Crnogorska veza puna poštovanja: Zauvek ću pamtiti kafu i Duletove reči kad sam preuzimao Partizan

Po čemu ćete pamtiti vaš odnos sa Duškom Vujoševićem?
"Lično, mogu da kažem da sam sa njim uvek imao jedan veoma specifičan odnos, još iz vremena kada sam bio igrač, pa kasnije i kada sam ušao u trenerske vode. Dolazimo iz sličnog podneblja, imamo sličan mentalitet, pomalo teški, kočoperni, ponosni, ali uz ogromno međusobno poštovanje. On prema meni kao trener prema igraču, a ja prema njemu kao prema velikom treneru. Za mene je ogromna privilegija što sam ga upoznao i što me je život doveo u situaciju da nam se putevi ukrste, košarkaški i ljudski. To prijateljstvo koje je nastalo kroz odnos trener–igrač ostalo je do njegovog poslednjeg dana".

U dahu nastavlja i naglašava detalj zbog kojeg posebno žali...
"Nažalost, nismo bili u čestom kontaktu. Žao mi je što se nisam čuo s njim nakon mog odlaska u Partizan. U glavi mi je ostao naš poslednji susret, kada smo popili kafu pre nego što sam preuzeo Partizan. Tada mi je, na svoj način, rekao: 'Znaš i sam, ulaziš možda i u unapred izgubljenu bitku, koju niko nije hteo da vodi. Ali samo hrabri ljudi ulaze u takve bitke i ne možeš iz nje izaći kao poražen'".

Razumljivo, emocije su sustigle velikog košarkaša. Nije mu bilo lako...
"To je na mene ostavilo snažan utisak. Kada sam kasnije otišao iz Partizana, nije mi to toliko teško palo, jer sam bio ponosan što sam imao takav razgovor s njim i što mi je otvorio neke nove poglede na košarku".

U teškim trenucima, tokom vašeg mandata u Partizanu, Duško je bio možda i jedini koji je javno stao na vašu stranu i pružio podršku. Koliko vam je to značilo?
"U takvim momentima, kada je čoveku teško, odmah prepoznate ko je prijatelj i ko je dobronameran. On je bio jedan od retkih koji je javno istupio, što nije lako. Bilo je podrške i van javnosti, ljudi su zvali i javljali se, ali on je na najteži način, gde je stavio svoje ime i svoju reputaciju, stao iza mene. Podržao me je kao mladog i neiskusnog trenera, to je za mene bio pravi znak prijateljstva. To sam od njega i očekivao. Znao je koliko ga cenim i poštujem, ali to mi je samo potvrdilo sve što sam o njemu mislio. Takvih prijatelja nema mnogo. Lako je biti tu kada je sve dobro, ali on je bio tu kada je bilo najteže..."

Zastali smo sa razgovorom još jednom, kako bi se skupilo snage za sledeću rečenicu:
"Zato mi sve ovo danas još teže pada".

Pomenuli ste specifičan odnos još iz igračkih dana. Možete li to malo detaljnije da opišete?
"Taj specifičan odnos proizilazio je iz tog našeg zajedničkog mentaliteta, tog crnogorskog podneblja iz kog potičemo. Ponos, tvrdoglavost, jaka ličnost, ponekad i više nego što treba. Zbog toga smo često na treninzima i utakmicama ulazili u rasprave, isključivo košarkaške prirode. Ja sam imao svoje mišljenje, on svoje. Sećam se jedne situacije, kada sam se iznervirao na terenu na jednog saigrača, tražio sam izmenu i rekao mu: 'Vadi ga iz igre, izgubićemo utakmicu zbog njega'. On traži izmenu i izvadi mene", smeje se sada Šćepanović, dok se priseća tog događaja, pa nastavlja:
"Sedim na klupi, a on mi kaže da ne mogu tako da se ponašam. Nije prošlo ni dvadeset sekundi, okrene se i kaže: 'Ajde, ulazi nazad, idiote, jedini ti možeš ovo da dobiješ'. Takav je bio naš odnos, pun poverenja. Znao je sa mnom na čemu je, znao je da ponekad reagujem impulsivno, ali i da sam neko ko će na kraju preuzeti odgovornost. To poverenje koje mi je dao bilo je bezrezervno, a ja sam znao da ga vratim".

U Partizan ste još i prvi put došli kao iskusan, oformljen igrač, što je bilo van Duškove metodike stvaranja igrača. Da li ste osećali dodatnu odgovornost, kao neka vrsta njegove produžene ruke na terenu?
"Da, to je bio veoma težak trenutak. Dule se vratio u Partizan posle mnogo godina i krenuo da stvara mladu ekipu. U upravi su bili Danilović i Divac, a Dule je procenio da sam ja taj koji treba da povede te mlade igrače. Bio sam najiskusniji i od mene se očekivalo da iznesem najveći teret. I nije pogrešio. Dule je retko grešio u takvim procenama. Ta prva sezona bila je izuzetno teška i turbulentna. Posle nekih poraza bilo je i negodovanja sa tribina, ali smo zajedno sve to izdržali. Kasnije je krenuo niz od devet, deset uzastopnih titula, ali ta prva godina bila je ključna. Počastvovan sam što je u meni video nekoga ko može da povuče tim kada je najteže".

Da li je vaš povratak u Partizan posle teške operacije bio i dokaz njegovog poverenja u vas?
"Apsolutno. Nije lako potpisati igrača koji je imao ozbiljnu operaciju kičme, gde nije izvesno da li će se uopšte vratiti normalnom životu, a kamoli profesionalnom sportu. On je verovao u mene posle te prve sezone, video je moju želju i motivaciju. Prošao sam kroz možda najteži period u životu, a on mi je mnogo pomogao. Na kraju, taj odlučujući koš bio je simbol svega kroz šta smo prošli zajedno. Jednom rečenicom je objasnio sve. To je bio naš odnos. I iskreno, teško mi je sada da pričam o tome".

Vlado Šćepanović i Duško Vujošević (©MN Press)

Kada se za nekoliko godina pomene Duško Vujošević, koja će vam biti prva asocijacija?
"Uvek sam u intervjuima pominjao pokojnog (Gorana) Polija Bojanića, koji mi je mnogo pomogao na početku karijere u Budućnosti, i kao čoveku i kao igraču. Dule je u jednom kasnijem periodu imao sličnu ulogu, bio mi je kao drugi otac. Te godine u Partizanu, a kasnije i kroz reprezentaciju, oblikovale su me kao čoveka i sportistu. Nekada vam se u životu pojavi osoba koja vam promeni pogled na svet, prioritete, smisao života, vremena i svega što radite. Ja sam srećan što se on pojavio u mom životu baš kada mi je to bilo najpotrebnije. To je nešto što ostaje zauvek".

Da li će se ikada pojaviti trener poput Duška Vujoševića?
"Ne. Mislim da neće, ni pre njega nije bilo, neće biti ni posle njega", odgovara Šćepanović i nastavlja misao:
"To je čovek koji je, na kraju, žrtvovao i svoj život zbog svojih ideala i posvećenosti. To svi i vidimo jasno. Voleo je košarku, živeo za nju i, na neki način, umro zbog nje, zbog stresa i svega što taj život nosi. On je to znao i prihvatio. Nosio je sve to hrabro i dostojanstveno, mislim da je malo ljudi sposobno za takav nivo posvećenosti".

Govorio je Duško da će Partizan postojati i bez njega...
"Biće, ali ne u tom obliku. Ostaje ogromna praznina i više niko neće napraviti ono što je on napravio u Partizanu", završava Šćepanović emotivnu priču za Mozzart Sport.