Bolomboj posle 10 meseci: Morao sam da učim ponovo da hodam! Sad učim o saigračima

KAD CE KARTER NA TEREN? DRCELA REKAO ZA NOVU GODINU DA SE POSLE BOLOMBOJA I KARTER VRACA USKORO!

Hoce li neko iz Uprave konacno objasniti javnosti sta se desava sa PLAVSICEM?? Nakon povrede,receno nam je da ce biti van terena 10-15 dana...evo proslo vise od Mesec dana a niko vise ni da pomene sta se desava sa njim???

Bolomboj se vratio tiho. Bez fanfara, bez velikih reči. Kao čovek koji se ne vraća da bi ga primetili, nego zato što zna gde mu je mesto. Deset meseci je dugo. Dovoljno dugo da zaboraviš miris parketa, ali i da shvatiš koliko ti nedostaje zvuk patika koje škripe u odbrani. U onoj ružnoj sezoni, kad se sve nekako lomilo i ništa nije išlo kako treba, on je bio jedan od onih koji su svetleli bez potrebe da zaslepe. Deset poena, osam skokova — brojke koje ne viču, nego stoje mirno, kao pouzdani ljudi u redu za hleb. Onda je došlo stopalo. I tišina. Ona najteža, sportska tišina, kad te svi tapšu po ramenu i kažu: “Biće to dobro”, a ti znaš da neće skoro. Vratio se protiv Zadra. Nije dao koš. I to je, paradoksalno, najlepši deo priče. Jer pravi povratak nije u poenima. Pravi povratak je kad staneš ispred svog čoveka u odbrani i osetiš da te telo sluša. Da stopalo ćuti. Da glava ne pravi buku. Kaže da se u napadu još traži. Normalno. Kad si dugo bio sa strane, moraš ponovo da naučiš gde stojiš dok drugi plešu. Spejsing, tajming, male stvari koje se ne vide u statistici. Ali u odbrani — tu je kod kuće. Pik-en-rol, rotacije, zatvaranje reketa. Posao koji se radi bez aplauza. Ekipa je drugačija. Više talenta, više brzine, manje strpljenja. On to gleda mirno, kao stariji brat koji zna da će neko morati da podigne glas kad krene haos. Sezona je duga, kaže. I u toj rečenici ima više iskustva nego u svim motivacionim govorima zajedno. A put do ovde? Operacija. Dva meseca bez hodanja. Pa učenje hodanja ispočetka. Kao dete, samo bez dečje radosti. Šest, sedam meseci da noge ponovo poveruju glavi. Artritis, terapije, beskrajni dani. I ljudi. Supruga, porodica, saigrači, lekari. Ceo jedan mali svet koji stoji iza jednog tihog povratka. Bolomboj se nije vratio da bi bio zvezda. Vratio se da bi bio koristan. A u košarci — kao i u životu — takvi se najduže pamte.

Bolomboj i Motiejunas su dva extra gotivna lika. Veliki profesionalci! Biće mi veoma žao kad ode bilo koji od njih dvojice. Zaslužuju da završe karijeru u Zvezdi.

Welcome back!💪

Tek sad se pali mašina pa ako Bog da brzo i Rivero da se oporavi pa da se hvata zalet za top 4 ako Bog da...srećan povratak

Прошла сезона у Евролиги,што је најважније ,није била лоша.Ушли смо у плеј ин,несрећно изгубили три везана продужетка,скоро до краја били у игри за првих 6.

Hvala milom Bogu da je sad sve u redu i da moze normalno da igra, jer je imao bas nezgodnu i retku povredu, zelim mu svu srecu ovog sveta i da ga povrede zaobidju, svojim igrama i zalaganjem zasluzio je da ga svaki Delija voli !

Korektan bata maksimalno.