Bogdanović se oprostio od Duleta: Gledao sam te kao drugog oca, verovao sam ti do smrti

Vest o smrti Duška Vujoševića potresla je košarkaški svet, a među brojnim oproštajnim porukama posebno se čekala ona od Bogdana Bogdanovića – igrača kojeg mnogi smatraju poslednjim velikim izdanakom čuvene škole trofejnog trenera.

Nekadašnji kapiten Partizana i jedan od najuspešnijih srpskih košarkaša današnjice oprostio se od svog mentora emotivnim rečima, podsećajući na odnos koji je prevazilazio okvire sporta.

Poruku Bogdana Bogdanovića prenosimo bez prepravki.

Dragi Dule, treneru,

Danas je najteže naći prave reči kojima bih mogao da opišem tvoju veličinu, lik i delo. Nikada neću zaboraviti naš prvi susret, kada si me blagim osmehom pogledao i stegao mi ruku. Osećao sam se toliko uplašeno, a opet uzbuđeno jer ću imati priliku da radim sa tobom. Nisam znao šta me čeka, ali sam ti verovao do smrti.

Pokazao si mi kako se gradi ličnost, kako se postaje profesionalac, kako se gradi samopouzdanje, kako se trenira, kako se gradi tim, šta je Partizan, kako se igra za Partizan. Davao si prave savete u pravo vreme. Kupovao si knjige, filmove, karte za pozorište… i sve si to radio sa mnogo posvećenosti, pažnje i ljubavi.

U tom trenutku života gledao sam te čak i kao drugog oca.

Naravno da neću zaboraviti ni one „fakultativne“ treninge. Ti treninzi su bili dosta teški i naporni, ali si uvek bio prisutan, uvek si bio tu.

Ti i ja sami u Pioniru, na glavnom terenu.
Ništa nije bilo bolje od toga.

Nikada nisi čašćavao prisustvom, kako si ti voleo da kažeš.

Ne znam da li sam ili nisam uspeo da budem ono što si ti mislio da ću biti, ali znaj da sam dao sve od sebe i da sam ti neizmerno zahvalan na svakoj sekundi truda koji si mi posvetio. Sada tek, iz neke druge perspektive i drugog vremena, vidim koliko si mi se bezuslovno dao.

Mnogo mi je žao što neću moći da se ispričam sa tobom makar još jednom, onako nasamo.

Neizmerno sam ti zahvalan.