Bilo jednom u Holivudu

Upravo o tome se ovih dana, kada je Dončić debitovao u zlatno-ljubičastom, priča, tvituje i piše po redakcijama američkih medija, željnih da nekog razapnu i još željnijih da se tragičan događaj iz života mlade košarkaške zvezde završi srećnim krajem.

Da bi se to desilo, potrebno je da svi zajedno shvatimo šta se zapravo dogodilo Luki Dončiću i kakav je ustvari ovaj Holivud u kom živimo.

Sve počinje starom jadikovkom generacije koja je otprilike na zalasku mladosti, one mladosti koja je počela sredinom devedesetih, kada je svet uživao pik pop kulture, kada su se završili ratovi, a počele druge borbe za slobodu, kada je neki Niko Herison debitovao za belgijski Leven, a prosečan lik iz midmenadžmenta još uvek sanjao velike snove o revolucijama koje neće napraviti. Sve počinje, dakle, tom jadikovkom o tome kako klinci ništa ne valjaju, kako nemaju svoj identitet, kako su pogubili svoje bedževe i prekršili zakletve date pod posterima velikih igrača. Sve počinje time da je pre bilo bolje.

Onda se pojavi tip koji je toliko dobar i toliko mlad da stvar izgleda nemoguće. Uopšte ne mora da se pojavi u košarkaškoj svlačionici, nije samo u tome poenta ove priče. Pojavi se u kancelariji među velikim brojem iskusnih inženjera i oni zaneme i zbog toga kako poznaje zakone termodinamike i kako prepoznaje manjkavosti projekata i docrtava ispravke na svaku rupu i kako raspoređuje energiju ljudi na gradilištu. Ili se pojavi u redakciji nekog lista. Na klinici za borbu protiv retkih bolesti. U zbornici srednje škole, u koju je neko sa takvim elanom poslednji put ušao 1976. kad je trebalo dočekati Titovu štafetu. Shvatili ste, onda se pojavi tip koji je toliko dobar i toliko mlad da stvar izgleda nemoguće - i to se pojavi u svlačionici Real Madrida.

Prvi utisak bude - čekaj, ko je ovaj? Drugi utisak bude kako se stariji igrači prave da su mu zaboravili ime. Treći utisak bude da taj klinac pripada tom svetu, iako možda nema pedigre, iako štrči. Posle se utrkuju da se pohvale kako su mu baš oni prvi dali šansu, kako je dobio slobodu i priliku da pokaže svoj talenat, iako je prava istina da bi se izdvojio i da bi ga talenat katapultirao u visine i da je počeo u lokalnom listu, u studentskoj poliklinici, zanatskoj zadruzi ili Olimpiji iz majčinog rodnog grada. Ali taj tip samo nastavi da radi ono što voli.

Uz osmeh, na unikatan način. Preko ruke. Preko četiri ruke, u padu, sa ivice aut linije. Iznova i iznova. Rutinski i na mišiće. Kada je stvar izvesna ali i onda kada niko drugi ne sme da uzme taj projekat, tog pacijenta, tu temu ili tu loptu u odlučujućem napadu. U regularnoj sezoni, kada se na posao ide tek da se izdrži od 9 do 5, ali i leti dok su drugi na kolektivnim godišnjim odmorima, a naročito pred deadline, kada se atestiraju projekti, kada se zatvaraju brojevi novina, kada se situacija kod pacijenata pogorša, kada se zatvara NBA sezona. Naročito tada. Prekovremeno, sa gripom, na jednoj nozi.

Jer to je ono što Luki Dončiću i svakom drugom dončiću ovog sveta koji na taj način radi svoj posao, niko nikada nije mogao da zameri, koliko god maliciozan bio - ljubav prema igri koju igra i posvećenost tome da svaki put uradi dobar posao. Naročito jer vrlo često ta ljubav prema igri dovede do uspešne sezone, uspešnog projekta i isplate, čitanog teksta ili izlečenog pacijenta.

A Dončić ih je u Dalasu imao onoliko.

Pobeda u kojima je preuzeo odgovornost. Plej-of serija u kojima je bez ikakvog razmišljanja uprtio čitavu ekipu na leđa i odneo je do pobede. Sezona u kojima je prebacio očekivanja navijača i realnost ekipe čiji je deo. Ekipe koja je odlučila da ne plati dovoljno njegovog druga i partnera na terenu. Ekipe koja je svakih sedam dana menjala identitet. I stavljala na tanak led svakog glavnog inženjera, urednika i načelnika, čuj mene trenera.

Šest godina je dovoljno da se obe strane pogledaju u oči, da prođe medeni mesec i da na površinu isplivaju sve mane koje neminovno imaju. To je sasvim dovoljno vremena da Luka Dončić i svi drugi dončići od sredine do kraja dvadesetih, koji su dobri u svom poslu, ako su zaista toliko dobri to i sami prihvate, ali i da pokažu nedostatke koje imaju.

Ako su ti dončići kao Luka Dončić, pa svoje štrčanje nikada nisu krili i nikada ga se nisu stideli, onda je sudar sa tim nedostacima lakši. Jer Luka je oduvek razgovarao sa sudijama i nije poštovao njihov autoritet ako je mislio da nisu u pravu. On je oduvek bio prgav kada ga čačkaju, makar bili duplo veći i tri puta jači od njega. On je oduvek insistirao na Ani Bekuti iako je znao da ih iritira. I uvek je voleo da pojede i popije, znajući da je čak i kad je povređen, dovoljno dobar i spreman da ne izneveri. On je, baš takav kakav je, ono za čim je generacija na zalasku mladosti toliko kukala. Tip koji zna da radi svoj posao, koji ima svoj identitet, nije izgubio bedževe i ispunio je svako obećanje koje je dao pod posterima svojih idola u dečijoj sobi.

Luka Dončić je Dalas odvukao do finala Zapadne konferencije i velikog NBA finala. Nije u tome bio sam - nikada niko ni u jednom projektu nije uspeo sam samcijat - ali je uvek u tome bio glavni šraf. Dobio je nagradu za rukija godine. Pet godina zaredom bio je u najboljoj NBA petorci. Ulazio u uže izbore za MVP priznanje. Ostvario najbolji prosečan broj poena u plej-ofu u istoriji lige posle Majkla Džordana. U poslednjoj sezoni bio plej-of lider po broju poena, broju skokova, broju asistencija i broju ukradenih lopti.

I onda je trejdovan.

Luka Dončić na debiju za Lejkerse (©AFP)

Stvar možda na prvu zaista deluje šokantno jer se takve stvari u NBA ligi prosto ne rade. Ne pre trećeg ugovora. Ne ako igrač sam ne želi da ode, a čovek koji kupuje kuće i planira proširenje porodice baš tu, sigurno ne želi da ode. Ali čitav razvoj situacije uopšte nije šokantan, makar ne za sve dončiće ovog sveta u kom živimo. Za mlade ljude u drugoj polovini dvadesetih, koji su onima iz menadžmenta i mindženadžmenta sa gomilom neostvarenih snova o revolucijama u biografijama, pokazali da nije sve tako crno i da ipak postoje neki klinci koji bi mogli da preuzmu stvar u svoje ruke.

Jer većina njih, živeći po uzusima i načelima prethodne, a ne svoje generacije - i onim danima kada treba izdržati od 9 do 5 i kada su svi na kolektivnim odmorima i sa gripom i na jednoj nozi i prekovremeno - na kraju bude istrošena, bez poštovanja. Sve to pod krinkom da ne razumeju "širu sliku". Onu sliku u kojoj "odbana osvaja titule", onu sliku u kojoj o količini uloženog rada pričaju najveći neradnici i onu sliku po kojoj sve mane koje su oduvek bile jasno vidljive, sada odjednom predstavljaju neprelazan balast. Ako imaju sreće, dončići ovog sveta, kada prepoznaju koliko su nevažni i nepoštovani, odu sami.

Luka nije imao tu sreću.

Sa svim svojim manama, težinama, burgerima, tompusima i povredama, ali i sa svim svojim pogocima, pobedama, plej-of serijama i velikim planovima, on je želeo da igra samo u Dalasu. Ali na njegovu sreću - onu, koju nemaju dončićevski profesori, inženjeri, novinari ili lekari - postoji "firma" koja ume da prigrli sve ono što on jeste.

Zato mu je, a ne za kamere kako tvrde zlonamerni, Lebron pred početak prve utakmice za Lejkerse, rekao da se ne prilagođava, nego da prilagodi ekipu sebi. Jer od nekih rastanaka čovek ne može da se oporavi godinama, ali pobede i sreća mogu da pomognu.

Tarantinovski, kako je čitava ova saga i ispripovedana, tragična dalasovska sudbina Luke Dončića, najurenog heroja, mogla bi da se pretvori u bajku, nizom bizarnim okolnosti. Samo je potrebno da postoji dobar reditelj, a jedan od najboljih košarkaških reditelja u istoriji igre, živi u Los Anđeles kauntiju. I sve je žuto, puno opskurnih likova i neočekivanih preokreta.

Tokom Lukinog debija, među publikom je stajao jedan visoki tip, koji je prepoznao nepravdu. Vrhunski igrač sa kojim su Dončića često poredili. Onaj koji ne može prestati da bude ono što jeste, ali makar gestom može da pokaže da veruje u žutih 77, iako ne sme protiv sebe.

Kada ove sezone budemo navijali za Luku Dončića, navijaćemo pomalo za sve dončiće ovog sveta, sve klince koji su dokazali da nada postoji i protiv svih nika herisona koji obožavaju da govore o široj slici, ali ne i da je pogledaju. Navijaćemo i protiv njihovih zamena koje će trajati kratko, po navici. Navijaćemo i protiv kapitalizma kao takvog, Holivuda u kome danas pokušavamo da egzistiramo. Za ono što je bilo jednom Holivudu. I biće opet.

NBA (sreda na četvrtak)

01.00: (4,30) Vašington (15,0) Indijana (1,27)
01.00: (1,15) Orlando (22,0) Šarlot (6,00)
01.30: (1,30) Boston (15,0) San Antonio (4,00)
01.30: (1,30) Njujork (15,0) Atlanta (4,00)
01.30: (2,15) Bruklin (12,5) Filadelfija (1,85)
01.30: (7,25) Toronto (25,0) livlend (1,10)
02.00: (3,35) Čikago (14,0) Detroit (1,40)
02.00: (1,10) Oklahoma (25,0) Majami (7,25)
02.00: (1,40) Minesota (14,0) Milvoki (3,35)
02.00: (2,60) Nju Orleans (13,0) Sakramento (1,60)
02.30: (1,40) Hjuston (14,0) Finiks (3,35)
03.00: (3,70) Juta (14,0) LA Lejkers (1,35)
03.00: (1,17) Denver (20,0) Portland (5,50)
03.30: (2,60) Dalas (13,0) Golden Stejt (1,60)
04.30: (1,60) LA Klipers (13,0) Memfis (2,60)
*** Kvote su podložne promenama