Inspekcija “124. vagona“ sa Edinom Avdićem: O Kukoču, Kobiju, Kariju, Duletu...

Još jedna godina curi, 124. od Nejsmitovog otkrića košarke. Na peronu prolaznosti zagrevaju se igrači, nervozno cupkaju treneri, raspravljaju se rukovodioci. Odlaze zajedno u penziju, senku ili večnost. Zaljubljenici ih posmatraju, prepričavajući anegdote, statističari rone po arhivama, a loši novinari po trivijalnostima.
“Pronaći život i čuvati ga do smrti, u našem je kukavičkom, okrutnom i bledunjavom društvu problem“, rekao je Bukovski. Ima na stanici i takvih, koji iz prikrajka revnosno beleže u Nezaborav, sve briljantnosti koje će zauvek otići niz prugu. Za njih je košarka život, a suština je uvek ispred načina. Edin Avdić, novinar TV Arena sport, deo je “odabranih“, jer i među hroničarima, retki su oni koji priču o ljudima koji su obeležili košarkaške epohe, mogu doživeti lično. Edin je sa najvećima radio intervjue, bio lični prijatelj, veliki poštovalac njihovog rada. Zato smo za poslednji omaž košarkaškoj prolaznosti 2015. godine, izabrali baš njega.

Šta je dečaka rođenog u Sarajevu, pet godina pre Olimpijskih igara, privuklo košarci, pored svih drugih blještavih izloga umetnosti i sporta, koje je taj grad nudio?
“Toni Kukoč. Ja se ne sećam Bosne, delimično Cibone, ali se odlično sećam Jugoplastike. Do Kukoča moja generacija nije nikada videla takvog igrača. Možda je bilo i boljih i košarkaških ubica, ali po suvom talentu, po mogućnosti da napravi potez koji niko ne očekuje, on je izazivao kod nas da kažemo: ’Uh, šta je ovo? Odakle je ovaj sleteo?’. Da neko iz koraka, sa slobodnog bacanja zalepi polaganje, da napravi dvokorak sa pola terena – neverovatno! A onda je 1988. došao i moj prvi dodir sa NBA ligom. Igrači deset puta bolji i od Kukoča. Zakucavaju i lome Dražena. Bili smo u čudu. Od tog trenutka, počeli smo da gutamo sve vezano za košarku. Gledalo se za vreme rata preko akumulatora, krali su se satelitski signali. Ja sam dugo trenirao, ali iako sam proglašen za talentovanog juniora, shvatio sam da nikada neću igrati za Beneton ili Barselonu. Odlučio sam se za fakultet, jer se u mojoj porodici smatralo da samo ako si obrazovan, možeš biti punopravan član društva. Gledao sam Marv Alberta i Džima Rosa i zamišljao kako ja to radim. Zato sam završio žurnalistiku. Svi koji me poznaju, znaju da je košarka moja ljubav. Ne mogu da zamislim život bez nje“.

Napustio nas je popularni košarkaški Krojf, 29.oktobra ove godine. Bogdan Tanjević nas je sve nazvao siročićima. Da li će ikada, košarkaški ’sinovi i unuci’ Ranka Žeravice, dostići njegovu Moskvu iz 1980. godine?
“Kod mene u kući su stalno govorili da čovek ne treba da bude na teretu nikome. Sećam se emisije sa Žeravicom. Bio je baš takav. Pričao nam je detaljno o Sloveniji 1970. i toj Olimpijskoj medalji iz Moskve. Pamtio je ljude, događaje, situacije poput prosečnog momka. Živeo je život punim plućima, nije bio bolešljiv i zanemoćao. To mi je najjači utisak o njemu. Aca Nikolić i on postavili su temelj našoj košarci i zato ga opravdano smatraju ocem modernog jugoslovenskog stila. Kroz njegovu školu prošli su ljudi koji su osvojili sve. Duda Ivković, Kari Pešić, Željko Obradović... Postavlja se pitanje ko će te ljude da nasledi. Ima kvalitetnih trenera, ali da budemo pošteni, takvih nema. Takve stilove igre i pobede koje se pamte će rietko ko ponoviti. Ja stalno ističem da Kari Pešić ima najbogatiju biografiju od svih trenera u Evropi. Bio je evropski šampion sa Barselonom, ali i sa Nemačkom i Srbijom. Sa Srbijom i svetski šampion u Indijanapolisu, kada je u četvrtfinalu savladao drim tim. I to nije bio prvi put, pobedio ih je u finalu i sa generacijom 67/68, kada je Toni Kukoč dao 11 trojki iz 12 pokušaja. Nijedan trener sa ovih prostora, na pola karijere, nema ni naznake takvog CV-a. Sačekaćemo zato ’praunuke’, uz nadu da će ovo područje jednom uspeti da preboli odlazak ovakve legnde“.

Za jednim čovekom, sa druge strane Atlantika, pati doslovno ceo svet, iako je još uvek na terenu. Početkom decembra, Kobi Brajant je objavio veoma emotivno oproštajno pismo. Kakvo je Vaše mišljenje o jednom od najvećih igrača ove igre?
“Ja sam nekako ispratio čitavu njegovu karijeru, od 1996. godine. Sećam se dobro, niko od nas ga nije voleo kad se pojavio. Sada sam siguran da je to zato što smo gledali Džordana u punom sjaju i onda je sve što je Brajant radio, podsećalo na Majkla. Znam da smo uvek komentarisali: ’Joj, vidi ovog i žvaku žvaće ko Džordan’. Sećam se u kakvom je stanju bio i pre 10, 11 godina kada je bila aktuelna priča da je on rasturio Lejkerse, što je verovatno i istina. Fil Džekson je knjigu napisao protiv njega. Imao je optužbu za silovanje. Neverovatan momenat je da je tada u policiji izjavio kako je trebao da plati toj devojci da je ućutka, kao što Šakil Onil radi. Time je direktno udario na saigračevu karijeru, na život. Ipak, ako se gleda celokupna karijera – 20 godina u istom klubu i to bez šlepanja (u 13 od tih 20 godina bio je lider ekipe), njegove nenormalne radne navike, nedostatak slabe tačke u igri – sve je to za poštovanje. Zbog svega ovoga, Kobi je prva velika zvezda koja je polarizovala javnost. Džordana, Medžika i Birda su svi voleli, njega baš i ne. Dobro pamtim jednu rečenicu koju je rekao: ’Većina igrača se stisne kada raste pritisak, ali ja nemam taj strah’. On je istrenirao um da zaboravi sve loše i uvek preuzme odgovornost. Znam da se uključivao u emisije na radiju u kojima su ga ljudi doslovce gazili i da je posle toga davao po 50 poena. Dolazio je posle suđenja na pola zagrevanja i uništavao San Antonio. Ubio je Brusa Bovena sa 42 poena. Malo je takvih igrača. Zato će ostati poseban“.

Baš u godini kada nas Crna Mamba napušta, dobili smo nekog ko će ga možda i prevazići. Stef Kari u nekoliko rečenica?
“Najbolji šuter u istoriji košarke! Bio sam ubeđen da je to Rej Alen, ali me je Kari ove godine razuverio. Jedini koji je radio slične stvari, bio je Mahmud Abdul-rauf, ali je imao prekratku karijeru. Gledao sam jedan snimak stare utakmice u kojoj je mojoj Juti sasuo 51 poen i uništio Džona Stoktona. On je imao to – brzina šuta, driblinga, sposobnost da iz punog trka, punog driblinga izlomi odbrambenog igrača. Ipak, ni on to nije digao na ovaj nivo, kao Kari. Ono što on pogađa, to je neverovatno. Samo je pitanje koliko dugo ovo može da traje. Uvek se nađe neki protiv-odgovor. Meni je fascinantno to što je on sposoban da pogađa više iz driblinga nego iz mesta. I što je u stanju da pogađa sa ovih distanci u kontinuitetu. Za 20 utakmica 103, 104 trojke. Fascinantno“.

Jedan od glavnih protagonista na domaćim terenima iazizivao je ozbiljnu buku, a scenu napustio neverovatno tiho. Predstava, a ni sama scena ne deluju isto bez njega i svi se pitaju, može li se povratiti stari sjaj. Duško Vujošević u očima košarkaškog hroničara?
“Uvek je imao svoj način i stil. Kada isklešeš svoj put, to je ono što se pamti. Vujošević je uvek koketirao sa tenzijom, ali je takođe bio hrabar da nikog ne kopira i pruži priliku mladim igračima. Ipak, izlaženje iz trenerskih okvira je samo u početku bilo simpatično. Kasnije je klubu stvorilo dodatni pritisak. Mada, ja ne isključujem mogućnost da ga ponovo vidimo u Partizanu.  Kada govorimo o krizi čitave scene, svi klubovi prolaze kroz iste probleme. To je ciklična stvar. Partizan je najduže odolevao. Cibona je od 2010. krenula sa ozbiljnim urušavanjem, Split je već godinama nebitan, Zadar takođe i pored ove, zasad fine sezone. Sa druge strane, znamo kakve je teškoće imala Crvena zvezda. Budućnost iako ima malu konkurenciju nije potpuno stabilna. KK Bosna gotovo nema konkurenciju, pa ne postoji. To su problemi na ovom području. Ja sam uvek isticao – džabe nam priča o mladim, talentovanim igračima, ako su ti igrači gladni, ako su njihove porodice na ivici egzistencije. Zato odlaze odavde. Prerani odlasci opredelili su trenere da se preorijentišu sa afirmacije mladih, da po tom pitanju budu plašljivi“.

Ko može, kada se zavesa ponovo podigne, da zauzme mesto onih koji su na sceni ostavili tako dubok trag?
“Mene najviše plaši da li ćemo imati priliku da ikada više vidimo Partizan i Cibonu u punoj snazi. Zagreb ima četiri kluba koji igraju Ligu šampiona (fudbal, vaterpolo, muški rukomet i košarka), a Cibone tu nema. Prošle godine Crvena zvezda je imala fantastičnu sezonu, osvojila tri trofeja, igrala top 16 fazu Evrolige, imala dobru atmosferu. Definitivno su i ove godine glavni favorit za titulu. Uz Cedevitu. To su i najstabilnije ekipe. Vlasnik Cedevite ima obavezu upravljanja od deset godina, tako da verujem da će oni biti tu bar do isteka tog roka. Iako nemaju tradiciju, ako nastave ovako da rade, napraviće od sebe fenomen. Ove godine je na utakmicama protiv Olimpijakosa i Armanija bio pun Draženov dom. Igrački, ne vidim da je Zvezda nešto kvalitetnija, ali ima mnogo bolji domaći teren i definitivno je mnogo čvršća defanzivno. Vidiš, sve se menja. Nekad smo imali najjaču ligu u Evropi. Slabljenjem finansija smo izgubili to mesto, ali niko ne može da me ubedi da su Nemačka ili Italijanska liga bolje od Jadranske. Čak ni VTB, jer se ne igra u kontaktu. Nijedna grčka ekipa ne može sigurno da dobije u Pioniru. Turska i Španska liga po kvalitetu zaslužuju da dele prvu poziciju, ali Španija ima bolju infrastrukturu. Menjaju se akteri, a mi smo tu, odmah iza najboljih. Uvek se zatvori krug“.

Ne samo u košarci, već i u životu. Da li uz sebe ili iza sebe, vidite budućnost novinarstva, neke nove hroničare košarke?
“Zašto da ne? Samo, kada sam ja počinjao, 2001. godine, u celom regionu je bio relativno mali broj televizija, bilo je malo sportskih redakcija, koje su opet, pogađaj, bile male. Međutim, mene je OBN slao tri puta da izveštavam sa NBA finala uživo. Neverovatan osećaj! Bio sam k’o u raketi! A danas, kada ima mnogo više sportskih novinara i radi se mnogo kvalitetnije, problem je uživo prenositi utakmicu iz Zagreba ili Podgorice, jer novinari najčešće zavise od dobre volje klubova. Zato mislim da je budućnost našeg poziva vezana za komentatorsku kabinu ili redakciju, umesto za lice mesta. Ipak, verujem u energiju“.

Iako je davno izjavio da misli da trava u prošlosti nije bila zelenija, ni nebo plavlje, Edin nikada neće propustiti šansu da nas podseti ko smo bili, kako bismo bolji postali, uz nadu da će neki novi blještavi fenomeni zaslužiti večni sjaj i mesto u peru hroničara.

Piše: Uroš Jovičić
(Uroš je student Fakulteta političkih nauka. Intervju je rađen kao deo nastavnog prograna u predmetu Uvod u novinarstvo, a kako je nagrađen desetkom autor je dobio preporuku da isti ponudi nekoj redakciji. Otud ovi redovi na MOZZART Sportu. Ne i prvi put da su Uroševi tekstovi objavljivani na ovoj adresi. Premijeru je imao na temu vaterpola (http://bit.ly/1mR7J37)