Indijana, tim ispred pojedinca

Čudni su putevi trenerski.

Nikada nećete čuti ime Rika Karlajla kada se govori o najboljim trenerima svih vremena, pa čak ni ere u kojoj je radio, a kada zagrebete malo dublje ispod površine posao koji je on pravio u svim ekipama koje je trenirao je u najmanju ruku odličan. Priča pomalo liči na one (de)motivacione grafike gde se rudar sprema da odustane tik ispred grumena zlata, u našem slučaju svetog grala američke košarke, prstena. Razlika je samo u tome što nije on odustajao uglavnom nego su ga drugi prisilno izvlačili tik pred ostvarenjem, bukvalno ali i figurativno.

Bio je deo franšize Pejsersa kao asistent u periodu kada je Leri Bird ostvarivao uspehe, da bi onda bio preskočen u nizu za mesto prvog trenera kada se Bird povukao. To ga je odvelo u Detroit, da bi opet doživeo smenu tik pred punu afirmaciju tima koji je trenirao. U međuvremenu je Leri legenda preuzeo upravljanje nad Pejsersima i angažovao ga kao glavnog trenera što je rezultiralo najboljim skorom u regularnom delu čitave lige i porazu u finalu konferencije od Detroita. Sledeće godine se dešava ne po košarci čuvena utakmica sa Detroitom i kao da su posledice tog incidenta trajno pratile ekipu sve do smene trenera nakon dve i po godine i neostvarivanja potencijala datih igrača do kraja karijera.

U Dalasu je konačno došao taj toliko dugo čekani momenat krunisanja sa košarkom ispred svog vremena protiv timova sa izuzetnim pojedincima i naravno čuvenom velikom trojkom Majamija. Košarka koju su te godine igrali Maveriksi je bila možda i najbolji pokazatelj genijalnih mogućnosti trenera Karlajla da pre svega napadački razvuče protivnika kao koru za pitu i da vrline protivnika u smislu veličine, individualaca i fizikalnosti pretvori u mane. Da bi to mogao da uspe, morao je uvek da pronalazi pa i izmišlja tihe heroje iz drugog plana. To bi uvek bio drugi igrač ali u globalu su se faktori X jednostavno pojavljivali kada je bilo najteže. Uprava Dalasa je tada želela da ide možda i previše ispred krivine sa vizijom pa su šampionski sastav prebrzo rasformirali u želji da zadrže fleksibilnost za sklapanje budućih rostera.

Da ne idemo preterano dalje, upravo je ta šampionska ekipa Mevsa nešto najpribližnije današnjem sastavu Indijane. Ekipa koja je napadački raznovrsna i možda još važnije, spremna da ego svojih zvezda stavi u potpunosti u službu ekipe čime omogućava znatno širi prostor stručnom štabu za taktičke manevre. Svedoci smo da su često u najkvalitetnijoj ligi sveta timovi taoci svojih zvezda i da ukoliko im se ne pristupi na određeni način i ako im se ne omoguće situacije koje vole onako kako žele, da priča ne ide u dobrom smeru. Indijana, Halibarton i Sijakam ne pate od takvih bolesti. Oni su najvažniji činioci svoje ekipe, bez ikakve dileme, ali su isto tako spremni da se stave u službu strategije i da se odreknu dela šuterskog kolača u korist igrača uloge koji im to posle vrate kada je najpotrebnije. Tu se negde kriju i razlozi otkaza treneru Niksa, ne slučajno baš nakon poraza od Indijane. Oni su pobedili Nikse potpuno drugim pristupom i mentalitetom u odnosu na ono što je bila najjača strana Tibodoovih Niksa i tako pojačali odavno uspostavljene kritike. Da li je to pravedno i u skladu sa realističnom projekcijom kvaliteta Niksa, pitanje je za drugi tekst.

Možda i najbolja osobina Indijane je što su potpuno nezavisni od regularne sezone i plejof košarke. Na šta mislim? Pa njihove brojke su gotovo identične, kako po tipovima akcija iz kojih završavaju napade, tako i po efikasnosti. Narativ uvek vodi ka zaključku da se igra mnogo ,,jača" košarka u doigravanju, što jeste istina, ali se ne odnosi na Pejserse. Razlog je što su oni slagani tako da su međusobno zamenljivi, fizički i taktički versatilni a opet i inteligentni da konstantno prave privikavanja u hodu i da ista zaista i sprovedu u delo. Delegacija zadataka tokom sezone sa zvezda na igrače uloge stavila je Nembharda, Nismita, Šeparda, Maturina, Mekonela i ostale u situaciju da sa velikim samopouzdanjem i koncentracijom prebacuju norme. To onda ponovo poput bumeranga vraća korist i zvezdama koji mogu da napadnu veći prostor jer protivnik zna da ne sme da ostavi sporedne igrače na otvorenim pozicijama. Taj međuzavisni, usko vezani lanac podmazan protokom lopte, konstantnim pomeranjima u napadu i čitanjem prostora, obezbeđivanjem širine i dubine u svakom trenutku čini Indijanu teško pobedivom mašinom ko god da je na suprotnoj strani. Primer:

Na ovoj slici možemo da vidimo suštinu Indijanine napadačke filozofije. Inicijalna širina, pet igrača spolja praćeno ulaznim pasom na stranu, spuštanjem Sijakama na poziciju ,,dankera" i dalji razvoj situacije. Lopta se prebacuje na stranu Mekonela koji ulazi u pas ka korneru praćen uručenjem za prodor uz čeonu liniju. Ključni momenat je relokacija Sijakama i otvaranje prostora za utrčavanje sa 45 stepeni što u takvoj brzini izvedeno predstavlja ogroman problem čak i za odbranu kvaliteta Oklahome.

Ako govorimo o situacijama iz kojih Indijana završava napade, najčešće je to is spot apa, kao i kod većine timova u NBA ligi. Gotovo četvrtina napada im se završava tako i u regularnom delu i u plejofu sa napretkom u efikasnosti sa 1.04 poena po posedu u regularnom delu na 1.15 poena u doigravanju. Tranzicija je nešto ređa, za tri posto da budemo precizni, ali je efikasnost unapređena sa 1.17 na 1.27 ppp. Ostali brojevi su uglavnom u liniji sa neznatnim razlikama. Završnica napada preko igrača sa loptom prilikom pika je odmah ispod sa 18% napada završavanih na taj način i sa uspešnošću od 1 poena po takvom posedu.

U trećoj utakmici finala, Indijana je veću štetu Oklahomi pravila iz šuteva za dva nego za tri poena. Broj poena po posedu u situacijama kada su Pejsersi šutirali za dva bio je 1.23, dok je za trojke opadao na 1 okruglo. U slučaju Oklahome situacija je bila obrnuta (0.98 za 2, 1.36 za 3).

Trener Karlajl je utakmicu otvorio preko Sijakama na sto načina. Igrao je jedan na jedan protiv Šeja Gildžisa Aleksandera, Volasa i Dorta već u prvim posedima sa polovičnom uspešnošću. Na taj način je rasterećen Halibarton i naterana Oklahoma da posebnu pažnju obrati i na reket zbog odluke stručnog štaba da utakmice protiv Indijane igra sa manjom petorkom i izborom između Hartenštajna i Holmgrena naspram korišćenja obojice zajedno na terenu kao u plejofu Zapada.

Ključni delić napadačke taktike Pejsersa bio je da u potpunosti izbegnu duel Halibartona i Dorta koji je bio primarni čuvar i da iskoriste odluku Oklahome da pikove sa ,,niskima" preuzima. Tako smo mogli da vidimo u gotovo svakom napadu ulazak u pozicioni set pikom na sredini terena kojom se inicira preuzimanje i sklanjanje Dorta sa Halibartona. Drugi važan element tog taktičkog rešenja je bio podjednako važan a to je targetiranje Aleksandera. Nije Indijana tražila te pikove sa bilo kim, već u najvećem broju slučajeva sa igračem kog čuva aktuelni MVP lige kako bi on preuzeo Tajrisa Halibartona.

Drugi igrač kojeg su želeli da napadnu kada god su bili u prilici bio je Čet Homgren. Njegova odbrana u dropu praćena kasnijim povratkom na inicijalnog igrača u situacijama kada Halibarton načinje prodor ali ipak se zadržava i čeka kratko otvaranje Tarnera predstavljali su veliki problem za ekipu trenera Degnolta. 

Uvukli su tako Holmgrena u odbrambeni položaj koji mu ne odgovara zbog nedostatka snage da se nosi sa Majlsom Tarnerom. Taj uzastopni pik, ili ,,77" kako se najčešće naziva u košarkaškoj nomenklaturi Karlajl je igrao često ostavljajući prostor pre svega Halibartonu da pročita i napadne drugi od dva pika.

Najefikasnija petorka Indijane na meču bila je sa Halibartonom, Maturinom, Topinom, Nembhardom i Tarnerom. Iz pet poseda postigli su čak 11 poena, a ako gledamo petorke koje su se duže zadržale na terenu, najuspešnija je bila ista, ali sa Šepardom umesto Maturina. Tih pet momaka na terenu su postigli 13 poena iz 13 poseda. Najviše su od uspešnijih petorki zajedno na terenu proveli Halibarton, Nembhard, Nismit, Sijakam i Tarner sa 21 poenim iz 25 poseda.

Neverovatne sekvence Mekonela, šuterska eksplozija Maturina i odlični Topin su upotpunili pomenute stvari. Mekonel je električnom energijom u potpunosti galvanizovao ekipu u trenucima kada je Oklahoma bila u kontroli, a Maturin poenima rasteretio nosioce dok je Topin u oba smera donosio sitne i krupne pobedničke cigle za konačnu gradnju pobede.

Poenta je da je sve to Indijana. U prošloj utakmici su heroji bili pomenuti igrači, protiv Niksa je to bio neverovatni Nismit, a u sledećoj to može da bude Šepard. Možda Halibarton i Sijakam nisu tipične superzvezde ali Indijana kao tim to nesumnjivo jeste.

Piše: Miloš Vujaković