INTERVJU - Majkl Odžo: Nosim patike broj 56, bilo mi je zabranjeno da zakucavam...

Možete da gledate utakmice na televiziji, ili slike, video snimke. Čak i sa tribina. Ali sve dok ne stanete tik pored Majkla Odža ne možete  da razumete o kakvoj ljudskoj planini je reč. To je čovek koji ima 216 centimetara, preko 132 kilograma, jedna od najvećih stopala na svetu, a i isto je i sa šakama što shvatite kada njegove šake progutaju vaše tokom rukovanja.

Ali kada porazgovarate sa njim tek tada vidite da mu je i srce jednako veliko poput stopala, a osmeh  zarazno pozitivan. Nećete sresti ovakvog čoveka svaki dan, a tek sportistu.

Mi smo imali takvo zadovoljstvo koje smo iskoristili kako bismo vam što bolje približili Odža i kao igrača  i kao čoveka. Pitali smo ga o početku njegove  karijere, nesuđene karijere fudbalera, mašini Najkija koja je namenski napravljena da bi njemu pravila patike broj 56 koje naravno nema gde da kupi, ali i o broju 50 koji nosi na dresu, životu u Nigeriji, Srbiji...

Čuli smo da košarka nije bila njegov prvi izbor kada su sportovi u pitanju.
„To je bilo zabavno zato što sam prvo igrao fudbal a-ha-ha“.

Zašto fudbal?
„Pa to je glavni sport u Nigeriji. I kao svako dete koje tamo odrasta želiš da igraš fudbal za reprezentaciju Nigerije. Čak i kada nisi dovoljno dobar, ali želiš da igraš“.

Koju si poziciju igrao? Da li je tvoja reprezentacija mogla da dobije novog Nvankva Kanua?
„Ha-ha-ha. Možda. Ali, ja sam igrao odbranu. Ponekad sam i dao gol, pa sam se ludo radovao jer  se to nije događalo često“, prisetio se Odžo.

NIGERIJA JE NAJBOLJE MESTO NA SVETU, A NOVI ŽELEZNIK
DRUGO NAJBOLJE MESTO NA SVETU

Odžo ima 24 godine, a FMP mu je prvi profesionalni klub u karijeri. Pre toga je igrao u svojoj rodnoj zemlji i na koledžu u SAD. Do sada je u dresu FMP-a prilično dobar, ima prosek od 15 poena, sedam skokova i jedne asistencije po utakmici u ABA ligi.

Kako je došlo do toga da krene sa košarkom. Kada se to dogodilo? Kako su izgledali počeci, da li je bilo teško?
„Došao je čovek koji me je upoznao sa košarkom. Tada sam imao oko 16, 17 godina. To je kasno da se počne sa košarkom, jako kasno.  Upoznao sam igru kasno.  Početak je bio neverovatno težak. Moj trener u Nigeriji me je učio osnovnim tehnikama. A kada sam otišao u SAD na koledž dosta sam porastao i razvio svoju igru. U FMP sam započeo karijeru i treneri su izuzetno dobri. Uče me osnovama koje koristim u igri“.

Reci mi još jednu stvar u vezi sa Nigerijom. Kakav je tamo život, da li je možda opasno?
„Kako to misliš, čoveče, Nigerija je najbolje mesto na svetu ha-ha! Najbolje mesto  na svetu! Posle Nigerije ide Novi Železnik“, odgovorio je Odžo kroz  osmeh širok poput reke Niger.

Kako ti se sviđa ovde, u Srbijii?
„Lepo je. Mogu da se družim sa trenerima, mojim direktorom Vladom. Saigrači su mi fantastični. Ono što mi se posebno dopada je što sa saigračima mogu da razgovaram o životu, a ne samo o košarci. To je tako lepo“.

Ima li još nešto da ti se dopada ovde?
„Novi Železnik! Najbolje mesto u Jugoslaviji!“.

A hrana, očigledno je da voliš da jedeš?
„Malo je drugačija. Zaista volim da jedem. Drugačija je hrana od onoga što sam navikao u Nigeriji, od onoga što sam jeo u SAD. Ali ovde ima dosta restorana gde volim da odem da ručam“.

BRATE, PRVO SAM IGRAO U PATIKAMA BROJ 52, TO JE PREMALO ZA MENE

Možeš li da nam ispričaš priču o tvojim patikama. Jako je interesantna. Nosiš broj 56, posebno se  prave patike za tebe.
„Opaa (pokazuje stopalo kroz osmeh). Da, to je jako interesantna priča. Sva zasluga ide mojim trenerima sa Florida Stejta i naravno Najkiju. Oni su razgovarali. Jer, kada sam počeo da igram nosio sam patike broj 52. To je bilo premalo za mene! Imao sam velike probleme. Pa je moja škola razgovarala sa Najkijem i oni su izašli u susret“.

Koliko ti godišnje naprave takvih pari? I da li prave samo za košarku ili i za korišćenje van sale?
„Sada oni prave ove patike samo za mene. To je fenomenalno. Sve zavisi od godine do godine, ali obično naprave pet, šest ili sedam pari godišnje. I za košarku i za svakodnevni život. Brate, to mi mnogo pomaže. Mnogo“.

Jedno prosto pitanje koje se samo nameće - kako si postao tako veliki?
„Jeo sam. Stalno, ha-ha“.

Teretana?
„Pa i ne baš. Zapravo, to je blagoslov od Boga. U pitanju su moji geni, od roditelja, predaka. To je dar od Boga. Možda hrana pomaže, ali to je blagoslov. Nije u pitanju magija“.

Da li si možda igrao nekada protiv većih protivnika od sebe?
„Ne, ne većih od mene.  Ponekad igram protiv igrača koji su viši od mene, ali nisu širi, jači. Nekada igram protiv onih koji su širi od mene, ali nisu viši. Tako da je to za mene ´win-win´  situacija“.

O „50 CENT-u“, SUSRETU S BOBIJEM MARJANOVIĆEM, I ZAŠTO
ODŽU NIJE BILO DOZVOLJENO DA ZAKUCA

Za oko nam je zapalo da je Odžo praktično kroz celu karijeru nosio broj 50. Zapitali smo se zbog čega. Da li ikakvu simboliku za ovog gorostasnog mladog košarkaša?
„Ouuu, pa to je jako interesantna priča čoveče. Kada sam bio mlad jako sam voleo da slušam „50 cent“.  Poznatog repera. Slušao sam njegove pesme i tako. Odlučio sam - OK,  biću broj 50. Celu karijeru nosim broj 50“.

Da li imaš nekog omiljenog igrača iz sveta, ili možda Srbije?
„Iz sveta bih rekao Kevin Garnet.  On je igrao strašnu odbranu, bio jak. Energičan momak. Uvek želim da igram kao on. Da budem energičan, da pomažem saigračima. Razlika se uvek pravi u odbrani“.

A iz Srbije?
„Volim Bobija Marjanovića. I on je veliki momak. Kada sam bio u Detroitu sreo sam se sa njim, razgovarali smo. Odličan je čovek. Nisam igrao protiv njega. Volim još i Miloša Teodosića. Ali mi je sada omiljeni igrač postao Filip Čović“.

Za kraj - da li je istina da ti u Nigeriji nisu dopuštali da zakucaš?
„Da! Istina je. Živa istina. Obruči nisu bili dobri. Ako zakucam odvaliću ih i onda moram da platim popravku. A ja nisam imao para za popravku. Tako da sam samo prilazio i ubacivao loptu bez dodirivanja obruča ha-ha“, zaključio je Odžo.

PIŠE: Strahinja Klisarić