„Isplivala je, ne znam ni sada kako. Sada kada bih seo sa nekim ko je bio tada tu, i kada bi krenuli da nabrajamo -  mogao bi film da se snimi. To je bio na neki način povratak naše košarke. Opet se vraćam na ono, negde ti uzme, negde ti da. U Istanbulu 2010. nam je uzeto, možda nam se tada vratilo“.

A isplivali su Orlovi i ove godine na Evrobasketu, eto baš u Istanbulu, i došli do velikog srebra.
„Stvarno svaka čast, ja ne znam, sa takvim timom, da ne potcenjujem nikog... Kad izgubiš jednog nosioca, drugog nosioca Bjelicu, pa Markovića… Onda sad ti drugi igrači treba da preuzmu sve to i to pod pritiskom nacije. Ali sve i da igraš sa ne znam kojim ekipama opet je teško. I još da naprave takav uspeh, to je stvarno fenomenalno“.

Jesi li zadovoljan kako te je kum Teo nasledio na mestu kapitena reprezentacije? Kako je vodio tim na Olimpijskim igrama?
„Kada sam završio, nisam se puno petljao. Nisam hteo da se puno raspitujem o tome, ali vidim da je bila odlična atmosfera, sama činjenica da je došao uspeh… Odradio je posao, možda ne kao ja, ali dobro a- ha ha“.

O DUDINOM I JOKIĆEVOM SLUČAJU

Dotakli smo se Dušana Dude Ivkovića. Da li misliš da je čudno što je taj oproštaj napravljen u Atini, a ne u Beogradu?
„Duda Ivković je možda cenjeniji u Grčkoj nego kod nas. Znamo koliko je cenjen kod nas, onda možeš misliti koliko je cenjen tamo! Ostavio je dubok trag u Olimpijakosu. Duda je ostavio neizbrisiv trag u našoj reprezentaciji o tome nema šta da se polemiše, ali kada su klubovi u pitanju dublji trag je ostavio u Grčkoj nego kod nas. On je smatrao da je bolje da se oprosti tamo. Bilo je to prelepo veče,  odlično organizovano. Možda je smatrao da je lakše svim tim ljudima da dođu u Atinu, a ima mnogo prijatelja među Grcima. Nemam generalno poseban stav oko svega toga. Našalio sam se malo dok smo bili tamo, ta Dudina utakmica je bila prva koju sam pogledao uživo od moje poslednje utakmice“.

Na kraju, kako ti, kao bivši kapiten reprezentacije, vidiš situaciju koja se zbila oko Nikole Jokića ovog leta?
„Dečko je vrhunski talenat, već je postao i takav igrač. Odlučio je da zbog velikog uloga, ugovora i svega, i rizika koje nosi igranje za reprezentaciju, ove godine ne igra. Mogu da gledam na to iz dva ugla - kao bivši kapiten i kao igrač koji je završio karijeru zbog povrede, kome je možda i ta povreda iz 2014. uticala na sve ovo”, rekao je Krstić i nastavio:
“Kao bivši kapiten ja to ne opravdavam, ali razumem! Ali, s druge strane, kao bivši igrač smatram da je trebalo da ´završi´ taj ugovor jer on to zaslužuje i treba da se obezbedi. Jer kada se podvuče crta, niko ga neće pitati ni kako si, ni imaš li, ni gde si, kao što ni mene sada niko ne pita. Da sam kapiten danas gledao bih na to kao da neki kolega ne želi da mi pomogne u poslu koji radim, uprošćeno rečeno. Ali, to ne može tako da se gleda jer je on dečko koji će igrati za reprezentaciju u budućnosti. On je zamolio da ne igra. Na kraju krajeva, ni ja jedne godine nisam igrao“, zaključio je Nenad Krstić.

(FOTO: Zoran Rašić, MN Press, Tviter)