Dejan Bodiroga: Neke stvari iz 2005. ostaće samo između nas igrača, deklarisani sam navijač Partizana

Zauvek će ostati jedan od najomiljenijih. Iako se ne pojavljuje u medijima, njegovo ime izaziva kod ljubitelja košarke uvek posebne emocije. Nosio je dirigentsku palicu, bio pravi kapiten, vođa, rođeni pobednik... Osvajao je trofeje na klupskoj i reprezentativnoj sceni. Sa tribina se uvek mogla čuti dobro poznata pesma koja je namenjena samo njemu. U pitanju je naravno Dejan Bodiroga.

U velikom intervjuu za hrvatski „Index“ pričao je o Evrobasketu 2005, o razlozima zašto nikada nije otišao u NBA, Indijanapolisu 2002, Partizanu...

Iako će uvek na pomisao o njemu navijačima prvo pasti na pamet čuveni stihovi, priznao je da mu nisu izazivali prijatan osećaj.

„Vernik sam, verujem u Boga i ne volim da me upoređuju s Bogom. Znam da je u pitanju sport i da niko nije imao nikakvu lošu nameru, ali svakako mi to nije bilo prijatno da čujem. Međutim, naravno da mi je prijala emocija koju sam primao od tih ljudi i mislim da sam znao to da im vratim“, rekao je Dejan Bodiroga za Index.

Nije bio omiljeni samo u Srbiji, već je osvajao gledaoce gde god je igrao.

„I dok sam igrao u klubovima, a posebno za reprezentaciju, osećao sam neverovatan nivo poštovanja i moje je bilo da im uzvratim istom merom. Igranje za reprezentaciju je nešto posebno, više i dalje od toga se u sportu ne može. S reprezentacijom smo osvojili mnogo toga i navijači su bili zahvalni na tome. Naravno da je bilo i loših rezultata, nije uvek bilo sve onako kako smo želeli, ali ljudi su znali prepoznati da smo uvek davali svoj maksimum“.

Nikada nije igrao u karijeri za Partizan i Zvezdu, pa je možda to razlog što ga nikada nijedni nisu uzeli na zub.

„Ne znam, ali... eto, ja sam deklarisani navijač Partizana. Ali da, možda ima u tome nešto. U svakodnevnom kontaktu s ljudima osetim poštovanje i to je divan osećaj. Mislim da je to samo zahvalnost zbog odnosa koji sam imao i prema košarci i prema reprezentaciji“.

Jedan od najbolji opisa dao je Litvanac Arturas Karnišovas kada je rekao da nikada u životu nije upoznao košarkaša koji je toliko skroman van terena, a na parketu se pretvara u zver... Takođe, uvek reči hvale za njega dolaze iz usta Dina Rađe.

„Arturas malo preteruje. S Dinom sam u tih godinu dana baš uživao. Nedavno, kad smo se videli na promociji knjige Svetislava Pešića, obojica smo se prisetili tih trenutaka. S Dinom sam mogao da igram zatvorenih očiju koliko smo se 'kapirali'. Kad igraš s velikim igračima, brzo nalaziš zajednički jezik i kod velikih igrača nema zavisti. Problem nastaje kad srednji ili mali igrači umisle da su veliki. Dino je jedan od najvećih i taj njegov napadački talent u ulozi centra je nešto neviđeno u košarci. Bili smo fantastičan tandem“.

MN Press

Upitan je i šta mu je draže evropsko zlato u Atini 1995. godine ili svetsko u Indijanapolisu 2002.

„Podjednako. Atina je bila važna jer tri godine nismo igrali zbog sankcija. Kako ovde nismo mogli da se okupljamo, dolazili smo u Atinu, gde bismo provodili zajedničko vrijeme, igrali neslužbene utakmice i gradili kult reprezentacije. Za Evrobasket 1995. napokon smo mogli da igramo kvalifikacije, a tamo smo proživeli pravu dramu. Bugarsku smo u ključnoj utakmici dobili na jedvite jade. S druge strane, Indijanapolis je bio velika pobeda, posebno jer je bila izborena protiv Drim tima na njihovom terenu. Nismo najbolje počeli turnir. Izgubili smo od Španije, pa od Portorika i dogodilo se to da smo protiv Amerikanaca morali da igramo puno pre nego što smo očekivali. No, kako je rekao Pešić, kad smo već dolazili na SP, znali smo da se, ako želimo medalju, pre ili kasnije moramo s njima sresti. Velika pobeda"

Dramatično finale u Indijanapolisu dobila je naša Pešićeva ekipa, ali Argentinci i dalje tvrde da su moralni pobednici i da su pokradeni u poslednjoj sekundi regularnog dela utakmice jer smatraju da je bio faul na Skonoćiniju.

„Ne bih se složio da su oni više od nas zaslužili pobedu i da im je neko nešto oteo. Faul je mogao biti, sudija ga je mogao da ga sudi, ali ja mislim da prekršaja ipak nije bilo. Argentinci su dva minuta pre kraja vodili sa osam razlike. Ja bih uvek potpisao takvu situaciju, tako da ne volim kad se priča da smo im nešto ukrali. Da mi neko kaže da ću u finalu SP-a voditi sa osam razlike dva minuta pre kraja, uvek bih pristao na to. Neverovatna je Argentina bila tada, fantastični igrači, strašna generacija, dve godine kasnije olimpijski prvaci. Mnogo godina je prošlo otkako sam zadnji put pogledao tu utakmicu, a nedavno, kad sam je opet gledao, sav sam se preznojio kakva je to drama bila. Bila je to prava rovovska bitka. Mi smo se puno istrošili protiv Amera u četvrtfinalu, pa smo odigrali teško polufinale protiv Novog Zelanda. Svi su očekivali kako ćemo lako to dobiti, ali nije baš to bilo tako. Nezgodni su bili“.

Polufinale protiv Novog Zelanda je obeležio incident sa Radmanovićem koga je Pešić kasnije poslao kući jer je jeo bananu umesto da sluša savete.

„Nije to bilo ništa spektakularno. Stvar je bila samo u pravilima koja moraju da se poštuju u svlačionici. Jednostavno mi je jako žao što se to dogodilo i što je Radmanu to kasnije možda obeležilo karijeru. Uvek smo imali dobru atmosferu, držali smo se uvek zajedno, pa i kad bi bio neki problem, nastojali smo da on ostane u svlačionici. Da nije bilo tako, ne bi bilo ni svih uspeha. Pešić je tražio red, to se dogodilo na poluvremenu, čekao nas je nastavak utakmice i kasnije finale i jednostavno nije bilo vremena da od Karija tražimo da povuče odluku. Žao mi je što se to dogodilo“.

Pojasnio je i čuvenu scenu sa peškirom Redžija Milera.

„Video sam da je šokiran situacijom, da mu nije bilo jasno što se događa. Nisu očekivali da možemo da ih dobijemo, u očima sam mu vidio nevericu i da je tek tada shvatio da je đavo odneo šalu. Bila je to odlična ekipa Amerikanaca - možda njih nekoliko nije igralo, ali bio je to sjajan sastav i mislili su da će se prošetati do zlata. Divac je odigrao odlično prvo poluvreme, Peđa Stojaković je celu utakmicu igrao odlično, a Gurović nas je sa dve neverovatne trojke, kad smo bili na minus deset, vratio u egal. Tada smo zaigrali s visokom postavom, s četiri igrača koja su mogla da igraju sve pozicije. Imali smo tada avangardnu i modernu petorku. Jarić s dva metra, Peđa Stojaković 203 cm, Gurović 203 cm, ja 205 cm, Divac 212 cm. Imali smo petorku gde su svi bili preko dva metra. Kad smo u drugom poluvremenu počeli da se vraćamo u igru, znali smo da možemo da ih dobijemo. Zapravo, to se dalo naslutiti još u finalu Igara u Atlanti. Bila je to strašna ekipa, u odnosu na Barselonu 1992. tamo samo nisu bili Džordan, Medžik i Bird. Njihova centarska linija je bila zastrašujuća. Do 30. minuta smo bili na poen-dva, a mi tada nismo bili ni kompletni. Zato mi taj Indijanapolis i nije bio neko preveliko iznenađenje, jer se kad-tad moralo dogoditi da netko dobije Amere bez obzira na to koliko dobri bili“.

Izneo je pohvale na račun tadašnjeg i sadašnjeg selektora Karija Pešića.

„On je produkt jugoslavenske škole iza koje je stajao veliki rad. Studiozan je, posvećen je, a ima i poseban odnos s igračima. Da, od Bormija, pa preko Nemačke, do Indijanapolisa i Barselone, svugde je pravio čuda i osvajao titule. Svaka mu čast“.

Nakon zlata u Indijanapolisu dogodio se nagli pad srpske košarke. Najprije loš plasman na EP-u u Švedskoj 2003, pa debakl na Igrama u Atini, a kulminacija je bila na Evrobasketu 2005.

„Od 1995. do 2002. imali smo neverovatan period dominacije. Pad je logičan. Pojavile su se druge reprezentacije koje su igrale sjajnu košarku, poput Španije, Francuske, Grčke i Litvanije, a mi smo imali smenu generacija. Nije se dogodilo ništa neočekivano. Taj Beograd mi je najteži poraz, tada je bol najduže ostala. Ja sam se nakon Indijanapolisa praktično oprostio od reprezentacije, ali pred Beograd me Željko opet pozvao. Žoc je najtrofejniji trener svih vremena, fantastično smo sarađivali i u klubovima i u reprezentaciji. Nisam mogao da se ne odazovem kad me pozvao. U redu, igramo kod kuće, bilo bi lepo kod kuće nešto da se osvoji. Zato sam se vratio, ali jednostavno nije bilo potrebne hemije. Igrački je to bila kvalitetna ekipa, tu su bila velika imena, ali atmosfera ni izbliza nije bila onakva kakva je bila kad smo osvajali titule".

Bodiroga nije hteo detaljno da objasni šta je razlog takvog izdanja i rezultata...

„Neke stvari koje su se dogodile zauvek će ostati između nas igrača i mislim da je to najpoštenije. Naravno da smo svi odgovorni za taj neuspeh i jako mi je žao što kod kuće, pred svojim navijačima, nismo napravili veliki rezultat. Bez obzira na to koliko mi je teško bilo, odmah sam došao pred njih, suočio sam se s njima jer znam koliko su nam oni bili važni tokom svih tih godina kad smo osvajali zlata. Bol je bila prevelika i morala je da prođe. Za sve ostalo, za detalje, radije ne bih o tome pričao jer, ponavljam, najbolje je da to ostane među nama u svlačionici. Naša košarkaška reprezentacija je jedna velika porodica, a u svakoj pravoj porodici svi problemi koji se dogode ostanu isključivo u četiri zida“.

Pričao je i o razlozima zašto nije otišao u NBA ligu.

"Kad su me 1995. skautirali Sakramento Kingsi i kad su me potom izabrali na draftu, ja sam tada još bio pod ugovorom s Milanom. Boša Tanjević je kao moj tadašnji trener rekao njima da me neće pustiti i da imam da odradim još jednu godinu ugovora. Tek kad odradim ugovor do kraja, onda odlazak u NBA može doći u obzir. Tada smo osvojili prvenstvo, a ja sam razmišljao da, pre nego što odem u NBA, želim da ostavimneki trag u Evropi. Igrali smo za pobedu, igrali smo za titule. Nakon toga je došlo osvajanje Evrobasketa s reprezentacijom 1995, pa odlazak na Igre i osvajanje medalje u Atlanti".

Imao je veliku želju da prvo osvoji Evroligu.

„Hteo sam kao dokazan igrač da odem u Ameriku. Međutim, karijera mi je otišla u sasvim drugom smeru, imao sam sreću da igram u velikim klubovima, da se borim za trofeje. San mi je bio ispunjen jer, otkako sam odlučio da se bavim košarkom, cilj mi je bio da osvojim nešto, da ostavim neki trag, da napravim nešto. Kasnije, nakon Panatinaikosa, kad sam već imao 29-30 godina, dobio sam ponudu Rudija Tomjanovića da pređem u Hjuston. Bilo je još ponuda nekih izuzetnih NBA klubova i priznaću da me to kopkalo, ali mislio sam da sam već u nekim godinama i da bi možda bilo kasno da se odlučim na taj korak. Trebalo je možda da odem ranije. Zatim sam dobio ponudu Barselone koja nikad nije bila prvak Evrope i to mi je bio novi izazov. S Panatinaikosom sam osvojio sve, podigli smo klub i pojavila se želja da s Barselonom pokušam da napravim nešto što taj klub nije nikad napravio. Sama Jugoplastika ju je tri godine zaredom pobeđivala na Fajnal foru i bile su to velike traume za Barselonu. Vukla me želja da osvojim s njom nešto i, kad sad razmislim o karijeri, ne žalim ni za čim niti bih promenio i jedan zarez u svom CV-ju. Presrećan sam što sam igrao u najboljim evropskim klubovima, što sam osvojio puno toga i što sam živeo u nekim od najlepših gradova na svetu. To je nešto neprocenjivo i karijeru sam završio ispunjen“.

Vratio se i na 1992. godinu kada nije došao kod Željka Obradovića, već je otišao u Stefanelo.

„Prva ideja je bila da idem kod Kreše u AEK. Međutim, kad su se Krešo i Boša čuli, to je bilo to. Tanjević me uverio da je to najbolja odluka za mene. Kad već sa 16 godina nisam prešao u Partizan, a znamo što se tada sve događalo u bivšoj Jugoslaviji, odlučio sam da je najbolje za mene da odem u Trst kod Tanjevića. Pokazalo se da je izbor bio ispravan, Boša je imao hrabrosti da me u tako jakoj ligi sa 16 godina stavi u prvi sastav, da mi da svu odgovornost. Odmah sam u ruke dobio veliku odgovornost i mislim da me to odredilo kao igrača, kao čoveka i kasnije je puno uticalo na sve što sam postigao. Boša je u isto vreme bio sjajan trener, ali i veliki pedagog. Znao je da stane kad treba, znao je da mi da slobodu, ali opet, da ne naruši disciplinu. Bio je to vreme kad si iz utakmice u utakmicu stalno morao da se dokazuješ i, kad sam kasnije pričao s igračima iz starijih generacija, shvatio sam da smo prošli isti košarkaški put. Kad sam slušao Kiću, Moku, Praju, pa Mirzu kad je došao u Trst prvi put nakon izlaska iz Sarajeva, video sam da morali stalno da se dokazuju, kroz pobede i trofeje. U moje doba je važilo da, ako ne osvojiš titulu prvaka Evrope, nemaš šta da pričaš. Status kod trenera, navijača, ali i saigrača mogao si da dobiješ jedino na parketu. Takva su tada bila pravila. Danas mi se čini da igrači više pričaju sa svojim agentima nego s trenerima. Kad sam bio kod Boše, ja nisam ni imao menadžera. Agenta sam dobio tek kad sam prešao u Real. S njim sam imao odličan odnos, ali čuli bismo se jednom ili dva puta godišnje. Danas je sve drugačije. Sve se promenilo“.

Za kraj je dao odgovor na pitanje zašto ga nema u medijima.

„Nema nekog prevelikog razloga. Jednostavno sam odlučio da malo pauziram“, podvukao je Bodiroga.