INTERVJU NEDELJOM – Uroš Tripković: Samo me Vujošević pita za zdravlje, a o KSS bolje da ne pričam

Uroš Tripković je u Partizan stigao iz rodnog Čačka kao golobradi srednjoškolac, a u njemu je Duško Vujošević već posle prvih nekoliko treninga prepoznao „mišovićevski talenat“. Ukazano poverenje rođeni košgeter opravdao je u velikom stilu, tako što je punih sedam sezona, na četiri različita fronta, zatrpavao koševe rivala. Uostalom, osvojene titule i trofeji koji su složeni u vitrine kluba iz Humske u periodu od 2002. do 2009.godine, najslikovitije dočaravaju kvalitet saradnje između crno-belih i ovog igrača.

Dan rastanka jednom je morao da osvane, a ruke zbog dobro obavljenog transfera trljali su čelnici Huventuda. U Badolini se zadržao godinu dana, posle čega je talentovani Čačanin prelaskom u Unikahu otvorio novo, više nego obećavajuće poglavlje u karijeri. U trenutku kada mu je odraz bio najveći, a ruka najmirnija, povrede su se preko noći urotile protiv njega.

Zbog njih je prvo napustio Malagu i ukotvio se u Valjadolidu, gde se preporodio i parketom ponovo plesao kao nekad u Pioniru. Brzo je stigao poziv od velikog Fenerbahčea u kojem se sticajem okolnosti zadržao samo šest meseci. Sledeći izbor bila je italijanska Venoli Kremona u kojoj je ponovo dopao u kandže neprijatne povrede...    
„Dva puta sam operisao hrskavicu na kuku, a poslednji put u januaru ove godine. Uzrok te povrede ne znam ni sam. Uglavnom, hrskavica je napukla i nastao je problem. Iskren da budem, već neko vreme razmišljam šta da radim, pošto me to malo boli i smeta mi da igram na nivou na koji sam navikao i sebe i druge. Videću, ne znam pouzdano hoću li nastavljati karijeru ili ne. Počeo sam lagano da radim vežbe u teretani i sve zavisi kako ću se osećati“, neveselim glasom započinje razgovor Uroš Tripković kojeg smo posetili na idiličnom porodičnom imanju koje se nalazi u selu Preljina kod Čačka.

KAD NE PRUŽAM MAKSIMUM POČINJEM DA SE JEDEM

Da li je stanje kuka baš toliko problematično da razmišljaš o završetku karijere?
„Sad, nije to povreda koja me previše ograničava kod trčanja ili skoka, međutim, konstatno je prisutna i onemogućava mi da odigram onako kako znam. A kada nisam u situaciji da izvučem iz sebe maksimum, počinjem da se jedem u sebi i postajem nervozan“.

Da li si razmišljao o saradnji s klubom u kojem bi samo imao zadatak da pucaš trojke?
„Da stanem u ćošak i da ne mrdam, a-ha-ha?“

Hajde da se vratimo na početak tvog košarkaškog osvajanja, kada si iz čačanskog Borca veoma mlad prešao u Partizan. Ko je insistirao na tvom dolasku u redove crno-belih?
„Sa pionirskom ekipom Borca sam osvojio prvenstvo države, da bismo u kadetskom uzrastu bili drugi. Na taj način sam postao član reprezentativnih selekcija, a trener u nacionalnom timu je bio iz Partizana i on me preporučio čelnicima crno-belih. Počeli su da prate moje igre i na moju sreću doneli odluku da me angažuju. Podvlačim na sreću, pošto je ubrzo posle mog odlaska došlo do fuzije Borca sa FMP-om. U Čačak je stiglo dosta kvalitetnih igrača i u takvoj konkurenciji teško da bismo mi iz juniorskog pogona dobili adekvatnu šansu“.

Zahvaljujući kome ili čemu si uspeo da se nametneš u Partizanu?
„Duško Vujošević je u startu prepoznao moj talenat, mnogo je verovao u mene i strpljivo radio sa mnom. Svakako je najzaslužniji za moj napredak. Dao sam određeni doprinos u osvajanju sedam titula, tri kupa i tri Jadranske lige i mislim da sam mu se tako na najbolji način odužio. Što se tiče Evrolige, iz sezone u sezonu sve smo bolje igrali i tako na svim poljima bili uspešni. Bez ikakve dileme bio je to stvarno prelep period u mojoj karijeri“.

U PARTIZANU SAM IMAO UGOVOR BEZ FIKSNOG OBEŠTEĆENJA

Pomenuo si da si brzo dospeo u fokus bogatih evropskih klubova. Kako su crno-beli uspeli da te zadrže tolike godine?
„Aktuelni ugovori se prave s fiksnim obeštećenjem i ukoliko neko hoće da te angažuje uplati taj novac na račun kluba i ti si slobodan igrač. A ja sam otišao u Partizan s nepunih 16 godina i potpisao ugovor na osam godina, bez fiksnog obeštećenja. To je značilo da u slučaju ponude klub ima pravo da odluči hoće li da mi omogući odlazak ili ne. Procena je bila da sam premlad i potreban ekipi, tako da sam tek u 24. godini dobio ispisnicu. U principu, to i jeste pravo vreme da se oprobaš u nekom viđenijem inostranom klubu“.

Jesi li zadovoljan evropskim delom svoje karijere?
„Sticajem nepovoljnih okolnosti ciljeve koje sam postavio pred sebe nisam ispunio, a istovremeno nisam ispunio ni očekivanja nekih drugih ljudi. Prema sebi sam čist, znam na čemu sam, jer uradio sam sve što sam u datom trenutku mogao da uradim. Jednostavno, imao sam peh sa povredama i to je ključna stvar što iza sebe nemam znatno bogatiju karijeru“.

Jesu li klubovi u kojima te zatekla povreda bili korektni?
„Hm... Ne bih to baš mogao da kažem. Na primer, čelni ljudi Unikahe su tražili da potpišem korekciju ugovora. Smatrao sam da to nije fer s njihove strane, jer ako već nisu želeli nastavak saradnje bolje je bilo da su me odmah pustili kako bih pronašao drugu sredinu za dokazivanje. Pored ove povrede kuka imao sam i problem sa stopalom, kao i još neke hendikepe te vrste koji su me udaljavali i na nekoliko meseci s parketa. Sve su to pauze koje mnogo odnose u godinama u kojima sam bio, pošto ti onda treba mnogo i psihičke i fizičke snage da bi se vratio u formu. To je vrlo komplikovano“.

Da li su povrede uticale i na tvoj reprezentativni učinak?
„Naravno da jesu, jer da nisam pravio pauze i da sam u kontinuitetu igrao za svoje klubove, uveren sam da bih bio standardni reprezentativac. A i to je bio jedan od ciljeva koje sam svojevremeno postavio pred sebe“.

Nazove li te neko iz KSS i upita za zdravlje?
„Jedino se povremeno čujem sa Duškom Vujoševićem, s kojim sam ostao u dobrim odnosima. Što se tiče Saveza, sad da ne pričam mnogo i ne otvaram neke teme, jer kako se ophode prema ostalima, tako se ophode i prema meni“.

REPREZENTACIJA? KAD NAS OTPIŠU, TAD PRAVIMO USPEH

Pratiš li aktuelna događanja u reprezentaciji i pripreme za Svetski kup u Španiji?
„Valjda je nemogućnost da treniram i igram utakmice učinila svoje, pa stoga ne gledam i ne pratim mnogo košarku u poslednje vreme. Verovatno će se to vremenom promeniti. Ipak, gledao sam kada su igrali Partizan i Zvezda u finalu plej-ofa i baš su mi se pomešala osećanja. Naročito u trenucima kada je bilo gusto. Teško mi je padalo što kao nekad nisam bio dole na parketu. Što se tiče reprezentacije, vidim da ima i starijih i mlađih igrača. Šta znam, ko je nama prognozirao da ćemo osvojiti srebro u Poljskoj? Nikada se to ne zna i obično kada te svi otpišu napraviš veliki rezultat“.

Gde pronalaziš snagu da prebrodiš novonastalu situaciju?
„Oženio sam se pre dve godine i Jelena i ja sada imamo dve kćerkice. Maša ima dve godine i četiri meseca, a Sofija ima dva meseca. Dosta sam posvećen našim devojčicama koje traže dosta pažnje. Imamo stan u Beogradu i tamo živimo preko godine, dok smo leti uglavnom u Čačku, odnosno ovde u Preljini. Pre šest godina smo kupili ovaj plac, pošto sam imao želju da napravim oazu mira van grada. Uživamo svi skupa ovde, dođu nam prijatelji, raspali se roštilj. Ovo leto planiramo maksimalno da iskoristimo, samo da nas vreme posluži“.

(FOTO: MN Press, Star sport, MOZZART Sport)