INTERVJU – Danilo Anđušić: Želim da se vratim u Evroligu! Pratim Juve, Barsu i Liverpul, kao mali nisam skidao dres Del Pjera

Kada smo pisali o dobrim igrama srpskih košarkaša ove sezone, nikako nismo mogli da preskočimo Danila Anđušića koji dominira igrama u Burgu. Treći je najbolji stelac tog takmičenja (posle prve faze) i neko ko se sa 29 godina debelo preporučuje evroligaškim ekipama.

Igra Danilo košarku života. Sazreo je, sve je leglo na svoje i sa sjajnim šutem koji poseduje (40% za tri) predstavlja igrača koji može da se vrati na najviši evropski nivo. A znamo da je kroz karijeru imao malo drugačiji put, kako i sam ističe u intervjuu za MOZZART Sport.

Pričali smo sa njim o dobrim partijama, o Partizanu, tome koliko Hemofarm nedostaje srpskoj košarci, ali i o fudbalu. Danilo je jedan od košarkaša koji prate najvažniju sporednu stvar na svetu, a otkrio nam je da simpatiše Juventus i da je obožavao Alesandra Del Pjera, te da su mu i Barselona i Liverpul dragi. I da sada najviše uživa u gledanju Premijer lige kada ima slobodno vreme.

Godina iza nas nije bila savršena na globalnom nivou, ali Anđušić ne bi verovatno imao ništa protiv da mu se ona u košarkaškom smislu – ponovi.

"Sigurno najbolja sezona u karijeri. Pored mene i tim igra dobro i ostvarujemo jako dobre rezultate. To još upotpunjuje celu sliku. Nisu moje igre iznenađenje za mene, imam iskustvo igranja u Evrokupu, verujem u svoje kvalitete i ono što mogu da radim na terenu. Dobio sam lidersku ulogu i to mi jako prija. To je bio glavni razlog što sam ostao i za ovu sezonu i odlučio da produžim na godinu dana ugovor", kaže Anđušić za Mozzart Sport.

CILJ JE EVROLIGA

Anđušiću je legao i grad i ljudi u klubu, sve mu se nekako namestilo u Francuskoj. Na deobi je trećeg mesta na listi strelaca Evrokupa. Postiže 17,6 poena po utakmici.

"Sve je na zavidnom nivou. Bukvalno samo da se opustiš i igraš. Stvarno nisam iznenađen tim stvarima. Znam koliko sam posvećen. Znao sam da ću biti spreman kada dođe šansa. Pored ekipnih ciljeva, želeo sam da budem i jedan od najboljih igrača ovog grupnog dela Evrokupa i da moj tim pobeđuje. Mnogo nisu verovali šta možemo i zato mi je još draže što smo prošli u TOP 16”.

Naravno, kada se izgovori Anđušićevo ime, prvo na pamet padaju pogođene trojke i mekana ruka. Deluje da ga ove sezone trojke slušaju i idu mu od ruke.

"Slušaju me trojke. Verovatno i sa iskustvom i prethodnim radom, igram sa ogromnim sa samopozdanjem. To se od mene očekuje. I ti procenti su rezultat svega toga ", kroz osmeh komentariše Anđušić.

Možda je posle svega rečenog zakljulak da bi srpski reprezentativac mogao da ode korak dalje.

O eventualnom povratku na evroligaški nivo?

"Imam planove. Cilj mi je da se vratim na evroligaški nivo. Ne razmišljam preterano o tome, ima da se igra još. Poslednjih par godina razmišljam samo o sadašnjosti. Ali imam plan. I želim da se vratim u Evroligu. A preokupacija mi je da nastavim sa ovakvim igrama i na kraju će to doći. Verujem da sam spreman za taj nivo. Da sam spreman da igram na tom nivou neku od bitnih uloga u timu. Nadam se da će to doći i gledam ka tome", jasan je Anđušić kada su planovi za ovu godinu u pitanju.

OBOŽAVAM DA GLEDAM PREMIJER LIGU; SIMPATIŠEM JUVE, BARSU I LIVERPUL

Dok rekapitulira učinak u 2020. godini, pitali smo Anđušića za interesovanja van košarke.

Danilo potiče iz sportske porodice. Otac mu je bio prvak u sprintu na 100 metara, brat igra profesionalno košarku, majka se takođe bavila ovim sportom. A fudbal mu je drugi omiljeni sport. Da nije košarkaš, očigledno je da bi Anđušić probao sa napadačkim pozicijama u fudbalu.

"Volim da gledam najviše Premijer ligu. Obožavam na slobodan dan da ležim kući i upalim Premijer ligu i ispratim te utakmice. To od malena volim. I kada sam bio mali više sam čini mi se igrao fudbal nego košarku. Najviše mi se tamo sviđa Liverpul, ali nemam neki tim koji baš najviše volim. Kao mali sam najviše voleo Juventus i Barselonu. To su mi dva omiljena fudbalska kluba u Evropi. Voleo sam Del Pjera. Ćale mi doneo dres kada sam bio mali sa putovanja. Nisam ga skidao kada sam izlazio napolje, a-ha-ha. On mi je bio omiljeni igrač. Bili su popularni prenosi na Pinku. Pa sam pratio najviše Seriju A. Više se ona pratila tada, pa je Premijer liga kasnije preuzela primat", priseća se Anđušić.

Poznato je da je Nemanja Nedović navijač Juventusa, o čemu je govorio u intervjuu za naš portal. Jesi li možda pričao sa Nedovićem o toj temi?

"Jesam, komentarisali smo nekoliko puta. I on isto obožava Juventus. Slažemo se oko toga”.

Bio si desetka na fudbalu znači.

"Jeste, samo napad, a-ha-ha".

IMA JEDNA ANEGDOTA, SA 11 GODINA SAM REKAO KADA ĆU ZAIGRATI U REPREZENTACIJI

Na kraju, završio je, srećom, u košarci. I kaže da je tokom jednog porodičnog okupljanja već znao ne samo da će igrati za košarkašku reprezentaciju Srbije, već i da je pogodio i godinu.

Tako je i bilo. U kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2012. godine. Pogodio je.

„Ima jedna anegdota, tačnije istinita priča. Kada sam imao 11 godina razgovarao sam sa roditeljima i bratom, sedeli smo, razgovarali o budućnosti, gde sam u jednom trenutku rekao njima: ´Ja ću 2012. debitovati za reprezentaciju na Olimpijskim igrama´. I desilo se da sam 2012. debitovao, samo u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Tako da, ispunila su se moja predviđanja, a-ha-ha".

Kada se priča o Anđušićevoj karijeri nikako se ne sme preskočiti Hemofarm. On je kamen temeljac u razvoju ovog šutera. Kao i za mnogo drugih igrača. Zato je šteta što ga nema u tom obliku u kom smo ga poznavali. I pod tim imenom.

"Hemofarm ne mogu da izostavim iz priče. Veoma je bio važan za mene, dao mi je mnogo, kao mladom igraču. Sve je bilo na vrhunskom nivou. Jako nedostaje našoj košarci. Krivo mi je što je klub tako nestao, mnogo je mladih i dobrih igrača prošlo kroz taj klub. Sigurno da nedostaje našoj košarci i žao mi je što tako. Bio sam tamo pet godina, vežu me možda i najlepše uspomene. Hemofarm me je oblikovao u osobu koja sam sada".

PARTIZAN – OD TUČE U VRŠCU DO VELIKE LJUBAVI

Kažu da sve velike ljubavi imaju i veliku strast, a Danilova ljubav sa Partizanom počela je – tučom. Bilo je vatreno u Vršcu, ali kada sa ove tačke gleda Danilo, kaže da se sve završilo baš kako treba.

Navijači Partizana su mu to brzo zaboravili i oprostili, te prihvatili kao svog.

„Bio sam mlad igrač. Na svim televizijama je bilo kako sam ja ušao na teren, kako sam bio u gro planu, dobijao sam svakakve poruke. Posle sam svašta mogao da čujem kada smo gostovali u Pioniru. Nije mi to toliko smetalo jer volim taj adrenalin. Međutim, kada sam potpisao za Partizan godinu dana posle, imali smo predstavljanje na Kalemegdanu, pred mnogo navijača. Pribojavao sam se reakcije navijača kada prozovu moje ime. Međutim, dobio sam ovacije. Bio sam presrećan. Čak je jedna grupa ljudi koja me je prozivala prišla i rekla: ´Ej, vidi, mi smo te prozivali, ali sada si naš i navijaćemo iz sveg srca za tebe´. Bilo mi je mnogo drago što se tako završilo jer se sve desilo u žaru borbe“.

Kako ti je ostao Partizan u pamćenju, imao si dva mandata u crno-belom?

"Nema šta, ostalo mi je u najlepšem sećanju. To je godina u kojoj sam uzeo prvi trofej u karijeri, u Kupu i domaćoj ligi, prvi put sam zaigrao u Evroligi, Partizanu. Pamtiću to ceo život i prepričavati svom sinu jednog dana. To je obeležilo moju karijeru i uvek će biti zapisano. Kao i kada sam bio jedan od najmlađih MVP-ja Kupa u istoriji. Sve je bilo kao iz snova. Igrao sam pored Pekovića, Mačvana, Raduljice, Kecmana, Pere, Gagija, Luče. To je bila stvarno ekipa sa ozbiljnim imenima i igračima. Sa Vlade Jovanovićem koga mnogo poštujem. Ta sezona će mi uvek ostati u najboljem sećanju", rekao je Anđušić i dodao da je kasnije otišao iz kluba zbog nedovoljne minutaže.

Ove sezone si imao šansu da igraš dva puta protiv Partizana i oba puta da pobediš.

"Bilo mi je na neki način čudno, jer igram protiv svog kluba, protiv tima koji volim, a sa druge strane mi je bilo drago što sam igrao u Beogradu, jedino je loše što nije bilo navijača. Ali, kada je počela utakmica, stavljam emocije sa strane, profesionalac sam, radim svoj posao, dajem sve da moj tim pobedi. Kada se utakmica završi ja sam i dalje navijač Partizana i obožavam taj klub".

USPEH SRPSKIH IGRAČA? PONOSNI SMO KAO NACIJA, PO PRIRODI SMO VOĐE

Igrao je Anđušić kasnije svuda po Evropi. Iskusio je drugačiji stil života, košarke. To je iskustvo koje i sada koristi.

"Prekretnica je bila sezona u Parmi gde sam dobio lidersku ulogu i koristio sam je na pravi način. Tako sam se preporučio Uniksu i tada sam se vratio u Evroligu. Sa ove tačke gledišta, možda sam prerano potpisao za Uniks, jer sam to uradio na polusezoni. Tim je već bio sastavljen. Imao sam šansu, pa nisam dobijao. Ali, opet kažem, u smislu mentalnog jačanja sebe, sve mi je to pomoglo da budem ovo što sam danas. Svako ima svoj put, ja sam imao malo različit od drugih", konstatuje Anđušić.

Imamo primere Lučića, Nedovića, Micova… igrača koji potpuno sazrevaju sa oko 30 i više godina. Anđušić je novi primer te teze.

„Naravno. Generalno u našem sportu sazriš ranije ili kasnije, ali sa 27, 28 godina, drugačije gledaš na košarku, svet, nego što si gledao kao mlađi. Sve ti se slegne, znaš kako da reaguješ u nekim situacijama. Opušteniji si, mentalno jači. To su stvari koje se razlikuju kada si stariji. Mentalno je najveća razlika. Vidim koliko sam drugačiji. Vidi se to po igrama naših igrača. Drago mi je da su naši igrači lideri svojih ekipa“.

Kako to objašnjavaš, da su naši igrači svuda lideri ili vrlo važni igrači? Da li je to do talenta, mentaliteta?

„Takva smo nacija, ponosni smo kao nacija, izbija iz nas. Po prirodi smo vođe i jakog smo karaktera. To je razlog zašto naši igrači imaju važnu ulogu u timovima. Po tome se razlikujemo. Po karakteru koji imamo u sebi“.

Kada se pomene mentalitet i ponos, kako gledaš na reprezentaciju? Koliko je drugačije iskustvo u reprezentaciji 2013. godine i danas?

„Dosta je drugačije, sada kada sam bio u reprezentaciji osećao sam se kao stariji igrač. Dok nije Simon (Marko Simonović, prim.aut) došao bio sam najstariji uz Kravića. U jednom trenutku sedim u svlačionici i bilo mi je čudno, a-ha-ha. To mi je nekako bio najjači utisak u odnosu na 2013. kada sam bio jedan od mlađih igrača“.

Osećaj igranja za reprezentaciju je generalno nešto najuzvišenije što možete osetiti kao profesionalni sportista. Anđušić to odlično zna.

„Velika mi je čast i privilegija što sam dobio poziv od Igora Kokoškova da obučem ponovo dres Srbije. Meni je najveća stvar nositi dres reprezentacije. Taj osećaj kada nosim naš grb, kada slušam himnu, ne bih menjao ni za šta“, poruka je Anđušića.