INTERVJU - Dragan Milosavljević: I kad mi je bilo najteže, košarku nisam mogao da napustim tek tako

Kraj godine tradicionalno predstavlja vreme kada se sumiraju utisci i priprema teren za nove poduhvate. Dragan Milosavljević je rešio da stavi paraf na još jedan potpis pre nego što podvuče crtu na 2022. godinu.

Pretposlednjeg decembarskog dana popularni Gagi okrenuo je novi list u karijeri i potpisao za Igokeu. Dugo je vagao ponude i na kraju izabrao klub iz Laktaša koji svake godine pretenduje na visok plasman i plej-of Jadranske lige.

Milosavljević je prvi deo sezone proveo u Megi gde je ponovo uhvatio zalet ka prepoznatljivoj formi i podsetio košarkašku javnost da u njemu još gori košarkaški plamen. Simbol borbe, upornosti, čovek koga je Aleksandar Đorđević svojevremeno označio kao "primer ponašanja i odnosa prema igri i timu" nije dozvolio da ga dug oporavak od teške povrede kolena izbaci iz koloseka, niti je želeo da odustane od košarke. Radio je mnogo da bi ponovo uživao u igri koju obožava, sa željom da ponovo jednog dana dotakne sam vrh...

“Osećam se stvarno dobro, podmladio sam se sa klincima u Megi“, s osmehom započinje Milosavljević intervju za Mozzart Sport i nastavlja:

“Dobro sam, to je najbitnije. Drago mi je da sam se vratio na nivo na kojem sam bio, što fizički nemam nikakvih prepreka. Ponovo uživam u košarci i dosta sam trenirao prošlog leta, uložio mnogo rada. Osećam se dobro i spremno“.

Ponedeljak, 18.30: (1,85) Partizan Mozzart Bet (hendikep -18,5) Zadar (1,85)

Da li razmišljaš nekada o tome koliko brzo leti vreme, kao da je juče bio klinac koji je tek dolazio u Humsku, sada si među najstarijima u takođe jednoj mladoj ekipi?

“Istina, baš leti vreme. Bukvalno dok sam se okrenuo i evo 33 godine. Kao da je juče bilo ono vreme Partizana, kada smo svi počinjali kao klinci. Brzo je sve prošlo, ali je bilo mnogo lepo. Gledam sada ove klince, vraćam se polako u to vreme. Imali smo i mi starije igrače u Partizanu koji su mi mnogo pomogli, na neki način me usmerili savetima i primerom. Trudio sam se da budem taj čovek u Megi i pokušavao svoje iskustvo da prenesem na njih“.

Kako ti izgledaju današnji klinci, u odnosu na period od pre desetak godina? Danas se mnogo govori o atletskom i fizičkom aspektu...

“Ma da, promenila se košarka mnogo za ovih deset godina. Mnogo se toga izmenilo u poslednje tri-četiri godine, a ne proteklih deset. Svaka generacija je za sebe, drugačija je na svoj način. Danas su klinci dosta drugačiji od onoga što smo mi bili, ali zato često kažem da moramo mi da se prilagodimo njima, neće oni nama (smeh), jer oni tek dolaze. Sam način igre je drugačiji, dosta se ubrzala košarka, igra se sa mnogo brzih rešenja, više se trči. Mnogo toga ti zavisi i od genetike, fizičke spreme, na kojem ćeš nivou igrati. Fizika je danas možda i najveća prednost koju možeš da imaš. Moraš stalno da radiš i na drugim stvarima, ali fizičke predispozicije su danas možda i presudne“.

Praktično do juče radio si sa mladim trenerom Markom Baraćem. Kako je izgledao rad sa nekim ko je tvojih godina?

“Marko je izuzetno perspektivan trener i 24 časa je u košarci. Posvećen je onom što radi. Ima talenta i potencijala za dobru karijeru. Naravno, za sve je potrebno vreme, on je još mlad. Takođe je i prvi put u ovakvoj ulozi, da oko sebe ima toliko mladih igrača. U Igokei je praktično imao seniorsku ekipu, oformljene igrače, ovo u Megi je nešto drugačije. Jako je dobar čovek, što je takođe važno zbog momaka u Megi, jer pored toga što mora da ih uči košarci, on je tu kao pedagog, da ih uči pravim vrednostima. Pun pogodak za Megu što ga je dovela, samo mu treba vremena i podrške. Ne sumnjam da će Mega u narednom periodu doći i rezultati, da se sav uloženi trud isplati“.

U Megu si se vratio sa idejom da pomogneš, da sačekaš pravu priliku za novi angažman. Sada si i to rešio...

“Mega mi je zaista mnogo pomogla, zato hvala treneru Baraću i upravi kluba na tome. Da ne pričam i o onom mom prvom mandatu u Megi, gde sam se vraćao iz teške povrede. Tadašnji rad u Megi i sa trenerom Markom Sekulićem mi je spasio karijeru. Posebno sam zahvalan na tome svima. Stalno se šalimo da mi je Mega ’sigurna kuća’. Mnogo su mi pomogli“.

CILJ DA OSTANEM U KOŠARCI I POMOGNEM ONIMA KOJI SU U MOJOJ POZICIJI

Dragan Milosavljević (©Star Sport)

Polako ulaziš u zrele igračke godine, razmišljaš li o tome gde sebe vidiš do kraja karijere, a pogotovo – šta pošto okačiš patike o klin?

“Po završetku karijere bih voleo na neki način da ostanem u košarci. Nisam još definitivno razmišljao i odlučio šta bih konkretno, ali bih voleo da ostanem u ovom sportu. Imam i van košarke nekih planova i interesovanja, čime bih voleo da se bavim...“

Možeš li da nam otkriješ o čemu je reč?

“Ima nekoliko stvari u opticaju. Pošto u porodici imam dosta doktora i svi su vezani za to, a i ja sam završio fizioterapeutsku, voleo bih da kroz rad u fizio centru pomognem igračima koji su bili na mom mestu jer sam prošao kroz sve to i stvarno sam dosta toga prošao. Voleo bih da napravim i takav koncept, da mogu i terapijama i razgovorom da pomognem igračima koji prolaze kroz ono kroz šta sam ja prošao svojevremeno“.

A, kako je naći se u takvoj poziciji, da se boriš sa teškom povredom i dugotrajnim, mukotrpnim oporavkom?

“Nimalo lako, nije jednostavno proći kroz sve to“.

Tvoja poslednja teška povreda – stradao ligament kolena – dogodila se na Akropolis kupu, tokom priprema za Mundobasket u Kini. Propustio si veliko takmičenje, a oporavak se pretvorio u agoniju jer je u međuvremenu počela korona... Kako si uspeo da preguraš sve te izazovne momente?

“Jako mi je teško bilo. Sve se dogodilo pred sam polazak u Kinu, gde je trebalo zajedno da se borimo za nešto. Odvojili smo leto, trenirali zajedno sa jednim ciljem, napravila se dobra ekipa i hemija... U tom trenutku, kada se to desilo, odmah sam znao o čemu je reč. Još dok sam išao ka klupi rekao sam da je otišao ligament, dok su me svi okolo smirivali i pričali da treba da sačekam šta će reći doktor. Ma, odmah sam znao“.

Šta ti je prošlo kroz glavu?

“Baš težak trenutak, razočaranje, tuga... Žao ti je što nećeš biti sa ekipom, nećeš ići na prvenstvo, a toliko si vremena uložio u rad sa momcima. Jedan momenat ti bukvalno ugasi sve. Posle su krenule samo da mi naviru misli na taj oporavak i sve što me čeka. Već sam jednom kroz sve to prošao. Psihički je teško, dugo traje oporavak, monoton i prolazi se kroz neke stvari svakodnevno koje ti mnogo znači, a opet su teške i naporne za psihu“.

Koji je recept za suočavanje sa svim tim stvarima?

“Pazi, sve prođe, samo je potrebno da imaš usađenu radnu etiku, volju i ljubav prema košarci. To je nešto što te gura da ostaneš u svemu, da se vratiš posle svega“.

INTERVJU - Vladimir Lučić: Ljubomoran sam na igrače večitih, u moje vreme smo po velike pare išli daleko od kuće

Šta je u tim momentima zapravo najvažnije, kako sebe da podigneš iz situacije koja nije laka?

“Jednostavno je – nisam mogao da ostavim košarku tek tako. Volim da igram košarku i to mi je u krvi. Funkcionišeš svakodnevno kroz košarku, 20 godina sam u tome. Nije moguće da je tako lako ostaviš. Drugo, bitan je karakter koji nosiš u sebi, radna etika koja mnogo znači. Ako si posvećen, rezultati će doći. Čvrsto sam verovao da će sve u jednom trenutku da se slegne, da bude bolje“.

Celu situaciju dodatno ti je otežalo pandemijsko stanje na početku korone...

“Da, definitivno. U Španiji je bilo totalno zaključavanje, tri meseca nismo mogli napolje. Tada nisam imao mogućnost da radim sa nekim i da se oporavljam. Tamo su mere bile drastično oštre, svi su bili uplašeni... To mi je bila možda i najveća prepreka na putu oporavka, jer u ta tri meseca ništa nisam napredovao, bar ne u meri u kojoj je trebalo. To se sve automatski odrazilo na dužinu samog oporavka, što je prolongiralo i moj povratak na teren. Bilo je u jednom trenutku kritično, nervoza u klubu. Razumem, pošto se nisam povredio u klubu, nego u reprezentaciji, a Unikaha me je plaćala... Došlo je do nervoze, pa sam na kraju u dogovoru sa njima napustio klub jer nisam bio u mogućnosti da uopšte pomognem ekipi“.

O čemu si tada razmišljao?

“Bila mi je potrebna sredina bez te vrste pritiska, gde ću moći u potpunosti da se oporavim i vratim, gde me neće niko pritiskati, trener ili predsednik... Najbolje rešenje u tom momentu je bila Mega, dobio sam veliku podršku kompletnog tima, stručnog štaba, a uz pomoć trenera Marka Sekulića sam uspeo da se vratim. Nije bilo lako. Prvi put kada se to desilo bilo mi je teško, ali sam bio i mlađi. Potpuno drugačije mi je bilo sa ovom povredom, dosta teže da se uopšte vratim“.

Da li te je trenerski posao ikada privlačio?

“Jeste, ali nisam imao previše vremena da razmišljam o svemu tome i ne znam uopšte kako bih se uklopio u sve to, iskreno“.

A, da li ti sada misli idu u pravcu toga da bi voleo da probaš još jednom u Evroligi, Evrokupu?

“Vuku me misli, naravno. Kada radiš i treniraš, uvek moraš da imaš neki cilj ispred sebe i nečemu da težiš da bi napredovao i sprečio eventualno nazadovanje. Naravno da imam želju i ambiciju da igram na što višem nivou, na kojem mogu. Zbog toga treniram svakog dana, borim se i uživam u košarci, takmičenju i svemu što to donosi. Ne sumnjam da će se isplatiti sav uloženi rad i trud da bih se vratio. Neke stvari moraju da se poklope“.

Nedavno je Nemanja Aleksandrov u podkastu “Jao Mile“ govorio o tome kako mu je teška povreda kolena zapravo “najbolja stvar u životu“ i da mu je to dalo mogućnost da pobegne od slave i svih projekcija... Kako ti se čini takvo razmišljanje?

“S jedne strane ima logike takvo razmišljanje. Opet, lično bih voleo da vidim koji bi mi bili dometi, da se nisam povredio. Ima istine u tome što je rekao, prosto – Bog ti da onoliko koliko možeš da podneseš. Opet bih voleo da se nisam povređivao i ne mogu da kažem da mi je promenilo život. Mnoge stvari sam naučio, da, drugačije gledam na neke detalje u životu. Verujem da bi i on voleo da se nikada nije povredio, svako želi da vidi koji su mu konačni dometi. Povreda ti samo dosta zakomplikuje i život i karijeru. Slušao sam ga u tom podkastu, dobro je pričao. Opet, imao je dobru karijeru, bio je jedan od najvećih talenata u Evropi, svima je bilo žao što nije uspeo da dostigne pun potencijal. Bio je sjajan košarkaš“.

Pričali smo o tome da si povredu doživeo u reprezentaciji, da li je možda bilo nekih kontakta sa ljudima iz Saveza, reprezentacije?

“Ne. Od tog trenutka kada sam se povredio, Igor Kokoškov me je pozvao na okupljanje i to je bio moj poslednji kontakt sa reprezentacijom“.

EVROLIGA PRE NBA, VOLEO BIH DA SE NISAM POVREDIO I VIDEO GDE MI JE LIMIT

Dragan Milosavljević (©Star Sport)

Kako vidiš sliku evropske košarke trenutno? Sve se glasnije govori o tome da su klupska takmičenja sa ove strane Atlantika samo razvojni poligon za NBA...

“NBA bez granica“, uzvraća Milosavljević i dodaje:

“Liga se proširila globalno, u moje vreme je bilo drugačije. Da bi neko otišao u NBA, morao je da bude najbolji igrač u Evropi. Danas je mnogo više skauta, svi su na oku, mnogo je otvorenija liga prema internacionalnim igračima. Mnogo je talenta, takođe. Svako se odluči za NBA lako jer je to konačni cilj. Pa i meni je to bio san kada sam bio klinac. Mnogo njih se danas odluči da preskoči nekoliko stepenika i odmah ode u NBA ligu. Doduše, dosta se njih dobro i snađe tamo. Posle Jokića, Dončića i Janisa vrata su se još i više otvorila, klubovi mnogo više veruju evropskim igračima. Evropska košarka sve više je okrenuta ka NBA, pa čak i ovaj koncept Evrolige je takođe naklonjen ka NBA, što je u neku ruku i dobro“.

Ali, opet i dalje su NBA i Evropa dva sveta...

“Ma, nebo i zemlja. Evropa je svetlosnim godinama iza NBA. Sa druge strane, teško će evropska košarka tako moći da funkcioniše i napreduje. I pored toga što je mnogo njih otišlo tamo, verujem da ovde ima dosta talenta“.

Da li si više za NBA ili Evroligu?

“Evroliga mi se mnogo više sviđa, NBA ni ne gledam... Pogledam Evroligu, jer je zadržala draž pobede, iako je uz veliki broj utakmica i taj osećao pao. I dalje je bitno dobiti svaku utakmicu, što u NBA nije slučaj do plej-ofa“.

Pored toga što je veliki broj igrača otišao u NBA, dosta njih se vratilo. Evo, sada poslednji slučajevi su Argentinci Vildosa i Kampaco, priča se da će i Tajler Dorsi nazad...

“Svako voli da proba NBA kao najbolje takmičenje, tu su najbolji igrači na planeti i svako bi voleo da se ’izmeri’ sa njima. Opet, finansijski je najbogatija liga. Odeš, probaš, pa ako uspeš – uspeš. Možda se u trenutku ne poklope neke kockice... Eto, Vildosa i Kampaco jesu NBA igrači. Vildosa je imao tu nesreću da je morao na operaciju pošto je potpisao za Njujork, dok je Kampaco imao neke minute, imao dobre utakmice. Definitivno su to dva vrhunska NBA igrača, svako ima svoje karakteristike i neki svoj talenat“.

Kako ti gledaš na aktuelnu temu dolaska igrača takvog kalibra u Jadransku ligu? Javnost je podeljenih razmišljanja, jedni tvrde da liga treba da bude razvojna za mlade igrače, dok drugi žele da vrhunski asovi nastavljaju da dolaze...

“Definitivno je velika stvar za košarku na ovim prostorima dolazak njih dvojice. To znači da će i kvalitet lige biti dosta veći. Lično sam za neki miks ta dva koncepta. Kao što je Dule (Vujošević) svojevremeno pričao, da bi bio šampion, moraš da se takmičiš sa šampionima. U redu je da liga ima razvojni karakter i pruži mladim igračima šansu da se pokažu, da osete kako je to igrati protiv kvalitetnijih i iskusnijih od sebe, ali nema ništa loše u tome da se kvalitet same lige podiže kroz dolazak igrača kakve imaju i Zvezda i Partizan. Naravno, sve treba da ima neku svrhu i da se radi planski“.

Mega tradicionalno radi na tome da izbaci što više mladih igrača. Nikoli Đurišiću se predviđa izbor u prvoj rundi NBA drafta, tu su Matej Rudan i Danko Branković, plus još cela plejada momaka kojima se predviđa lepa košarkaška budućnost... Koliko sa tobom razgovaraju o samoj igri, detaljima, da li ti eventualno traže neki savet?

“Pitaju me dosta o svemu, najviše o samoj igri i periodu kada sam i sam bio klinac u Partizanu, pa i preko. Pazi, dobro je što razgovaramo o detaljima, ali je takođe važno i to što su mladi i perspektivni, te kao takvi deo dobrog sistema u kojem se vodi računa o najsitnijim detaljima, ponašanju na terenu i van njega... To je sve bitno. Verujem da kroz ozbiljan rad uspeti, Mega godinama već izbacuje igrače za NBA i Evroligu. Ima dosta momaka koji još ne mogu da igraju jer prosto fizički nisu u mogućnosti, a jako su talentovani i to će pokazati kroz koju godinu“.

Dragan Milosavljević napustio Megu i preselio se u Igokeu

Kako ti se čini sve ovo što Mega radi godinama unazad?

“Megin sistem funkcioniše vrlo dobro. Rezultat nije prioritet, ali nije ni nevažan. Uvek se boriš za nešto i stvaraš pobednički mentalitet, da se gradiš kroz utakmice. Opet, koncept je taj da se ekipa gradi kroz razvoj mladih igrača. To je dobra stvar za sve, za ekipu, za ligu... Dobro je što Mega sa ovako mladim timom može da se takmiči sa ekipama poput Partizana, Crvene zvezde, Cedevite Olimpije, da mogu da vide gde su u odnosu na željeni nivo čvrstine, kontakta, igre protiv ozbiljnijih igrača od sebe, da mogu tim putem dalje da idem“.

Svi vidimo da se nije samo košarka promenila, već i organizacija samih klubova. Danas je u istim zaposlen veliki broj ljudi koji vodi računa o svakom aspektu svakodnevnice jednog igrača. Koliko je to dobro za momke koji tek dolaze, odnosno da li su zbog svega toga zreliji u odnosu na generacije kada toga nije bilo?

“Dosta se promenio i taj koncept, danas se vodi mnogo više računa i o drugim stvarima – odmoru, treningu, načinu rada, brinu dosta o telu, povredama i svemu ostalom. U moje vreme je to bilo drugačije. Danas imaš ceo tim ljudi oko sebe, što je u neku ruku i dobro i loše“.

Zašto?

“Na neki način su današnji klinci u nekom ’balonu’ i kada izađu iz istog lupi ih realnost koju možda nije lako prihvatiti. To je naravno loša strana toga, ali je svakako dosta bolje ovako raditi i funkcionisati, jer kao igrači brže sazrevaju i napreduju pošto su fokusirani samo na košarku“.

Neizbežno pitanje za kraj - pratiš li Partizan Mozzart Bet?

“Važno što je Partizan tamo gde treba da bude, gde zaslužuje, u evropskoj eliti. Imali su uspona i padova od početka sezone, ali mislim da su za kratko vreme dokazali tradicijom, kvalitetom, navijačima i svim nekim drugim stvarima da zaslužuju da budu tu. Verujem da je teško igrati Evroligu ponovo nakon toliko vremena, klub se susreće sa nekim novim stvarima. Ima oscilacija, ali to je normalno za ovakvu Evroligu. Digli su se posle lošeg perioda igre. Nadam se da će biti još i bolje, jer ima dosta prostora za napredak. Ako se slože neke kockice, videćemo šta će biti“.