Danilović: Dule mi je menjao šut, moram da budem najbolji na treningu da bih bio najbolji na utakmici

Predrag Danilović, jedan od najboljih srpskih košarkaša ikada i doskorašnji predsednik Košarkaškog saveza Srbije, gostovao je u podkastu "X&O's", u kojem je govorio o raznim temama.

Bivši košarkaš Partizana, Virtusa iz Bolonje, Majami Hita i Dalas Maveriksa, nije poznat kao neko ko voli da se eksponira u javnosti i da često priča za medije. Sada je srpska javnost dobila priliku da čuje šta je na umu nekadašnjeg sjajnog beka, koji je žario i palio u italijanskom Palakanestru, kao i dresu Partizana sa kojim je osvojio Evroligu.

Odrastao je u Alipašinom polju u Sarajevu i objasnio da mu je to pomoglo kasnije u životu i u košarci generalno.

"Značilo mi je to u košarci. Alipašino polje, C faza, nije baš bila na nekom glasu da je kao centar Sarajeva. Morao si da budeš mangup, da se boriš za vlastite neke stvari. Da se boriš za basket, da dođeš do prilike da igraš. Sigurno da mi je pomoglo. Nije bilo lako preći iz C faze u B fazu da se pređe tamo gde je dvorana, gde se igra. To je drugačije Sarajevo. Ljudi koji su tada bili tamo znaju da je to grad da je bio najomiljeniji grad u staroj Jugoslaviji. Ogromne stvari su se tu dešavale, sport, muzika... Bosna je prva osvojila Kup šampiona 1979. godine, ja sam nešto kasnije. Nisam živeo na ulici, ali ta ulica je bila tamo gde provodiš vreme, gde igraš košarku, fudbal, odbojku... Fudbal je bio prvi sport, svi smo ga igrali. Nisam ga trenirao, ali smo ga igrali na parkingu, na poljani... Znam tačno gde. Jakne su bile stative. Bilo je lepo detinjstvo u Sarajevu, ali me sigurno oblikovalo, moj karakter u jednom delu, ti neki momenti, to neko mangupsko ponašanje mi je pomoglo da se snađem posle kada sam igrao. Mesto gde sam živeo me je oblikovalo i u Trebinju je drugi deo. Za mene je ono Sarajevo bilo najlepše, za neke je sada drugo lepše, ali to je jer nisu znali za ono Sarajevo. Samo ne dam da mi svaka šuša priđe i da to prođe nekažnjeno. Posle naučiš da ne konstatuješ te ljude, zle ljude", objasnio je Danilović.

Da li je čovek isti na parketu i van njega, ključno je pitanje.

"Ja mislim da ne može. Onaj ko poznaje dobro košarku i psihologiju, ta osoba će da ti kaže kada te pogleda tri minuta ovako na terenu i van terena, reći će ti kako jeste. Poznato je da koliko su ljudi veliki na malim delima, toliko ljudi padaju na malim stvarima. U momentu kada neko odreaguje, možeš da proceniš karakter. Ima dosta naroda, ali je malo ljudi. To što narod misli da si ti nadobunan, ne daš na sebe na terenu, oni to prebace na privatno, maltene kriminalac. Ti si kriminalac. Ne, ja sam sportista. To što ja biram svoje društvo, to je moja stvar. Ja ne kažem da je to najispravnije, ali ja kažem da to tako treba".

Nikada nije razmišljao o sebi kao vrhunskom igraču.

"Nisam bio opterećen time. Izričito sam hteo da odem u Partizan i da se ne vratim u Sarajevo. Da se vratim a da nisam uspeo. Nisam ništa planirao. Najbitnijije mi bilo da zaigram za Partizan. Kada me Duda Ivković pozvao 1989. na pripreme, nisam razmišljao ni o čemu. Tek kada smo osvojili Evroligu shvatio sam da sam prilično dobar. Iako sam bio najbolji mladi evropski igrač u Zagrebu 1989. godine i posle sam polomio nogu, tek sam 1992. kada smo osvojili Evroligu, shvatio sam da možda nešto bude od mene. Dve godine sam pauzirao da bih igrao za Partizan. Prve godine je Dule mogao da radi dosta sa mnom, ali druge nije jer je postao glavni trener i igrao je Fajnal for. Dule je došao na ideju da preko Milana Smiljanića koji je bio zajedno sa Milošem Babićem koji je igrao NBA, ne znam kako je došao do te veze, da ja odem u Tenesi. Ja sam se obreo u selu Kukvil, Bogu iza nogu, gde nisam preboleo ni Sarajevo i nisam znao reči engleskog, živeo sam sa nekom dobrom familijom. Progovorio sam engleski tek u avionu kada sam išao tamo. Naučio sam tamo engleski i posle sam se vratio u Beograd i znao sam sve", objašnjava popularni Saša.

Trening nikada nije bilo lak, ali to je bilo najbitnije u njegovoj karijeri.

"Dule je meni menjao šut. Šutirao sam po sedam, osam sati kako bih ubacio 1.000 šuteva na Kalemegdanu. Odem na Kalemegdan u 6 ujutru i to je trajalo po pola dana. Menjao mi je šut, nisam mogao da pogodim ništa, ali to je tako. U tom periodu mi je to usadilo jednu stvar, a to je da moram da budem fizički spreman i da dobro treniram da bi igrao utakmicu. Ako može da se prođe sa dva tri slaba treninga, pa odigraš dobru utakmicu u inostranstvu. U NBA i Italiji sam uvek na treningu, posle treninga ubacivao 300 do 500 šuteva. To mi je davalo sigurnost. Iz treninga sam crpio to. Morao sam da budem najbolji na treningu, da bih bio najbolji na utakmicu. Prirodno sam imao puno kondicije, ali se i prirodno nadogradilo to".