INTERVJU - Andrea Trinkijeri: Nije meni Dule izazov, Dule je master

Andrea Trinkijeri nije običan čovek. Nije običan trener.

Ako biste seli sa njim i popričali o tome da li napolju pada kiša ili greje sunce, bilo bi vam zanimljivo. Jednostavno, takva je ličnost, širokog obrazovanja i pogleda, po čemu malo podseća i na Duška Vujoševića, ali o tome kasnije.

Zato nismo hteli da naš razgovor protekne samo u čisto košarkaškim stvarima. Sa Andreom možete o svemu, o pitanjima na koja i nije lako dati odgovore. Naravno, pitali smo trenera Partizana o narednoj sezoni, novom timu, ambicijama… Ali, dotakli smo se i drugih tema, borbe običnog čoveka u svakodnevici, hrane, kreativnosti, fudbala, kreacije i inteligencije.

On je mogao (morao, kako kaže), da završi na Harvardu po želji oca. Ali, završio je u košarci. Nije uspeo da ode na Harvard, ali je na kraju stigao u košarkaški Harvard Evrope.
“Niko ne može odrediti šta je uspeh za nekoga drugoga. Moj uspeh mogu samo ja da odredim. Tvoj samo ti. Meni nije uspeh kao prvi cilj. Više obožavam put, nego metu. Uživam u onome što radim. Znam da do uspeha ima mnogo drugačijih varijanti - sreća, nesreća, situacije… Želim da svakoga dana budem najbolja verzija sebe. Ne znam koliko je to dovoljno, ali to je nešto što mogu da obećam”, kaže Trinkijeri na startu razgovora za MOZZART Sport.

Pravi kratku pauzu, uzima dah i nastavlja…
“Partizan je sigurno nešto posebno. Kako se živi za Partizan, kako se navija za Partizan, kako se misli o klubu. Kaže se da je institucija. Ali meni čak ni ta reč ne objašnjava dovoljno šta ovo nosi, šta ovo predstavlja. Ne postoje laki poslovi, ovo nije lak posao. Ali jeste velika strast, velika ljubav”.

Da li je više ljubav ili strast? Boks, šah, poker? Kako biste opisali košarku i vaš posao?
“Više šah nego poker. Boks je jer te biju na terenu, to sigurno. A ti moraš da ostaneš kao igrač šaha, pametan, bistar, da znaš četiri-pet poteza unapred. To je teška stvar da se uspe. Ali ako želiš da budeš na vrhu…”.

Ako želiš da budeš na vrhu  prvo moraš da razvoziš “pizze” kao potrčko i da radiš u banci pored trenerskog posla. Pa i da si na poslu po 20 sati dnevno koliko je Andrea znao da radi na početku karijere.

Kako je to izgledalo?
“Kako misliš da je moglo da izgleda, ah. Kao i svakome drugom ko se ujutru probudi i mora da se bori da nađe sredstva da preživi. Znam da sam imao mnogo sreće i jasno mi je da se svaki dan mnogo ljudi bori za opstanak, da iskoristim sportsku reč. Da se preživi. Da se obezbedi hrana, stan, školovanje dece”.

Cenite li to sve sada sa ove tačke gledišta? Ili možda prenosite na svoje igrače?
“To su teške teme. Mogu da prenesem igračima koliko smo mi srećni. Ali posle toga shvatite koliko se drugi bore za ono što su nama male stvari. To je malo više individualno. Uđe se u neku sferu koja je… Volim jako kada igrači to sami shvate pa onda o tome pričamo. Ne volim kada trpam nekome stvari u glavu”.

Kako je raditi sa 12, 15 ili 20 drugih glava. Kako im ući u glavu? Posao trenera Partizana nije samo da poznaje taktiku…
“Tanka je linija između genija i ludaka. Ja tu granicu koristim  kao kanap za preskakanje”, ovo je citat koji je pre par godina privukao pažnju Trinkijeriju.
“Niko ne može da se probudi ujutru i da kaže: ‘Želim da budem genije’. Ali volim da se igram rečima jer nekada kada želiš da budeš malo drugačiji, malo kreativan, a ljudi te onda gledaju kao da si lud. Onda kada te ne gledaju kao da si lud, onda je lakše reći: ‘Možda sam malo i genijalac, ako sam i lud’. Više se ne bavim mnogo time šta ljudi o meni misle. Želim da budem jako odgovoran, najprofesionalniji što mogu”.

I sledi poenta njegovog posla i misije u Partizanu.
“Dao bih sve, ali zbilja sve, nemoj mi familiju dirati, ali sve drugo, dao bih zbilja sve od sebe da Partizan izađe iz mračnih vremena. Ali isto tako znam da to nije stvar jednog dana i mali period vremena”.

OVDE IMA TOLIKO DOBRIH TRENERA DA SAM POKRAO I LEVO I DESNO I GORE I DOLE

Čini se ipak da se u ovom trenutku vidi svetlost na kraju Partizanovog tunela…
“Da, ali još to svetlo ne sija konstantno. I još moramo puno da se borimo”.

Da li ste na dobrom putu?
“E, sad… Ne znam. Jer nije put linearan i ne može biti. Isto kao što nije linearan put u razvoju igrača. Ideš gore, pa dole, pa na stranu, pa nazad, pa opet ful gore. Znam da se moja ekipa bori svaki dan. Uveče kada idem da spavam, to mi je najdraža stvar. Koliko je to kvalitetno - videćemo”.

Pomenuli ste kreativnost. Trener ste koji voli igrače sa visokim košarkaškim koeficijentom inteligencije. Da li ste na tome insistirali u pravljenju tima ove sezone i od kojih trenera ste pokušavali da kradete taj trenerski IQ. Ili možda od igrača?
“Dobar igrač može samo da nauči trenera. Pametan igrač  može mnogo da pomogne. U ovoj sredini ima toliko dobrih trenera da sam pokrao desno, levo, gore, dole. I nije me sram. Vidim nešto, pa ga malo preradim, pa vidim da li je to fit za ono što meni treba, pa možda i ja nešto izbacim. Svi mi to radimo”.

Nosite taj grb sa leve strane, evo već koliko… Kako gledate na period iza sebe? Šta je neka zvezda vodilja i glavna linija koja se provlači kroz tih 10 meseci?
“Da se uvek može bolje. I kada dobiješ titule, posle 20 minuta misliš o tome kako biti bolji. Ali, mislim da se prošle godine ekipa borila, da je dala sve od sebe, da iskreno nismo mogli više da tražimo. Uvek ću se setiti ekipe od prošle godine kao ekipe koja je probala da ide preko granice koju smo imali, preko limita”.

Došli ste u jako nezgodnom momentu. Kako je izgledalo to, nije bilo lako preuzeti Partizan kada ste  ga vi preuzeli, a bile su  tu i druge ponude. Šta vas je nateralo?
“Izazov, srce… Biti deo nečega što nisam nikada osetio. Ovde svi znaju košarku. I svi znaju šta treba. Svi prepoznaju situacije na terenu. Sa neke strane je lakše jer svi znaju o čemu pričamo. U nekim zemljama moraš da objasniš neke stvari jer su zemlje fudbala. Pitaš zašto? Još mi kažu da sam lud jer sam ovde došao. Ali želim da ostavim ovaj klub, kada odem, na boljem mestu. To mi je jedini cilj sada”.

NIJE MENI DULE IZAZOV, DULE JE MASTER

Ako pričamo o tome, Duško Vujošević je neko ko je mnogo zadužio Partizan. Još 2012. Trinkijeri je, kao trener Kantua, izrazio divljenje prema Vujoševiću. I sada je tu, na mestu gde je raduio čuveni trener, na klupi Partizana.
“Neće niko biti kao Dule! Vremena su se promenila. Imam ogromno poštovanje za čoveka. Za obrazovanje čoveka. Koliko je uložio sebe u ovaj klub. To je nedostižno. Mogu samo da pružim moje najbolje. Ali on, kako da ti objasnim… Nije on meni izazov, on je meni master! On je napisao svoje ime u knjigu ovog kluba. Ja još nisam”.

Da li biste mogli sebe da zamislite na klupi Partizana dugo, možda ne baš kao Dule Vujošević, ali na neki duži niz godina?
“Ne mogu da mislim o sutra. Ne znam šta će biti sutra, a ne za 13 godina”.

Prebacimo se na pripreme za ovu sezonu. Momenat koji su mnogi navijači Partizana želeli - da Trinkijeri ima odrešene ruke u selektiranju ekipe.

Čini se da Partizan ima bolji tim nego prošle sezone.
“Nema, još nismo igrali, još ne znamo. Nije bilo lako. Konkurencija je jako teška. Nije bilo sve kako smo želeli, ali je bilo mnogo adaptacije. I tu adaptaciju smo probali da uradimo na najbolji način. To je bilo dva meseca samo rada. Neki put i preko noći jer se radilo o Americi i tako. Ali… Opet, znam da sam dao sve od sebe da napravim ekipu koja može da izgleda kao ekipa. Da bude spremna da se adaptira različitim ligama i da može da prati trendove moderne košarke”.

Na papiru sve deluje dobro, da je Trinkijeri dobio igrače po meri. Ali neće trener crno-belih da trči pred rudu.
“Kako to možeš da znaš? Nikada nisam video da papir igra na terenu. Nisam video da gomila keša trči na terenu, nisam video gomilu talenta na papiru na terenu, video sam uvek samo pet igrača koji pokušavaju da igraju zajedno”.

"NEMA CENTRA BEZ 130 KILA"

Na Trinkijeriju je, u najvećoj meri, da igrače poveže u celinu.
“I ne samo na meni. Ja mogu da budem varnica, ali onda ceo klub, igrači, navijači su deo toga”.

Možete li malo o timu? Deluje da se Partizan dosta pojačao na centarskim pozicijama.Tu je i Artjom Parahovski.
“Hteli smo pravog centra, kako treba na Balkanu”.

Bez 215 centimetara nije centar…
“Dva metra i 130 kila, ha-ha. Da, to je bio cilj. Imamo i pokretljivog, manjeg centra, atletičnog, kakav je Mozli”.

Isto zanimljiv igrač, nije toliko mlad, ali dobro deluje. Liči po fizikalijama na Kajla Hajnsa koji je vaš  proizvod.
“Videćemo. Nadam se. Dobro, Hajns je, uzeo nekoliko Evroliga. Ali, to je, pokretljiv centar za modernu košarku, za odbranu i skok kada ti treba”.

Odbrana je u prijateljskim utakmicama u Poljskoj delovala dobro. Možda bi to mogao da bude ključ ove  sezone?
“Tražili smo da ekipa ima dobre fizikalije i da može da se brani.  Ali, da, to je početak. Svaka ekipa mora da počne sa odbranom. Gledali smo svi intervjue posle Srbije i Argentine, i svi pričaju o odbrani, je li tako?”.

Partizan i kada je pravio najveće uspehe u Evroligi nije igrao na 100  poena, već  na 60, 70.
“Da. Sada se malo košarka promenila, ali želeo bih da tako igramo, da”.

Čeka vas ABA liga, Evrokup…
“ABA liga se ove godine snažno, strogo pojačala. Zvezda ima fantastičnu ekipu. Da izdrži Evroligu, ABA ligu i sve. Cedevita i Olimpija su od dve  napravili jednu, tu je Budućnost, Mornar je uložio. Biće jako zanimljivo. Evrokup se zna, tu su ruski i španski timovi. Ko nađe balans i hemiju, može da izdrži”.

ČAROBNI ŠTAPIĆ IMAM KAD KUVAM ŠPAGETE, U KOŠARCI ČUDA NEMA

Može li Partizan da bude iznenađenje u Evrokupu? Tu je sada i Arena, oseća se dobra energija kod navijača.
“Imamo najtežu grupu. Ja ne plačem, kažem teška je grupa, ali iskreno bolje da imaš tešku grupu od šest i četiri idu, nego četiri i dvoje idu dalje, a-ha-ha. Venecija je prva utakmica, to će odmah biti jako težak meč. I jako sam razočaran kalendarom. Na početku imamo samo gostovanja. To je… Nisam nikada u životu  bio u takvoj situaciji. Ne znam kako će to izgledati”.

Pominje se Endrju Gaudlok kao moguće pojačanje? Vi ste ga trenirali u Uniksu.
“Znam da su najgori ljudi dosadni ljudi, ali moram da ti odgovorim. Za mene su ovih 12, 13 igrača koji treniraju najbolji igrači na svetu. Sa njima svaki dan treniram, želim da budu bolji svakog dana. Prelazni rok postoji, ali to nije aktuelno za mene”.

Ima li Trinkijeri čarobni štapić za ovu ekipu, ili mu je više, narodski rečeno, potrebna “motka”?
“Pravo da ti kažem kada kuvam špagete imam čarobni štapić. Ali za košarku nema čuda, samo znoj i krv”.

Ovde se kod nas, generalno na Balkanu, i na uspeh i na neuspeh gleda malo drastičnije nego u drugim sredinama.
“Da, ali ja tako ne gledam. Niko ne može da mi traži više od mog najboljeg. Ako ne odgovaram, nema problema”.

Da li ste se navikli na rad i život ovde? Šta ste naučili, a šta bi mi mogli da naučimo od vas Italijana?
“Ne volim da držim lekcije i ne volim kada mi ljudi drže lekcije. Svaki dan idem na posao, šetam po gradu,  gledam televiziju i uvek  nešto mogu da naučim. Kako bih mogao nešto bolje, ili kako da nešto nikada ne uradim. Ovo je zemlja koliko ima toliko talenta, fizičkog, umetničkog. Ogroman talenat. Često pričam o tome sa profesorom Koprivicom. On je mudar. Gledam i divim se koliko ima talenta, ne samo u sportu. Ali to je problem ovih vremena svuda u svetu. Malo smo previše individualisti i teško je da se taj talenat skupi. To nije problem samo Srbije, već i Italije, Nemačke, Amerike, Rusije… To su naša vremena. I ko se pre adaptira bolje će proći”.

JARAMAZ, ZAGORAC, JANKOVIĆ

Pomenuli ste talenat. Da li biste voleli da iza Trinkijerija u Partizanu jednoga dana ostane neki novi Bogdan Bogdanović ili tako neki igrač kog ćete proizvesti?
“To mi je prvi cilj! Prvo moraš da nađeš materijal, a onda i da ga obradiš. Počeli smo da imamo materijal, biće potrebno malo vremena. Ali Partizan bez domaćih igrača nema smisla. Izuzetno sam zadovoljan kako rade, odgovaraju na ulogu koju smo im dali. Jako je to važno. Drago mi je koliko Gordić pomaže jer je on za mene domaći igrač”.

Deluje da je previše stranaca, da je takav trend generalno u ABA ligi. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
“I meni je drago da imam 10 domaćih igrača! I to ono, na dugi period može da bude cilj. Ali, moraš da počneš. Mi smo pokušali, nismo uspeli u svim ciljevima i onda smo se adaptirali. A adaptacija je bila i da se promene neke uloge igrača i da se sada više očekuje od njih. Nekada možeš dovesti igrača, a nekada promeniti ulogu igračima koje imaš”.

Evo konkretno, utisak je da bi Ognjen Jaramaz mogao da bude ove sezone dobitak za Partizan?
“Jaramaz, Zagorac i Nikola Janković - sigurno očekujem da budu važniji. To zavisi od dosta varijanti. Prvo od njih koliko rade, kako se razvijaju. I od ekipe. I od situacije. Radimo na tome svakoga dana”.

Važno je to i zbog reprezentacije Srbije, zbog budućnosti. Orlovi u Kini nisu odradili ono što su oni prvi, pa i mi svi priželjkivali. KakoTrinkijeri vidi sve što se dogodilo?
“Još sam u šoku, baš mi je žao. Navijao sam, ozbiljno sam navijao za Srbiju. Jer, u ovoj sam zemlji, radim ovde, treniram srpske igrače i to mi je bilo - ono, da nešto vratim. Znao sam da će biti teška utakmica, ali četvrtfinale je, eto to je tako, jedna utakmica, poruši se sve. Najgluplja je stvar tražiti ko je kriv. Svi su tu bili da daju sve od sebe - igrači, treneri, menadžeri. Sada će biti analiza, ali ona mora da gleda unapred. I tu shvatiti šta se može bolje. Bez pištolja - ti si kriv, onaj je kriv… Ova generacija ima još da da. Puno je medalja dala. I sada svi treba da ih napadnemo jer su izgubili protiv vrlo specifične Argentine. Pa Španija, ona Španija koja je pre Srbije igrača katastrofalno, katastrofalno, Oni su uspeli da prepoznaju momenat. Mrzim što ih sada svi napadaju. Kritike su dobre kada imaju cilj da budeš bolji. Ali kritike samo da bi kritikovao, neće ti vratiti tu utakmicu”.

O FUDBALU, ZVEZDI I MAGLI

Trinkijeri je veliki ljubitelj fudbala, navijač Milana, pa smo hteli malo i o tome sa trenerom crno-belih. Na pomem Deja Savićevića, Trinkijeri kaže “Uf”.

I priseća se kako je to izgledalo.
“Pa recimo Milan - Inter, Partizan - Zvezda, OK. I ja sam navijao za Milan. Moj ćale je imao sezonsku za Milan 20 godina zaredom. Dok je bio zdrav. I kada sam imao osam, devet godina, išli smo svaki vikend na utakmicu. Nikada neću zaboraviti kada sam ga pitao: ‘Tata, za koga mi navijamo’. On kaže: ‘Za Milan’. A što idemo da gledamo Inter? Pa Andrea idemo da gledamo Milan da dobije i Inter da gledamo da izgubi”, priseća se Trinkijeri i nastavlja u dahu.
“Najbolje vreme sam uhvatio Milana. Sva finale Lige šampiona sam gledao. Bio sam u Atini, a-ha-ha. I još se sećam posle Atine na aerodromu i tata mi kaže: ‘Nemoj zaboraviti ova vremena, uživaj sad, jer će doći teška vremena’. Tako je to u sportu”.

A Zvezda i ona čuvena magla u Beogradu?
“Nemoj mi… Mislim da je to bila možda jedna od najtežih utakmica dok sam živ. To i Verder Bremen, parkirali su autobus. Ali ona utakmica… Bio sam u Milanu kada je bilo 1:1. I video sam koliko je to čvrsta ekipa bila. I onda 1:0, mislim se - nemamo šanse. Marakana, sve. I onda je magla počela”, priseća se Trinkijeri kroz šapat i blagi osmeh.
“Magla je u tim vremenima bila baš karakteristična za Milano. Kao da smo doneli maglu iz Milana. Bio je to grad magle. Tako je možda sve počelo”.

Pored Deja imao je Trinkijeri još igrača koje je voleo da gleda… Voleo je da gleda Barezija, ali jedan igrač se izdvaja.
“Pa Barezi, Maldini, Donadoni… Mislim da je Van Basten najveći talenat koji sam video do sada u fudbalu. Mesi, Ronaldo - ma, ne! Za mene je Van Basten. Da ti kažem, kada je mlad morao da prestane zbog zgloba, dve tri suze su kanule”.

Kakav bi to razgovor bio sa Trinkijerijem a da se ne dotaknemo i hrane. Veliki je Andrea gurman. Imaće i zadatak kako će da spoji sastojke crno-belog tima ove sezone.
“Ima ovde hrane, ovde je hrana TOP! Možda mi imamo više varijanti, ali ovde je roštilj najbolji na svetu, to bez dileme. Pljeskavice, biftek u ulju, eeej, ima toga”, završio je Trinkijeri kroz osmeh pre nego što je krenuo na trening. Obaveze ne smeju da čekaju.

Videćemo kakav će Partizan imati ukus ove sezone.

Piše: Strahinja KLISARIĆ
Foto: Star Sport