Partizan je znao da prkosi bombama: Pobedili smo NATO, savladaćemo i koronu

Scene koji svi pamte. Prošla je 21 godina, a kao da je juče bilo. Ratno stanje, bombe padaju, ljudi ginu, ali narod prkosan. Mahom se okupljanjem na ulicama i trgovima protivio NATO snagama, ali je 7. aprila 1999. odigrana i fudbalska utakmica u Beogradu, s ciljem da pokaže da se ni tako moćnog protivnika Srbi - ne plaše.

Mesto: stadion u Humskoj. Akteri: Partizan i AEK. Na centru 22 fudbalera i sudije, u njihovim rukama transparent: „NATO, stop the war, stop the bombing“. Na dresovima mete. I golub mira koji je, čim je lopta krenula sa centra, poleteo u visine.

Da se pamti i prepričava.
„Iako je prošla 21 godina od utakmice, za mene ona i danas ima posebnu, emotivnu stranu, sećam se detalja. Zbog moje veze sa AEK-om, njihov dolazak u zemlju koja se borila protiv evidentno moćnijeg neprijatelja, konvoj autobusa grčkih navijača preko Mađarske i 15.000 ljudi na stadionu nam je davalo dodatnu snagu, da prkosimo, izdržimo u toj borbi. Nismo osećali strah ni u jednom trenutku. Ni igrači, ni ja. Naprotiv“, podseća Ljubiša Tumbaković, najtrofejniji trener u istoriji Parnog valjka, tog proleća na klupi crno-belih, a samo nekoliko meseci kasnije baš atinskih žuto-crnih.

Meč je završen miroljubivo, 1:1. Strelac za Partizan bio je Mateja Kežman, za grčke prijatelje Zogulis. Na tribinama se okupilo oko 15.000 navijača, pred kraj meča utrčali su na teren i simbolično želeli da i oni pokažu da se ne plaše granata. Crno-beli opisuju kako je „bio to dan kad je zauvek utvrđeno srpsko-grčko prijateljstvo“.
„Sećam se da su mi pre početka utakmice dali AEK-ov šal, stavio sam ga oko vrata i nosio do kraja. Nije bio važan rezultat, već želja da svetu pošaljemo poruku da rade nešto nečasno, da bi trebalo da prestane bombardovanje i da je naš bratski narod sa nama. Zamislite kolika je to ljubav i poštovanje bilo prema našem narodu i klubu kad je AEK došao u najjačem sastavu“.

Vraća Tumbaković film na godinu kad je zbog rata tadašnje prvenstvo prekinuto, a za prvaka proglašen Partizan, jer je u trenutku obustave imao dva boda više od drugoplasiranog Obilića.
„Mi smo tokom čitavog perioda NATO agresije trenirali, tačno u podne, svakodnevno. Nije to bio težak trening, više istezanje, malo igre loptom, sve iz želje da budemo zajedno i da pokažemo na taj način i otpor i jedinstvo. Koliko je danas, u vreme virusa korona, važno da poštujemo pravila i budemo u samoizolaciji, toliko smo se tada svaki dan okupljali na stadionu, kafićima i bili zajedno da pokažemo da smo svi jedno“.

Jedinstvo mora da bude na snazi i danas. Samo u drugačije obliku.
„Moramo da slušamo uputstva kako bismo što pre uspeli da izađemo iz ovog stanja. Za razliku od NATO agresije, kad se znalo ko nam je neprijatelj i kad da ga očekujemo, za ovaj danas, osim imena, malo šta znamo, ali... Kao što smo tad pobedili, tako sam siguran da ćemo i danas“, dopunio je Ljubiša Tumbaković, sada u ulozi selektora Srbije.

(FOTO: partizan.rs)