INTERVJU - Aljoša Mitrović: U Iraku mi vojska sa mašinkama dolazila na vrata jer su mislili da sam Amerikanac

Čudni su putevi gospodnji.

Kako i sam Aleksandar Aljoša Mitrović kaže, da mu je neko tokom Fajnal fora u Parizu rekao da će za 10 godina igrati u Saudijskoj Arabiji, ne bi mu poverovao. Ali često smo mi poput lista na vetru, pa gde nas odnese. Na nama je da pravimo planove, a kako će zapravo biti…

I tako je Aljoša posle 10 godina zaigrao upravo u Saudijskoj Arabiji, ali ne samo tamo, već i u Iraku, Gruziji, Kataru, po celom Balkanu… Deceniju od Fajnal fora u Parizu na kom je nastupio u dresu Partizana ima toliko dogodovština, da one jedva mogu da stanu u jedan intervju, ali smo probali da prođemo kroz one najzanimljivije situacije koje je proživljavao, što nam je on rado i kroz osmeh prepričao.

U prvom delu razgovora fokusirali smo se na čuvenu Partizanovu sezonu 2009/2010, a u drugom se Aljoša dotakao pomalo opasnih, ali svakako interesantnih detalja i situacija kroz koje je prolazio širom sveta.

Prisetio se kako mu je naoružana vojska dolazila na vrata jer ga je komšija prijavio kao Amerikanca, o tome kako se parketi brišu ćilimom i vodom pred utakmicu, te kako je pešak u saobraćaju ugrožena vrsta. Kako izgledaju putevi od kojih “ispadaju plombe” i od kojih je posle “tražio gde mu je kuk”. Čućete i kako se na nekim utakmicama čuju samo klima uređaji, a onda se prekidaju zbog molitve, te kako babuni (majmuni) imaju svoje “bande” po ulicama i kradu telefone ljudima. Ali i još neke interesantne priče sa dalekih destinacija.

Ali, pre toga, krećemo od onoga po čemu Aljošu najbolje pamtimo, a to je Partizan i čuvena sezona u kojoj su crno-beli stigli do Fajnal fora pre 10 godina. On tada nije imao glavnu ulogu, ali jeste imao važan doprinos o čemu je nedavno govorio i sam Duško Vujošević. Ovih dana Partizan slavi deceniju od Pariza i Bersija.

Kako se svega seća Mitrović sa ove tačke gledišta?
“Uvek mi bude toplo oko srca, znaš. Pogotovo sada kada je prošlo toliko godina, decenija je zapravo, još mi lepše bude kada se setim da sam bio deo toga. I bio sitan deo celog tog mozaika. A bude mi još lepše kada me se sete ljudi i pokažu mi puno ljubavi i poštovanja”, kaže Mitrović na početku razgovora za MOZZART Sport.

Sa ove vremenske distance sve to deluje kao da se dođalo u nekom filmu. Partizan jeste rastao iz godine u godinu pre toga, ali Fajnal for? To sigurno niko nije očekivao. Crno-beli su igrali kao u transu i mic po mic, zajedno sa ludom atmosferom na domaćim utakmicama, stigli do Pariza. A usput su svašta preživeli poput Cibone u Zagrebu.
“Jeste, bukvalno kao u filmu. Pogotovo što je bilo puno tumbanja, otišlo je dosta igrača iz prethodne sezone. Deki Milojević je trebalo da igra sa nama, međutim zbog kolena nije…Nekako nije ništa nagoveštavalo sve ono što ćemo uraditi. Na kraju smo napravili takvu koheziju da je izgledalo stvarno sjajno. Bukvalno smo bili 'braća po oružju' na kraju sezone. Kliknuli kao osobe, kliknuli smo sa trenerom i na kraju je to izgledalo tako kao što jeste. Bila je to ekipa 100 ljudi 100 ćudi, ali sve su to sjajni momci”.

Duško Vujošević je bio “mastermajnd” cele te operacije. Od tima koji na papiru nije imao neki preveliki domet napravio je grupu igrača naoružanih do zuba protiv kojih niko nije želeo da igra.
“Ako bih ja bio trener jednog dana, mislim da bih 90 odsto stvari radio kao on. Jer je bio stvarno pravičan, odlično razume košarku. Dogodi se situacija da igramo protiv Makabija, a on se seti akcije nekog koledž trenera kako je napadao kombinovanu odbranu pre 20 ili 30 godina, što je nestvarno. Verovatno se svi treneri edukuju, ali detalji koje je on umeo da zapazi i kojih se sećao su meni bili fascinantni. Veliki deo stvari koje mi je objasnio i pokazao su mi koristili mnogo tokom karijere”, kaže Mitrović, a na pamet mu padaju i Vujoševićevi metodi rada, šutevi sa rukavicama, te preko metle, 10 vezanih trojki na kraju treninga...

Partizan je tada u predsezoni imao privilegiju da igra na NBA turneji gde se sastao sa Denverom i Finiksom. To je igračima mnogo značilo na polju samopouzdanja o čemu nam i Aljoša svedoči.
“Pa to je izgledalo nestvarno. Došao sam u situaciju da igram protiv igrača sa kojima sam do tada igrao na ´Iks boksu´. Tu sam bio fasciniran i njihovim izgledom i umećem. Video sam šta mogu da urade, a posle toga u Evroligi nisam osećao nikakav strah. Ni protiv koga. Za Denver su igrali Karter, Andersen, Bilaps, Karmelo Entoni, Džej Ar Smit, Nene Ilario, vrlo respektabilna ekipa. A što se tiče Finiksa, Neš nije igrao protiv nas. Ali bio je Barbosa, Dragić, Hil i Stodemajer, naravno”.

Ta sezona imala je neke veoma bitne tačke, ali Makabi je bio možda i najbitnija u celoj sezoni jer je pobedom u seriji nad Ponosom Izreala Parni valjak stigao do četvrtog Fajnal fora Evrolige u klupskoj istoriji. Prvi meč u seriji, igran u Tel Avivu, pokazao se kao ključan, a posle toga je u Beogradu sve bilo “odrađivanje posla”.

Posle tog brejka u Tel Avivu imali su to u glavi i igrači Partizana. Da kod kuće dobijaju obe. Nije moglo da bude drugačije.
“Gubili smo puno u toj prvoj utakmici, da li zbog atmosfere ili šta već. Bio je motivacioni govor na poluvremenu, dobili smo instrukcije, kasnije smo se opustili, Kecman je ubacio silne šuteve i priveli smo meč  kraju. U Beogradu se videlo i po govoru tela da nemaju taj naboj kao kada smo igrali u Tel Avivu gde ih je nosila publika. Zato smo mi u Pioniru  i Areni bili skoro nepobedivi te sezone. Igrali smo i kvalitetnu i smislenu košarku, bili vrlo neprijatan protivnik”.

A pre Fajnal fora usledio je Zagreb. Pre nekoliko dana bilo je punih 10 godina od Kecmanove trojke. Mitrović taj koš opisuje u jednoj rečenici.
“To je jedan od najnestvarnijih šuteva verovatno u istoriji sporta, ne samo košarke i ne samo našeg regiona”, kaže Aljoša i dodaje:
“Imali smo prilično teško polufinale pre toga protiv Hemofarma. U finalu smo bili kvalitetniji u najvaćem delu meča. Nije bilo pravedno da Bogdanović, koji se nije video praktično, pogodi onu trojku preko čoveka od dva metra i 30 centimetara. Pa Roberts, koji je bio srce naše ekipe, hrabar momak, promaši ona bacanja, da bude tragičar. To nije bilo realno. Nije imalo veze uopšte sa tim da li je imao hrabrosti da šutne penale. A ono što je usledilo je vanvremenski - i o tome će tek da se priča, a-ha-ha”.

Gledalo se da li je taj pogodak Kecmana regularan ili ne, a u isto vreme je bilo mnogo igrača Cibone na terenu. Mitrović ukazuje upravo na tu drugu činjenicu, te da bi Partizan ovako ili onako osvojio ABA ligu. Ali da im je ovako slađe.
“Ako ćemo da pratimo pravila, njihova klupa, svi su živi bili na terenu. Sudije su mogle da sude četrdeset tehničkih grešaka i naš fizioterapeut šutne slobodna bacanja. Ovako je ispalo slađe, jer je Kecman to šutnuo sa fenomenalnim osećajem. Ja sam izašao iz igre minut i po pre toga, bio sam pored Danilovića, gledao sam baš u Kecmana, od njega sam najviše učio. I onda se taj projektil sručio u koš. Kada je izbacio loptu, bio sam tako pokisao zbog trojke Bogdanovića. Nisam mogao da kažem: ´E, znao sam, ući će´. Ali je izgledalo da ide ka košu. Oni su bukvalno dobijenu utakmicu izgubili za dve sekunde. Od 20.000 ljudi koji se raduju, do toga da ne znaju šta se dešava”, prepričava Mitrović,

Sam Fajnal for u Parizu je bio, kako Aljoša kaže, kao veliki “media day”. Od događaja ovamo,do događaja onamo. Slikaj se sa navijačima, prati juniorski turnir. Pariz je to besprekorno organizovao, ali će crno-beli pamtiti taj 7. maj i okršaj sa Olimpijakosom po lošem.

Idealna definicija za izreku “Tako blizu, a tako daleko”.
“Isto smo igrali dobru utakmicu, mašili smo otvorene šuteve, ali i oni su. Dule je postavio zonu taj poslednji napad što se stvarno ispostavilo kao dobro, jer je Teodosić promašio. Ali s obzirom da u zoni čuvaš prostor, a ne čoveka, ispostavilo se da je Čildres ostao sam i prikucao to i odveo utakmicu u produžetak. Imali smo šanse, ali oni su prošli dalje i protiv Barselone prošli loše. Mi bismo sigurno pružili jači otpor u finalu. Iako je Barselona bila nestvarno jaka tada. Olimpijakos je bio tim sa odličnim pojedincima, skup projekat, ali to nije ispalo bogzna kako. Tek kasnije kada je došao Duda Ivković su uzeli titulu”.

Mitrović iz posebnog ugla gleda na taj Fajnal for… Ne događa vam se često u profesionalnoj karijeri takav izazov, ali i užitak.
“Srećan sam što sam bio tamo jer znam da dosta boljih igrača od mene, koji su duže igrali Evroligu, nisu uspeli da priđu ni blizu Fajnal fora. Smatram to velikom životnom srećom”.

Da li se čuješ sa nekim od igrača iz te generacije?
“Čujem se naravno. Sa Rašićem se družim. Dosta se čujem sa Slavkom Vranešom, sa Banetom Đekićem, kao i sa Boom Mekejlebom. Dođe svakog leta u Beograd pa se družimo”.

Šta ti kaže Bo?
“Nije mnogo razgovorljiv tip. Više voli noćne klubove, tamo najbolje govori, kao i na terenu, a-ha-ha”.

ĆAVI SA STOMAČIĆEM PIJE KOKTEL PET METARA OD MENE, BAŠ GA BRIGA

Posle Fajnal fora je Aljoša šetao po različitim balkanskim ekipama (o tome ćemo nešto kasnije), a pre toga premotavamo priču na 2017. godinu kada je bio na otvorenom ugovoru u Mladosti iz Zemuna i tada kreće prava avantura. Prvi poziv ni manje ni više nego - iz Katara, promena kursa cele karijere. Posle kraćeg razmišljanja rešio je da se odluči na taj nekonvencionalni potez. Prva egzotična destinacija, totalno drugačiji svet.

Kada je došao u Dohu, delovalo mu je nestvarno. Ide auto-putem, a pored njega prolaze razni “ludi” automobili najskupljih marki.
“Ma to je kao paralelni univerzum. Pritom mi je to bio prvi dodir sa arapskom košarkom. Bilo mi je interesantno, ali trebalo mi je 10-15 dana da se priviknem i na život i na košarku. Tamo se forsira ´stari´ sistem, dovedu stranca i očekuju od njega da izmisli koš, a to nije lako. Sve ti zavisi od domaćih igrača, koji dovoljno da ti ne odmažu, ne moraju da ti pomažu, a-ha-ha”, kaže Mitrović koji je u ovoj zemlji nastupao za Al Ahli.

Potom iznosi zanimljivu opservaciju… Navikao je na balkanski mentalitet u sportu, čovek je iz Srbije, ima određenu strast prema sportu, a u Kataru je naišao na nešto što mu je bilo potpuno strano.
“Fascinantno mi je koliko njih faktički ne interesuje sport uopšte. Ni fudbal, gde je bilo mnogo plaćenih stranaca, čak i Ćavi koga sam išao da gledam na praznom stadionu. Sretao sam ga i na plaži. A nema navijača nigde po terenima. Čuju se samo kluma uređaji, a onda se i utakmice prekidaju zbog molitve”.

Možeš malo da nam objasniš kako to izgleda kada je meč prekinut iz verskih razloga?
“Nekada se potrefi da je utakmica u vreme molitvi. Oni su stvarno religiozni, pa se događalo da se između treće i četvrte četvrtine pravi pauza od 20-25 minuta. To nikome ne odgovara. Odu na tepih i klanjaju. Ja to stvarno poštujem, ali sa sportskog stanovišta može da bude teško jer se ohladiš. I onda to ne liči ni na šta, a opet možeš  i da se povrediš”.

Uslovi su, blago rečeno brutalni. Što se kaže - kao u NBA. Videćemo iz dalje Aljošine priče da mu nije uvek bilo med i mleko, ali u Kataru je barem sve bilo na najvišem mogućem nivou.
“Većina klubova je imala dobre uslove, ali moj je imao nestvarne uslove! Od velikog stadiona sa atletskom stazom koji smo mogli da koristimo za treninge, do svlačionica gde imaš pića za oporavak, proteinske čokoladice, đakuzi i pet klupskih fizioterapeuta. Samo ih pozoveš i svi su ti na usluzi”.

Postojale su i druge kulturološke razlike, a jedna od njih odnosila se i na benzin, te pešačenje.
“Benzin je tamo četiri puta jeftiniji nego ovde. I najsiromašniji mogu da ga priušte.Puno je automobila i to dovodi do toga da niko ne šeta. Njima je ispod časti da šetaju. Jer ti si bogat čovek, sedneš lepo u džipa od 6.000 kubika i onda se vozaš po gradu. To su te kulturološke razlike”.

Pomenuo si Ćavija, da li si uspeo da ga upoznaš? Ne događa se baš svakome da “bleji” na plaži sa jednim od najboljih evropskih igrača u ovom veku.
“Video sam ga na plaži nekoliko puta. Bio je sa porodicom i nisam hteo da ga uznemiravam. Naravno da bih u drugoj situaciji prišao da ga pitam da se slikamo. Nisam hteo da ga gnjavim. Ali mi je bilo zanimljivo kako jedan lik, koji je u odnosu na mene tako nizak, sa stomačićem, igra tako dobro fudbal. I da je u svetskom fudbalu ostavio takav trag. I onda mi bude smešno da takav as bude pet do deset metara od mene i pije koktelčić, baš ga briga”.

KAŽEM DA IDEM U IRAK, RODITELJI SE KRSTE, GLEDAJU ME U NEVERICI

Nije mu uvek bilo tako lagodno kao u Kataru, a dovoljno je samo da istaknemo da je imao epizodu i u Iraku, gde je nastupao za tim pod nazivom Al-Hutut Al-Džauija.

Kako kaže, tamo mu je bilo najzanimljivije i najdosadnije. Jer je živeo u predgrađu Bagdada, trebalo mu je dvadesetak minuta do grada, a taj deo gde je živeo ličio je na evropske gradove. Dosta se gradilo, a socijalni život tamo ´i nije nešto´.

Kako se, pre svega, uopšte odlučio za Irak?
“Nije mi bilo svejedno kada sam dobio poziv. Znamo da je to jedno od ´najtrusnijih´ područja na svetu. Menadžer me je ubeđivao, govorio: ´Hajde, ne boj se. Pitaj ovog, pitaj onog´. I onda sam zvao neke igrače koji su tamo nastupali, zvao konzulat i rekli su mi da je to najbolje vreme da se dođe u poslednjih ne znam koliko. Roditelji su se krstili, gledali su me sa nevericom. Bilo je tu i šala prijatelja sa ´Hoćeš pušku, pancir? Treba li ti bomba?´.  Sve je to bilo jako veselo, baš. Ne znaš odakle te vreba opasnost”.

Nekada je u životu važno stisnuti petlju i skupiti hrabrost, a Mitroviću hrabrosti očigledno nije  nedostajalo. Rekao je “zašto da ne”.
“Verovao sam da se ništa loše neće dogoditi, iako je Irak imao lošu pozadinsku priču. Otišao sam u klub koji je u prevodu nešto poput 'Irak Airways', tamo je predsednik njihov čuveni fudbaler Leit Husein. On je tokom karijere trebalo da pređe u Barselonu, pa mu Sadam Husein nije dao. On je svejedno sada bogat, ali možeš misliti kako mu je tada bilo. Tamo sam stvarno dobro primljen u klubu. Beo sam, a oni su navikli na tamnopute igrače. Ne toliko na belce. Već na ulici su me ljudi gledali sa podozrenjem, mislili su da sam Amerikanac. Međutim, kada bih reko da sam iz Srbije, bivša Jugoslavija, menjala bi se atmosfera razgovora”.

Veoma je interesantna priča da je jedan stariji komšija prijavio Aljošu i predstavio ga tamošnjoj vojsci kao Amerikanca, verovatno kao mogućeg špijuna.

Kako je to izgledalo?
“Vraćam se sa treninga i neko me zove. Ja iskuliram to. Posle 30 sekundi čovek mi zvoni na vrata. Ja otvaram, to onaj isti čiča što me zvao u hodniku. Pita me ko sam i kaže mi: ´Ja sam nadzornik ove zgrade, ako ti nešto treba možeš da mi se obratiš´. Rekoh: ´E, super, hvala vam baš puno´. U principu - koristiće mi da znam nekoga tu. I sutra uveče u 00.15 posle ponoći igram 'soni', ne spavam, raspištoljio se u dnevnoj sobi, kad neko mi zvoni na vrata. Ko je sad?”

A tamo?
“Stoje dvojica vojnika sa mašinkama, neki čovek u kožnoj jakni i onaj čiča iz zgrade. Razmišljam šta sam uradio, gde nisam ispoštovao propise. Kaže mi čovek u kožnoj jakni: ´Znate šta, imamo prijavu da u ovom stanu živi opasan Amerikanac´. Kažem im da nisam Amerikanac, da sam Srbin. Oni kao: ´Znaš šta, moraćeš da nam daš pasoš da ga odnesemo da te proverimo´. ´Ne mogu da vam dam pasoš, stvarno mi treba´, tako im kažem. A stvarno mi i treba, jer kada se voziš kroz ceo Irak, zbog problema sa teroristima, imaš svuda ´check point´. A ne izgledam kao oni, pa će mene prvog da zaustave i legitimišu. A znamo da su oni tradicionalno ˙odgovorni´ i da mogu da mi zagube pasoš i šta ću onda?”.

Pa šta si onda uradio, šta su ti rekli?
“Bila je tenzija. Oni: ´Daj nam pasoš ´, ja njima: ´Ne dam´. I tako. I rekli su mi da moram da pođem sa njima. Ja šta ću, bolje to nego da mi izgube pasoš. Otišli smo u neku sigurnosnu kancelariju, zvali su trenera, moj klub. Oni došli, sedeli smo tu 50 minuta, gledali jedni u druge kao idioti i na kraju sam u pola dva-dva otišao kući”, prepričava Mitrović kako se sve dobro završilo.

Mora da ti nije bilo svejedno kada si ih video prvi put sa tim puškama na vratima? To je sve osim nešto što želiš da vidiš u Iraku.
“Nije mi bilo svejedno, ali sam barem video da im je uniforma prava, a-ha-ha. Da nije neka ˙veštačka´, ko zna gde će da me vode”.

DŽASIME, SMRT JE JOŠ SKUPLJA

Dakle, život u Iraku je bio uzbudljiv. A kako je izgledala košarka, mora da je bilo različitih iskustava. Aljoša je zapravo imao šansu da igra na mestu drevnog grada Vavilona.
“Igrali smo u mestu koje se zove Hila i to je odmah pored drevnog Vavilona, pa praktično je Hila Vavilon. Ja sam se stvarno nadao da ću da vidim neke ruševine, nešto. Međutim, došao sam u grad koji ima tri prašnjave ulice. Gde su sa strane kao bankine stavljene automobilske gume. Izgledalo je kao karting”, seća se Mitrović i dodaje da je posle toga doživeo novu “situaciju”.

U dvorani je bilo još interesantnije…
“Ulazim tamo, a domar briše tartan podlogu  tako što nakvasi ćilim, bukvalno ćilim, stavi ga na motku i onda sipa kofu vode na ćilim. I tako briše. I onda treba tu da igraš i da ne pogineš. Igra se u tri-četiri sata po podne, sunce već zalazi, a nema svetla. Što se tiče košarke, ima sistema u Iraku, ima ekipa koje liče na one prave košarkaške po konfiguraciji, pismeni su u tom smislu. Svi su jaki, brzi, dosta skaču. Nije kao u Kataru i u Saudijskoj Arabiji gde znaju da naiđu po dva debeljka koji ne liče ni na šta”.

Još jedna anegdota bila je kada je putovao na utakmicu 12 sati u autobusu koji nije bio baš reprezentativan. A tek putevi…
“Treba ti sedam sati od Bagdada do Zaha. Velika je distanca, a putevi su takvi da ispadaju plombe. I to sve autobusom, trebalo nam je 12 sati dok smo stigli. Sutra igrali utakmicu, izgubili od bolje ekipe u jakoj atmosferi, i onda su ovi iz kluba bili ljuti, ´gle čuda mi izgubil´. A ´samo´ smo 12 sati putovali, tražio sam posle  toga gde mi je kuk. I traže da se ide kući odmah posle utakmice, uveče. Vidim saigrači me gledaju: ´Hajde Saša, molim te reci mu da ne idemo po mraku, opasno je´. Znaš, ima puno vojske, ali ima i onih sa druge strane zakona. Zamolim ja da ostanemo u hotelu tu noć, a sportski direktor Džasim mi kaže: ´Skupo je´. Rekoh mu: ´Da, Džasime, ali smrt je još skuplja´. I onda smo otišli u hotel da malo odspavamo. Kad on nama: ´Polazak u tri sata ujutru´. Džasim je rešio da se vrati u Bagdad u odrđeno vreme - i to je to, njega ne zanima. I tako smo prolazili kroz grad Mosul koji je oslobođen godinu dana pre nego što smo tuda prošli, trajalo je trvenje još…”, rekapitulira Mitrović jednu od manje dragih pustolovina.

Aljoša je između Katara i Iraka igrao u Gruziji, za Dinamo iz Tbilisija, bivšeg šampiona Evrope. Tamo je i osvojio titulu prvaka zemlje, a dodaje i da je Tbilisi odličan grad za život.

I odatle ima anegdote kao što je ona sa trenerom koji je obožavao da gleda i implementira akcije Željka Obradovića, što igračima nije baš prijalo jer je promena bilo skoro svake sedmice. Taman se naviknu na jedan sistem, kad ono...
“Trener je bio specifičan lik koji je svake nedelje menjao akcije, kako prođe koje kolo Evrolige. Gledao je Fenerbahče, Željka, sa razlogom naravno, pa je pokušavao da nama crta te akcije svake nedelje. Pa jedne nedelje driblam loptu po ceo napad, a sledeće sam u ćošku. On se plašio da ga neko ne iskautira. U Gruziji… Pa i da te čak neko i skautira, imali smo takav tim da za nas nije bilo bojazni”.

POSLE SAUDIJSKE ARABIJE U BEOGRADU TRČIM UNAZAD KAD PRELAZIM ULICU

Zasad je poslednja stanica Saudijska Arabija, klub Abha iz istoimenog grada, opet nešto drugačije, šarenolikije u odnosu na sve što je pre toga prošao. Prepričava nam Aljoša pomalo smešne scene na koje je nailazio, a neke je, kao i iz drugih zemalja, opisao oprobavši se u ulozi blogera MVP portala.
“Taj moj grad Abha je na 2.500 metara nadmorske visine i stvarno hodaš kroz oblake, to je planinska regija. A imaš i babune, njihove ´bande´, koji vršljaju po ulicama i otimaju ljudima telefone, znaš, a-ha-ha”.

Bezbednost, kao i u Iraku, nije bila na najvišem nivou. Gde ćete veći dokaz od sledeće priče…
“Dva meseca pred moj dolazak je grunuo projektil u salu za dolaske na aerodromu. Nije mi bilo svejedno. Opet sam zvao konzulat i rekli su mi još neki ljudi da slobodno odem. Nije bilo problema. Ja odem tamo sa mišlju: ´Pustite me ljudi da lupam loptu o parket i ubacujem kroz koš´. Taj klub je bio super, a desilo se da su krenuli da renoviraju halu na početku sezone, pa smo pola utakmica igrali u Džedi koja je veliki grad, a pola utakmica smo igrali u hali lokalnog suparničkog tima, pa nam nisu nekad davali da treniramo, iako trenutno nemaju klub. Halu su inače završili tek na kraju sezone, jedva da smo je i videli”, kaže Mitrović i dodaje da je igrao u timu sa Kvame Vonom, takođe bivšim igračem Partizana, te da mu je on rekao da iz Srbije i Beograda nosi samo dobre uspomene i da se seća osvajanja kupa gde je pružio solidne partije.

Dešavalo se i da vlasnici klubova u Saudijskoj Arabiji ustanu tako raspoloženi pa da daju otkaz jednom strancu, a dovedu drugog koji verovatno nije ništa bolji od onog prvog, ali, eto, može im se. Uslovi sa druge strane opet vrlo dobri…
“Dvorane su stvarno fenomenalne. Naravno, prazne su. Fudbal se gleda mnogo više. Inače, sudije su kriminal. Ali kada vidim šta sudije rade u Evroligi i u NBA,  gde neke utakmice ne mogu da se gledaju od njih, šta mogu da očekujem u Saudijskoj Arabiji? Uvek to kažem. Smeta mi samo kada mi remete posao. Onda mi neko otkine ruku od lakta, a on kaže: ´Keep playing´”.

Pešački prelaz je Mitroviću postao posebna avantura.
“Da bi prešao ulicu moraš da se prekrstiš svaki put”, smeje se Mitrović.

Ni u Beogradu često nije mnogo bolje… Ali je ovde očigledno “mila majka” za Arabiju.
“Tamo je baš suludo. Kada te vide da stupaš na pešački prelaz oni ubrzavaju, ne znam zbog čega. Pešak je ugrožena vrsta. Ima dosta starijih ljudi, ne znam kako oni, ja nekako i pretrčim. Ne može da mi se desi da nisam u formi, stalno trčim, a-ha-ha. Kola su im izlupana jer oni uleću jedni drugima, od tri trake naprave šest. Bilo da si pešak ili vozač moraš da uključiš sva čula, svih pet, pa i da pronađeš šesto čulo kako bi opstao. U Beogradu posle Saudijske Arabije trčim unazad kad prelazim ulicu, koliko sam spreman, a-ha-ha. Mogu i oči da zatvorim”, komentariše Mitrović u šaljivom tonu.

Raspored utakmica je nešto što uvek treba uzeti sa rezervom, a znalo je zagrevanje za utakmicu da mu traje i preko sat vremena. Čak i sudije da zakasne pola sata.
“Dešava se da veče pred utakmicu kažu da se ne igra u dva sata nego u tri sutra. Dođem u halu, a domar mi kaže: ´Ne, pa vi ste od četiri´. To sve tako može. Pa se dešavalo da sudije kasne pola sata, pa zgrevanje traje 65 minuta. Pa dođe potom vreme za molitvu, pa hajde onda da se pomolimo. I dok počne utakmica, treba ti novi dres”.

VALJALO BI DA MOGU I PARTIZAN I ZVEZDA U EVROLIGU

Ne samo da je Mitrović prošao svašta po belom svetu, nego je igrao bukvalno po celom Balkanu pre nego što se otisnuo u svet - od Srbije, Crne Gore (Budućnost), Makedonije (Rabotnički), Bugarske (Akademik Plovdiv), Grčke (Peristeri), Slovenije (Zlatorog)… Nije baš ovde divljina kao u Iraku, ali je bilo svakakvih situacija.

I dok bugarsku ligu opisuje kao dobru za razvoj mladih igrača, Mitroviću na pamet pada Grčka i vreme kada nije baš bilo lako naplatiti to što si zaradio.
“U Peristeriju sam bio četiri meseca i za to vreme nismo dobili, kuriozitet je, nijednu platu! Tačnije jednu platu nam je iz svog džepa dao trener, Argiris Pedulakis, on je čovek tamo legenda. Sjajan trener, sjajan tip, kod njega je igranje košarke bilo jednostavno kao kod Duleta. To sa platama je bio jedan tako ljudski gest, jer to naravno nije bila njegova obaveza”.

Makedonija ga pak podseća na jednog igrača sa kojim je nastupao za Rabotnički…
“Veliki majstori košarke su tu igrali. Tu je bio Todor Gečevski, znači to je najveći majstor ikada! Taj da je trenirao išta u životu, bio bi NBA igrač. On zapali cigaricu i zapali u Kavadarce i to mu je najlepše. Bio je tu i Čekovski, ´izbacivač´, isto dobar igrač. Naravno i Miljan Pavković sa kojim je bila milina igrati jer je razumeo košarku”.

I dok se priseća kako je u toku karijere sarađivao sa dobrim trenerima, od Vujoševića u Partizanu, preko Dejana Radonjića u Budućnosti, do Pedulakisa u Grčkoj, Mitrović, kao i za još ističe da je Partizan bio uvek nešto posebno za njega, te da je i ove sezone uspevao da isprati. Kao i da mu se sviđa kako igraju crno-beli.
“Ekipa koja ima odličnog trenera, uklopio je dosta različitih stilova igrača u svoj stil. Igraju moderno, brzo, ali kontrolisano, ne haotično kako znaju da igraju neke italijanske ili francuske ekipe sa mnogo stranaca. Ne znam da li će se sezona nastaviti, ali Partizan sa pravom može da se nada da napadne finale Evrokupa i eventualno Evroligu sledeće godine. Ako bi tako moglo, da i Zvezda i Partizan igraju Evroligu sledeće godine, to bi bilo sjajno za našu košarku”.

Poruka za kraj…
“Znam da nisam ostvario potencijal. Znam da nije ovo bio moj maksimum, ali sam tu gde jesam. Nikada nisam menjao stav prema košarci, uvek sam trenirao jako. I sada se u Saudijskoj Arabiji spremam kao da igram Evroligu. Možda sam mogao neki bolji izbor klubova da napravim, ali sam sa višeg nivoa  pao najviše zbog stvari koje nisu bile košarkaške. Bože moj… Ipak, srećan sam, blagosloven da mogu da živim od sporta koji volim. Upoznao sam neke ljude, krajeve i situacije koje sam mislio da nikada neću upoznati”.

Do neke sledeće priče…

FOTO: MN Press, privatna arhiva