Kralj Oto i 23 Spartanca, Srebrni gol i srebrni trofej i svadba na plaži za 2.000 ljudi

Sparta. Pojam antičke sile, stotinama godina nepobedive u ratovima. Ni brojčano nadmoćniji protivnici nisu imali protiv nje šansu. Uvežbani do granice savršenog, ceo život posvetivši samo vežbanju i bojevima, Spartanci su bili nesavladivi.

Jeste, davno je to bilo. Sve se promenilo od antičkih vremena. Od Sparte do danas ništa nije ostalo, na prostoru na kojem su nekad živeli moćni ratnici, sada je samo jedan gradić koji imenom podseća na nekadašnju silu sa Peloponeza.

Ni Grci mnogo ne haju za priče iz davnina. Ali, dve i po hiljade godina posle čuvene bitke na Termopilima, pojavio se tim, „odred“, koji je borbom, trudom, davanjem sebe do poslednje kapi znoja podsetio celu Evropu, a pogotovo Helene,  na te njihove slavne pretke.

Godina 2004. bila je jedna od čudnijih u istoriji evropskog fudbala. Možda čak i prekretnica. U Ligi šampiona u finalu su igrali nezamislivi autsajderi Porto i Monako, dok se na Olimp sa Evropskog prvenstva popela - Grčka. Totalni autsajder. Ekipa koja nije imala ni jednu jedinu pobedu do tada na bilo kojem velikom takmičenju. Tim koji nije imao nijednu veliku zvezdu svetskog fudbala. Ali, imao je selektora, Nemca Ota Rehagela, koji je od fudbalske reprezentacije napravio – Spartu. Tim u kojem je 11 igrača ginulo na terenu jedan za drugog, tim koji je gledao u oči svakog rivala i nije spuštao glavu.

Lepote, da se razumemo, tu nije bilo. Atraktivnog fudbala od kojeg zastaje dah. Driblinga, prodora, brzometno razmenjenih pasova kroz redove protivnika, dugih lopti koje pogađaju u trepavicu. Čak se po završetku finala na prvoj strani jednog sportskog lista sa zapada Evrope pojavio naslov da je „potekla suza sa lepog lica fudbala“ kada je Teodoros Zagorakis podigao šampionski pehar.

Zaista, nije bilo lepote. Bili su to krv, suze i znoj preneseni na fudbalski teren. Svaki meč kao antički boj. Pa, ko šta odnese... Zato taj helenski tim i dalje važi za jednog od najmanje voljenih, da ne kažemo šta drugo, u širokoj fudbalskoj javnosti.

A, samo tri godine ranije Grčka je izgledala kao – raspuštena banda. Na Svetskom prvenstvu je bila jednom u istoriji, u SAD 1994. i izgubila je sve utakmice. Najviše se pamti po porazu od Argentine (4:0) i golu Dijega Maradone, koji je bio njegov poslednji na Mundijalima, jer je samo koji dan posle toga trajno suspendovan zbog pada na doping testu. Na Evropskom šampionatu bili su Heleni takođe samo jednom, 1980. godine, gde su uspeli da u tri utakmice izvuku tek remi sa Zapadnom Nemačkom (0:0).

U kvalifikacijama za Svetski šampionat 2002, dakle samo dve godine pre uzletanja u nebeske visine, Grčka je izgledala kao tim bez ikakve perspektive, jer je zauzela peto mesto u kvalifikacionoj grupi. Iza Engleske, Nemačke, ali i Finske. Lošija je bila samo Albanija.

Nova stranica priče kreće, ipak, iz tih kvalifikacija. Pred poslednja dva kola za novog selektora izabran je Oto Rehagel. Nemački stručnjak starog kova, kojem su disciplina i gvozdena odbrana sve i svja u fudbalu. Bio je majstor da sa ekipama skromnijih mogućnosti napravi čuda. Sa Bajernom i Borusijom Dortmund nije osvojio ništa. Sa Verderom čak osam trofeja, uključujući i Kup kupova. A, do titule je doveo i Kajzerslautern!

Kontrolisana ofanziva, kako se to tada zvalo, bio je njegov zaštitni znak. To bi u prevodu značilo – igra na kontre. Njegovi timovi su uglavnom imali istu okosnicu: dva kršna štopera, moćna u skoku, napadač koji takođe vrhunski igra glavom i obavezno maestro za prekide.

Her Oto, koji će kasnije i za sva vremena za Grke postati King Oto, startovao je užasnim porazom u gostima od Finske – 5:1. Ali, mesec dana kasnije Grčka je prvi put podigla glavu. Odigrala je 2:2 sa Engleskom nasred Ostrva. Održala je čas fudbala usred Londona, a Albion je poraza spasao Dejvid Bekam golom iz slobodnog udarca. Bio je to znak da se nešto pomerilo s mrtve tačke, da je Rehagal pronašao žicu igračima, koji su posle mnogo, mnogo vremena zaličili na tim. Do tog momenta bili su samo podeljeni u grupice igrača, bivših ili sadašnjih, iz Olimpijakosa, Panatinaikosa, AEK-a i PAOK-a skupljene na jednom mestu. Bez trunke istinskog respekta.
„Prva lekcija koju nas je Oto naučio je da je reprezentacija iznad svega. Prvo Grčka, pa onda sve ostalo“, pričao je godinama kasnije Takis Fizas, u to doba član Benfike.

U kvalifikacioni ciklus koji će završiti osvajanjem evropske titule Grčka je ušla sa dva poraza. Izgubila je kod kuće 2:0 od Španije, pa u Kijevu 2:0 od Ukrajine. A, onda su Heleni vezali šest pobeda. Tukli su Špance u Saragosi golom Janakopulosa (1:0), pa Ukrajince u Atini pogotkom Haristeasa (1:0), a usput po dva puta i Severnu Irsku i Jermeniju. I kao prva u grupi Grčka se plasirala na šampionat kontinenta!

Bio je to već tada ogroman uspeh za reprezentaciju koja skoro da nije ni postojala na mapi zemalja učesnica velikih takmičenja. Da li je iko verovao da Grčka može da napravi čudo i na šampionatu u Portugaliji? Niko. Čak ni fudbaleri.

Fizas prvi među njima. On i njegova tadašnja verenica Kristina su zakazali svadbu u Vuljagmeniju za 9. jul. A, finale se igralo 4. jula. Na bojažljivu Kristininu primedbu pred Takisov polazak na prvenstvo, da možda neće stići da sve pripreme za 300 gostiju, jer će se, ko zna, možda prekasno vratiti, standardni levi bek reprezentacije joj je uz osmeh uzvratio:
„Draga, najkasnije do 1. jula sam kod kuće. Odgledaću sa prijateljima, uz pivo, polufinale i finale i sve ćemo stići da pripremimo na vreme“.

Danas kada se govori o tom grčkom timu obično se forsira priča kao da je to bila ekipa skupljena s koca i konopca, bez „krštenog“ igrača. Što je, naravno, netačno. Jasno, Grci su po kvalitetu bili daleko iz svih konkurenata na Evropskom prvenstvu, ali imali su i oni ozbiljnih fudbalera u ekipi: Fizas je igrao za Benfiku, Seitaridis za Porto, Delas za Romu, Karagunis za Inter, Haristeas za Verder...

Ali, svesni i svojih limita i pogotovo očajnih rezultata kroz istoriju, Heleni su ka Portugaliji otišli sa samo jednom ambicijom.
„Samo smo želeli jednu pobedu. Da budemo prva generacija u istoriji grčkog fudbala koja je ostvarila pobedu na velikom takmičenju“, tvrdio je Vasilis Cartas.

Ali, od prvog minuta sve je krenulo neverovatnim tokom. Grčka je imala najteži zadatak na otvaranju. Igrala je pred krcatim tribinama stadiona Porta protiv domaćina Portugalije. Kada je legendarni Jorgos Karagunis, čovek koji je skupio 139 mečeva u dresu državnog tima, u 7. minutu doveo Helene u vođstvo, krik komentatora na državnoj televiziji zaparao je nebo iznad Akropolja. Na kraju 2:1 za Grčku. Senzacija na startu.
„Niko nije spavao tu noć posle pobede. Iznova i iznova smo vrteli snimke golova i oduševljenu vrisku grčkih komentatora. Koža nam se ježila bez prestanka. A, istovremeno, ta pobeda nas je oslobodila. Ušli smo istoriju, sad smo mogli da igramo bez opterećenja“, pričao je Cartas.

U drugom kolu golom Haristeasa plavo-beli su uzeli bod protiv starog znanca Španije (1:1), ali onda su imali sreće u poslednjoj rundi. Izgubili su od Rusije (2:1), ali je Portugalija tukla Španiju i povukla sa sobom Grke u četvrtfinale.
„Ni tada nismo verovali da možemo nešto veliko da napravimo, jer smo išli na Francusku. Čekali su nas Zidan, Anri, Tiram, Pires“, tvrdio je Takis Fizas.

Tu je proradio onaj stari, zaboravljeni spartanski gen. Jeste da nijedan grčki reprezentativac nije rođen u Lakoniji, samo su Karagunis i Kacuranis sa severa Peloponeza, ali javilo se sećanje na priče iz davnina. Od četvrtfinala do trona, Grčka nije primila ni gol. Odbrana je bila kao neprobojni zid satkan od Hoplona o koji su udarali Persijanci ispred Termopila.

Francuska je bila neuporedivo bolji tim na terenu. Ređala je napade, bilo je i šansi, ali mreža iza Nikopolidisa se nije zatresla. A, onda je već umorne i iznervirane Trikolore dotukao Angelos Haristeas u 65. minutu. Probio je Teodoros Zagorakis po desnom boku i pogodio u trepavicu visokog napadača, koji je stajao sam kao u duh u srcu šesnaesterca. Haristeas je glavom udario loptu kao iz besa, bukvalno je sa desetak metara zakucao u mrežu. Put ka pobedi je bio otvoren.
„E tad sam već pomislio da bismo mogli nešto krupno da uradimo“, priznao je Fizas.

Put je Grke u polufinalu vodio preko Češke. Bila je to šansa za generaciju predvođenom Nedvedom, Poborskim, Kolerom, Rosickim, da naplati sve ono što joj je izmaklo osam godina ranije, kada su oni bili senzacija leta i igrali finale Evropskog prvenstva. Samo što su u finalu izgubili od Nemačke. U Portugaliju su došli da uzmu trofej. U četvrtfinalu su zgromili Dansku sa 3:0.

Kako je uspeh Grčke bio sve veći, Rehagel je bio sve ubeđeniji u izbor taktike. Što čvršća defanziva, što disciplinovanija igra. Miris trofeja, niti sve glasnije kritike o dosadnoj Grčkoj ga nisu poljuljli. Ostajao je dosledan svojim fudbalskim principima i to mu se vratilo zlatom.
„Igrali smo onako kako smo najbolje umeli, koristeći najbolja „oružja“ koja smo imali. Nismo imali u timu Zidana, Ronalda ili nekog takvog asa. Naša igra se bazirala na disciplini, posvećenosti, žrtvovanju i porodičnom odnosu. Isto ono što je znak raspoznavanja Atletiko Madrida poslednjih godina“, stav je Fizasa.

Utakmica sa Češkom bila je u velikoj meri slična onoj sa Francuskom. Lopta i teren su prepušteni rivalu, koji je napadao i napadao i napadao... U produžetku ponovo je zasijala glava. Ovog puta Trajanosa Delasa, u 106. minutu posle kornera. Gol. Jedini „srebrni gol“ u istoriji evropskog fudbala, jer je posle ovog šampionata pravilo ukinuto. Grčka je u finalu!

Finale. Ponovo je Portugalija sa druge strane. Isti rival na početku i kraju. Samo je stadion bio drugi, ovog puta Benfikin u Lisabonu. Tu je i Kristijano Ronaldo, njegova zvezda je već sijala jako, istina ne toliko kao u godinama koje su došle.

I opet isto. Napad za napadom rivala i odbrana za odbranom Grka. Nije bilo nazad. Nije smeo bedem da popusti, jer su svi znali da nikada više neće biti tako blizu trofeju evropskog prvaka.

Minut 57. Seitaridis je izblokiran u pokušaju da centrira. Korner. Loptu je namestio Basinas. Sa desne strane je šalje desnom nogom, takozvana „izlazna“ lopta, koja beži od golmana i pada na peterac, gde uleće svom silinom Haristeas i ponovo glavom pogađa mrežu. Gol! Grčka vodi. Verovatno je tada svima na svetu bilo jasno da će Heleni pre poginuti na terenu nego ispustiti taj rezultat. U samom finišu Ronaldo izbija sam ispred Nikopolidisa, lopta mu malčice beži, ali je stiže da je opet valjano udari i pošalje – preko prečke.

Kraj. U Lisabonu muk. U Atini, Solunu, Kavali, Larisi, Volosu – sve gori. A, još je i turistička sezona u jeku... Nema spavanja. Grčke zastave su mesecima stajale na svakom prozoru svakog mesta u zemlji. Usklik komentatora po završetku meča je hiljadama ljudi bila melodija na mobilnom telefonu. To su bili dani koje će Grci pamtiti dok su živi.
„I danas, prošlo je više od 15 godina, nepoznati ljudi kad me sretnu žele da mi stegnu ruku i zahvale se za tu titulu“, kaže kapiten Teodoros Zagorakis.

A, da li je Fizas stigao na vreme da se spremi za svadbu na plaži u Vuljagmeniju?
„Pored 300 gostiju, došla je i cela reprezentacija. Doneli su trofej evropskog prvaka i stavili za mladenački sto. Pored nas su se održavale još tri-četiri svadbe. Posle nekog vremena svi su došli kod nas, želeći da se slikaju sa peharom i sa igračima. Odjednom, sve se pretvorilo u jednu ogromnu žurku na plaži na kojoj je bilo 2.000 ljudi i svi smo slavili zajedno“, sa smehom i suzom u oku prisećao se Fizas.

Bila je to Sparta. Fudbalska Sparta koja je zagospodarila celom Evropom.

Foto: Reuters