Drug, borac, radnik, čovek za primer... Mileta Lisica

Svako vreme ima svoje protagoniste. Ipak, zlatno doba posleratne jugoslovenske košarke imalo je tu čudnovatu moć isceljenja i služilo kao protivteža sankcijama, uništenju zajedničke države, patnji i siromaštvu. Ožiljci tih mračnih "devedesetih" ni danas nisu zarasli, ali su nam neki događaji i likovi, uspesi pomogli da lakše prebrodimo dane prepune neizvesnosti i maglovite budućnosti.

Jugoslavija je imala zlatnu generaciju koja je izrežirala košarkašku groznicu zvanu “Balkon 1995“, ono čuveno “Sad si uz’o trofej Paspalje“, finale sa Amerima u Atlanti, Arvidasa Sabonisa na posteru Saše Danilovića, Saletov 41 poen Litvaniji i onaj harpun u srce Hrvatskoj. Jugoslovenska liga pamti simpatične ekipe poput šabačke Ive, Beobanke, Profikolora, BFC iz Beočina, Borovice iz Rume... Partizan je stvorio trenera Željka Obradovića, a s njim je grupa dečaka prkosila svim zakonima logike, kako bi se došlo do momenta kada Saša Đorđević pogođa onu šampionsku trojku Huventudu. Crvena zvezda je u najtežim godinama uzela tri šampionske krune, a na dve je žig udario i Mileta Lisica...

IN MEMORIAM: Mileta Lisica (1966-2020)

Vest da je jedan od omiljenih Zvezdinih košarkaša preminuo u 54. godini života posle duge i teške bolesti nikoga nije ostavila ravnodušnim. Ona stara "O mrtvima samo najlepše" nije nastala tek tako, ali kada smo za sećanja o Mileti pitali one koji su s njim delili dobro i zlo, reči su jednostavno navirale i mnogo toga lepog izvogovoreno je, eto, s mnogo sete i tuge...

"Momak kojeg sam jako voleo. Bio je pravi igrač i čovek, o njemu mogu da kažem samo ono najlepše", odmah nam je rekao Vladislav Lale Lučić, koji je u tri trenerska mandata na klupi crveno-belih osvojio dve titule prvaka Jugoslavije i po jedan nacionalni Kup i Superkup, ali i odveo do finala evropskog Kupa Radivoja Koraća, gde je u dvomeču za nijansu bolji bio MEŠ iz Verone. "Mileta mi je bio jedan od glavnih igrača u sezoni 1993/94, kada smo odbranili titulu, ali mnogo je razloga zbog kojih sam ga obožavao".

Mileta Lisica važio je za izuzetno vrednog čoveka. Još od malih nogu pomagao je roditeljima u raznim poslovima, vrlo mlad se zaposlio kao metalostrugar u nekadašnjem automobilskom gigantu "FAP", a košarku je počeo da igra tek sa 19 godina. Vremena su bila drugačija od današnjih kada se deca praktično od momenta kada prohodaju uvode u rane školice sporta i sekcije, ali je i Mileta Lisica bio drugačiji od mnogih igrača tog doba.

"Unosio je drugačiji, zdraviji mentalitet u svlačionicu od igrača iz Beograda. Bio je pravo, zdravo dete, zdrav čovek. Sećam se, posle jedne utakmice on je nešto razgovarao sa saigračima u svlačionici. Ja sam taman izlazio, ali sam uspeo da čujem kada im je rekao: 'E vi, beogradske ..., treba da vas vodim sa mnom da kosite travu po ceo dan, da vidite vi šta je muka'. Takav je bio čovek, uvek je davao poseban motiv ljudima oko sebe".

Mileta Lisica kao igrač Crvene zvezde (©MN Press)

Ne samo kao čovek, Mileta Lisica je bio košarkaš drugačijeg kova...

"On je uvek davao 1.000 odsto sebe na svakoj utakmici. Ostao mi je u karijeri kao jedan od najdražih igrača. Njegov učinak mnogo puta nije bio vidljiv kroz statistiku, ali je uvek bio neverovatno koristan i takvi igrači su uvek bili najbolji. Prošlo je igrača i igračica kroz moju trenersku karijeru, a kod mene se uvek računalo ono što neko pruži na terenu. On nikada nije podbacio. Imali smo lepu saradnju u tim godinama zajedničkog rada u Crvenoj zvezdi, kasnije smo ostali prijatelji i u kontaktu. Viđali smo se na utakmicama Crvene zvezde, jer je on i kasnije dolazio da bodri ekipu. Izuzetno mi je žao što se ovo desilo", priča nam Lučić i u dahu nastavlja:

"Znate kako mogu najbolje da opišem Mileta Lisicu kao košarkaša? Bio je jedan od onih igrača koji su uvek imali nekakav učinak. Kako mi treneri to volimo da kažemo: 'Ako nije uhvatio loptu, onda je bar pipnuo'. Nije bilo nijedne izgubljene lopte za koju se on ne bi bacio ili skočio. Mnogo značajan faktor u šampionskim godinama Crvene zvezde. Nažalost, u Zvezdu je došao sa teškom povredom kolena i dugo je trajala rehabilitacija, ali u drugoj godini je imao fantastičnu sezonu. Takvog igrača, saigrača svaki tim treba da ima. U Zvezdi ste imali asove kakvi su Saša Obradović, Neša Ilić, Dejan Tomašević i drugi, ali bez Mileta Lisice ona generacija ne bi bila ista".

Ni nekadašnji saigrači Mileta Lisice, Aleksandar Trifunović i Dejan Tomašević, ne mogu da se pomire s tim što je njihov saborac otišao, kako sami kažu, prerano...

"Zaista sam se šokirao", kaže Tomašević za naš portal i dodaje:

"Bili smo jako bliski. Ljuba Vidačić, Ivica Mavrenski, Mileta i ja. Igrali smo zajedno i osvajali titule. On je došao potpuno iznenada i napravio zaista pravi bum za to vreme. Sećam se da je imao velikih problema sa povredom kada je došao, ali i da se u rekordnom roku oporavio i vratio treninzima. Pomogao nam je da osvojimo prvu titulu, a onda bio među najboljima kada smo uzeli i drugi trofej. Plenio je neverovatnom energijom na terenu i van njega. Velika tragedija za sve, ali pre svega njegovu porodicu. Ovom prilikom želim da iskažem najiskrenije saučešće njegovoj porodici. Čuli smo se letos poslednji put, dogovarali da se vidimo, ali eto..."

I Trifunović i Tomašević su nam, bez trunke dileme, rekli istu stvar - da je Mileta Lisica bio veliki drug.

"On nije bio tipičan košarkaš, koji je od sedme godine krenuo da trenira. On je, poput mene, krenuo kasno da se bavi košarkom, s tim da je paralelno radio. Hvala Bogu, završio je kao košarkaš. Eto, radio je u 'FAP-u', što je nesvakidašnja situacija. Uneo je vedar duh u svlačionicu, bio je veliki radnik, drug. Kada nam je bio najpotrebniji, igrao je najbolje. Teško je s ove distance, skoro 30 godina je prošlo od onih titula sa Zvezdom, ali mi u sećanju ostaje da je bio izvanredan košarkaš sa prelepom karijerom. Dobro je igrao u Zvezdi i ostavio dubok trag u Sloveniji. Žao mi je kao čoveka, jer svako ko umre sa 54 godine - ode mlad. Voleo bih da je mogao da poživi još".

Zasluge koje je imao Lisica u osvajanju uzastopnih titula su bile nemerljive...

"I kada smo uzimali prvu titulu 1993. godine takođe. Bila je posebna za sve nas, mnogima prva titula u klupskim karijerama... Ostaće nam u najlepšem sećanju, jer je bio neverovatan čovek i igrač", kaže Tomašević, na šta se nadovezao i Aleksandar Trifunović:

"Neverovatan radnik, radio je mnogo toga čistog i prljavog unutar ekipe. Znamo svi da je kasno počeo da se bavi košarkom, ali je i uprkos tome dostigao mnogo toga. Povrede su ga omele u tome da postigne i mnogo više, ali on je košarci dao mnogo toga. Celog sebe na terenu u svakom meču, uvek je ulazio u utakmice s željom samo da pobedi. Sećam se i momenta kada je došao u Zvezdu, ali i kada je odlazio, ostavio je dubok trag i za kratko vreme je pronašao svoje mesto jer je imao neverovatan borbeni duh. Putevi su nam se razišli 1996, kasnije smo se retko čuli, ali ga se iz onog perioda jako dobro sećam".

Kao neko ko je kasnije uplivao i u trenerske vode i s velikim uspehom radio na mnogim destinacijama, Aleksandar Trifunović znao je da nam objasni i da se njegov saigrač i saborac idealno uklopio u šampionsku generaciju Crvene zvezde.

"On je bio jedan od simbola timskog duha koji je krasio onu ekipu Crvene zvezde. Bio je pravi duh, laf, druželjubiv momak... Doprinosio je svojom pojavom da se jača timska hemija u svlačionici. Jednostavno, bio je pravi čovek. Vozio je ladu, bio nerazdvojan drug s Ljubom Vidačićem i pravi borac".

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (@nikolaS_msport)