INTERVJU – Luka Vildoza: Slađe je uz patnju, Zvezda može kao Argentina, a onda moja pesma

Dok je Argentina u Kataru pisala istoriju i jedna nezaboravna generacija se pela na sam vrh fudbalskog Olimpa, iz Beograda se polako širio košarkaški trans zbog još jednog Argentinca. A ubrzo i zbog dolaska drugog.

Luka Vildoza je za kratko vreme tako zaludeo navijače Crvene zvezde kao što odavno neki stranac nije. Još možda od vremena Markusa Vilijamsa. Argentinski plejmejker je spektakularnim partijama prirastao za srce zvezdašima. Većim delom zbog umeća sa narandžastom loptom i serije sjajnih rezultata i pobeda, ali možda delom i zbog tog argentinskog mentaliteta, sportskog bezobrazluka i harizme kojom isijava.

Kako je igrao, najbolje govori titula za MVP igrača meseca u Evroligi. Najbolje je igrao baš u danima kada su njegovi zemljaci pokoravali fudbalsku planetu pa su u tom nekom periodu i argentinske zastave postale navijački rekvizit na tribinama u krcatom Pioniru.

Ne krije ni on da je tada grozničavo pratio podvige Mesija i zemljaka u Kataru i da je sa tom energijom izlazio na parket da brani crveno-bele boje.

„I sad sam se naježio. Mislio sam da navijaju za Argentinu u fudbalu, jer smo tada vodili protiv Hrvatske. Posle sam shvatio da je bilo upućeno meni i timu... Nisam mogao da verujem. Totalno ludilo. Oduševio sam se. Mnogo znači ljubav koju nam pokazuju. Pogotovu ka meni, jer nije lako napustiti dom, porodicu i priljatelje. Sjajan je osećaj imati takvu podršku“.

Ima li sličnosti između argentinskih i srpskih navijača?

„Mnogo. Pogotovo kad gubimo i kada igramo loše. Takva podrška dosta pomaže i slična je onoj na koju sam navikao u Argentini“.

Ipak, u odnosu na ono što smo videli u Kataru, čini nam se da mi u Srbiji još ne možemo da se poredimo sa vama i vašom strašću prema sportu...

„Takvi smo. Rođeni smo takvi. Nikada nam nije bilo lako. Otkako se rodimo, ujedamo da ostvarimo cilj. Uvek verujemo. Kada boli, onda boli baš teško. Verovali smo u fudbalsku reprezentaciju i ceo svet je to video. Ali nisam siguran da ostatak sveta može da veruje kao što mi verujemo“.

Jedan vaš navijač nam je rekao: ’Ako bismo mogli da biramo bolju ekonomiju u državi ili titulu prvaka sveta u fudbalu, izabrao bih...“

„Titulu! Naravno. Svi će vam to reći... Ali nije baš smešno. Naša ekonomija je bolesna, ljudi pate i ono što je reprezentacija u Kataru uradila je pomoglo da se narod ujedini. Svi su slavili zajedno i makar na sedam dana zaboravili na probleme i bili srećni“.

Kako si ti ispratio ono ludo finale?

„Prvo poluvreme sam gledao kod kuće, a onda sam morao da idem na utakmicu. Nisam se ni zagrevao, ostao sam u svlačionici, gledao utakmicu, navijao, patio... A onda smo igrali, ali mislio sam samo o fudbalu“.

Ta reč ’patnja’ se često čuje od vaših navijača. Kao da ne možete bez toga...

„Mrzim to, ali tako je. Na kraju je zato slađe. Znam da boli, ali na kraju smo pobedili i to je sjajna stvar za čitavu zemlju“.

Čudesno je to jedinstvo vaših navijača kada je reprezentacija u pitanju iako ste svi klupski opredeljeni, rivalitet je jak i imate mnogo više velikih klubova nego Srbija...

„Takvi smo. Kada je reperzentacija u pitanju, svi zajedno navijamo. Znamo koliko je teško doći do Svetskog prvenstva i osvojiti ga. Pogotovu u košarci. Morate da se borite svake godine da bi otišli na Olimpijske igre, Svetski kup... Veoma je teško i mislim da se zato svi drže zajedno“.

Ljubav i strast prema sportu ti je u genima. Deda je bio u košarci, otac poznati košarkaš u Argentini...

„Mnogo toga me je naučio. Kada sam igrao u Argentini, ugledao sam se na njega. Kada god sam pravio greške, samo sam se molio da mi ništa ne kaže. Pošto se uvek žalio posle utakmica, ali mi je mnogo pomogao. Košarku je igrala i moja mama, ali ona se ne meša toliko. Tiha je po prirodi, dok kada moj otac govori, niko ne sme da zucne. Ali uvek je bio uz mene tokom odrastanja“

Znamo kakvu atmosferu Argentinci prave na fudbalu. A u košarci?

„Zavisi... Kad sam ja igrao, imali smo gradski derbi protiv Kampacovog tima. To je bilo neverovatno. Atmosfera slična onoj kad igraju Zvezda i Partizan. Sada ne pratim toliko zbog velike vremenske razlike, ali mislim da je liga izgubila na popularnosti. Dok sam ja igrao bilo je sjajno. Bio sam u Mar de Plati i igrali smo protiv Fakuovog tima derbije. Ljudi su bili ludi. Navijali su čitave utakmice, gubili smo, pa je bilo i tuča. Kao i na svakom derbiju. Ali sveukupno bilo je sjajno. Ljudi polude kada su derbiji“.

Odrastao si u vreme zlatne generacije košarkaša Argentine...

„Đinobili, Čapu Noćioni, Priđioni, Pepe Sančez... To su bili moji idoli dok sam bio mlad. Trudio sam se da idem njihovim koracima kroz karijeru. Imao sam priliku da treniran sa njima kada su bili na zalasku karijera i bilo je sjajno. Mnogo su mene i mlađe momke naučili, kako da vodimo računa o telu, treniramo, kako da budemo profesionalci“.

Prvi veliki rezultat im je bio finale na Mundobasketu u Indijanopolisu protiv naše reprezentacije. Sećaš li se te utakmice?

„Izgubili smo. Ne sećam se toliko utakmice, imao sam sedam godina. Pamtim da smo gledali u školi. Ne bih da komentarišem, ali ostao mi je sudija u sećanju, kao i da su se svi žalili. Ali smo na kraju izgubili. Imali smo priliku 2004. da se revanširamo, osvojili smo zlato i to nam je pomoglo da zaboravimo“.

Revanširali ste se još jednom. Znaš li da ste ti i tvoja generacija naneli Srbima jedan od najbolnijih košarkaških poraza? U četvrtfinalu Mundobasketa u Kini...

„Bio sam mlad i sve se vrtelo oko Skole, ali uradili smo sjajan posao na turniru. Faku je ubijao, Delija je odlično sarađivao sa njim, a baš na toj utakmici su svi odigrali vrhunski. Jer drugačije ne možete pobediti Srbiju. Jokić, Bogdanović, Micić, Jović... Bila je to sjajna ekipa i dobili smo je. Slavili smo posle utakmice, bilo je ludo“.

Na tom prvenstvu si imao priliku i da upoznaš legendarnog Kobija Brajanta... I ne samo da ga upoznaš već i da čuješ pohvale jer je tada preporučio Lejkersima da te angažuju.

„To je bilo sjajno. Kada smo pobedili Francusku, sećam se da je bio tu u društvu Krisa Boša i Manua Đinobilija i da smo se rukovali. Za mene je to bilo nešto neverovatno. Kada neko kao što je Kobi kaže tako nešto za vas, učini da budete ponosni na ono što radite. Tužno je kako se sve završilo, ali kada se setim kako je pričao o meni - to je zaista fenomenalno“.

Nisu te doveli Lejkersi ali jesu Niksi.

„Nisam imao priliku da igram za Nikse, povredio sam se i onda sam skoro godinu dana proveo van terena. Teško mi je palo. Bio sam tako uzbuđen da igram za Nikse, u Medison Skver Gardenu...“

Debi u NBA si zabeležio u dresu Milvokija.

„Posle povrede u Njujorku sam potpisao za Bakse, ali nije bilo isto, jer je bio plej-of. Znao sam praktično da neću igrati, ali naučio sam kako vode računa o sebi, pogotovu Janis. Kako na svakom treningu daje 100 odsto. Mnogo toga sam pokupio. Sećam se sedme utakmice protiv Bostona, dvorana je bila puna i to je bilo iskustvo koje ću pamtiti čitavog života. Ipak, bolno je što nisam uspeo da dobijem pravu šansu, ali sada sam ovde i trudim se da ne razmišljam o tome“.

Kako je bilo deliti svlačionicu sa Janisom?

„Znam da je u jednom intervjuu rekao da je ovde teže igrati nego tamo. Veoma je skroman. Sećam se jedne od prvih večeri koje smo proveli zajedno kao tim. Sedeo je sa mnom i sa novajlijama, ispitivao nas o našim životima, odakle dolazimo, našim porodicama... To je mnogo značilo, ali on je takav tip. Zaista je poseban“.

I onda iz NBA ige u Zvezdu. Vidiš li neku sličnu paralelu ove Zvezdine sezone sa Argentinom u Kataru? Ni Argentina nije bila favorit u Kataru, nije ni Zvezda u Evroligi ali navijači i ovde sanjaju. Naprimer, neki F4.

„U Kataru smo bili baš to i osvojili smo. Možemo i ovde isto da ostvarimo. Ali moramo mnogo raditi i biti bolji u nekim detaljima. Pogotovo u odbrambenim zadacima. Ali, da. Možemo to da uradimo. Pogotovo sada kad nam je došao Faku. Naporno radimo da ostvarimo te ciljeve. Pobeđujemo timove za koje se nije očekivalo da ih možemo pobediti. Imamo ’to nešto’, sviđa nam se izazov i prihvatamo ga“.

Ako ti i Kampaco odvedete Zvezdu do nekog velikog uspeha u Evroligi, mogli bi možda navijači da se sete da vam prepevaju vaš mundijalski hit ’Mućaćos’?

„Biće pesme, zar ne? Čuo sam da su pevali meni, ali nisam najbolje razumeo, momci su mi pričali. Nadam se da će biti pesme ako osvojimo nešto“, ne krije Vildoza da bi se obradovao obradi mundijalskog hita u srpskoj verziji.

Da li si i ti lud za tom pesmom kao i ostali Argentinci koje smo sreli u Kataru?

„Obožavam je, pevam je po ceo dan. Ne toliko sad, ali tokom treninga, ma po čitav dan. Dosadio sam devojci“.

Upoznali smo deo argentinske kuture u Kataru među vašim navijačima. I čuveni mate. Vašu vrstu čaja i nacionalnog napitka. Piješ li ga ti?

„Ne mogu da pronađem mate, potrebna mi je pomoć. Mama će mi poslati iz Španije, potreban mi je“.

Možda ima Kampaco?

„Ne možemo da živimo bez matea. Bio mi je potreban neko da uživamo zajedno, pošto je moja devojka iz Španije i ne sviđa joj se. A onda je Faku došao. Ali i kada sam sam, po čitav dan pijem mate. Naravnom, idem konstantno i u ve-ce, jer pijem vodu kao lud. Pijem mate čitavog života. Počelo je sa roditeljima, koji su takođe voleli da ga piju. Bio je deo očeve jutarnje rutine dok sam bio mlađi, pa je onda i meni prešlo u naviku“.

Hoćeš li možda dati domaćima igračima da probaju mate kada ga nabaviš?

„Ne, nisam ga nosio na gostovanja i na treninge, pa tako nisam ni delio sa saigračima. Ne volim da nosim previše stvari sa sobom. Uživam u mateu kod kuće“.

Ono što smo još videli kod vaših navijača da je sveto trojstvo uz mate čine asado (goveđi biftek na roštilju) i fernet (alkoholni napitak). Nedostaju li ti to dvoje?

„Da, ponekad pijem fernet sa koka-kolom. Sada ne, jer ga nema mnogo ovde, a i ne pijem koka-kolu tokom sezone, ali volim fernet“.

A roštilj?

„Rekli su mi da u Beogradu postoji jedan španski ili argentinski restoran. Navodno u Beogradu na vodi, ali ne znam tačno gde. Moraću da ga posetim“.

Umeš li ti da praviš roštilj?

„Ja sam zadužen za salatu, sir, piće, ali ne umem da spremim asado. Nemam strpljenja“.

Deluje da se polako upoznaješ sa Beogradom. Kako ti izgleda?

„Saobraćaj je najgori deo, ali dopada mi se grad. Pogotovu se naselje u kojem živim, Beograd na vodi. Prija mi što sam uz reku, ali najbolje je definitivno na terenu“.

Za kraj, da se vratimo na fudbal. Nismo te pitali za koga navijaš u Argentini?

„Za Boku, a omiljeni igrač mi je Rikelme. Išao sam jednom kada sam bio mlađi na utakmicu, ali posle nisam imao šansu jer su igrali u istim terminima kada sam ja imao utakmice. Trudio sam se ipak da gledam fudbal kad god sam imao priliku“.

Mesi ili Maradona? Postojao je mit da Mesi nikada neće biti voljen kao Maradona ali čini se da je sada definitivno srušen...

„Jeste, idealizovan je kao Maradona. Na Svetskom prevnstvu je pokazao šta znači biti lider i da je najveći svih vremena. Maradona je imao svoj šou, ali nije postigao sve što i Mesi. Mesi je pokazao šta znači biti profesionalac na terenu i van njega“.

Imaš li neko obećanje u novoj godini?

„Ne volim obećanja i želje, jer se redovno ne obistine. Samo želim da napredujem. Prethodna godina je bila dobra za mene i verujem da će ova biti još bolja“, zaključio je Luka Vildoza.

Priredili: Aleksandar GLIGORIĆ i Nikola MILORADOVIĆ