Beskrajnih sedam sekundi Majka D’Antonija

Imao je u tom trenutku 53 godine, ukupni skor u NBA karijeri 35-76 i u svlačionici Finiks Sansa tim koji je prethodnu godinu završio sa ukupno 29 pobeda, uz 21. napad čitave lige. Zamislite koliko su onda loše igrali odbranu. Stefon Marberi zamenjen je Stivom Nešom i to će se ispostaviti kao veliki potez, ali i dalje je to bila vrlo slična grupa ljudi i igrača.

Posle samo 35 kola nove sezone, sve se okrenulo naglavačke.

Finiks Sansi Majka D’Antonija zabeležili su 31 pobedu uz samo 4 poraza i postali prvi tim lige. Njihov ofanzivni rejting ostaće drugi najbolji u istoriji košarkaške metrike. I svi će od tada, pa sve do danas, govoriti o tom pravilu „sedam sekundi i manje“. Ideja je bila jednostavna – pokupiti defanzivni skok i produžiti pas napred bez zastajanja (ili izvesti odmah po dobijanju lopte) tako da se za jako kratko vreme dođe u poziciju za šut. A kada je igrač u dobroj poziciji za šut, njegov je zadatak da – šutne.

Amerikanci su bili šokirani i brendirali su „seven seconds or less“ kao pravilo, potencirajući do današnjeg dana brzinu kojom su Majkovi Sansi igrali, zanemarujući u tome možda i važniji aspekt – prostor. Jer ta košarka bila je začetak pravca „pace and space“ i gledali smo posle toga timove kako igraju brzo, ali samo oni koji su uspevali da na taj način kontrolišu prostor imali su i rezultat.

Amerikanci su, kažemo, bili šokirani, ali samo zbog toga što su zanemarili vreme koje je veliki inovator (tanka je linija između nikogovića i inovatora u američkim i svim drugim medijima) proveo u Evropi. Da ga nisu zanemarili, saznali bi od Dena Pitersona kako je potencirao godinama da D’Antoni igra ekstremno brzo. Saznali bi i da je u evropskoj košarci kontrola prostora jedna od ključnih stvari. Ali nisu.

Njegov sistem igre istovremeno je intrigirao, ali i bivao proglašavan ludačkim. Kada je Pariz pre dve sezone odlučio da igra po sličnom principu, iako je prošlo više od dve decenije, i dalje su ih proglašavali ludima. Ali taj njegov princip svoje najveće moguće priznanje dobio je u finalu Zapada 2018. godine.

Rokitsi su odigrali sezonu iz snova i završili je sa skorom 65-17. Hjuston je šutirao do tada nezabeležen broj trojki i to mu se isplatilo. Igrali su brzo, a Džejms Harden bio je epitom svega što je Majk D’Antoni ikada želeo – vešt, brz, hrabar da iskoristi svaku situaciju kada ima dovoljno prostora, talentovan dovoljno da razigra saigrače za čije trčanje odbrane ne mogu da se pripreme.

Ali je možda još veće priznanje mogao da dobije gledajući rivale. Golden Stejt Voriorsi izgradili su sve što su osvojili na temeljima njegove ideje sa Sansima. On je u sezoni 2004/05, osim „pace and space“ igre, na terene bez trunke skrupula počeo da šalje neviđeno niske petorke. Bilo je to vreme grmalja u reketu i krila koja bi prošla vojnu obuku u antičkoj Grčkoj. Ali on je odlučio da napravi drugačiji raspored na terenu i za to mu je bilo potrebno da mu Stodemajer sa 208 centimetara igra centra. Voriorsi su na takvoj ideji uspostavili svoju dinastiju.

Zato je, već posle tog finala konferencije, iako ga je izgubio, bilo jasno da će Majk D’Antoni ostati zabeležen u istoriji kao čovek koji je promenio budućnost igre.

Šta sve čovek može da uradi za sedam sekundi?

Može da izgovori oko 20 razumljivih reči. Mada je ritam govora prilikom ulaska u Kuću slavnih obično znatno sporiji. Bilo bi dobro, ali pomalo neozbiljno, da je Majk D’Antoni, u subotu uveče, kada je stao pred okupljene laureate i legende košarke koje se već neko vreme baškare u Nejsmitovom Panteonu, govor održao za manje od sedam sekundi. Bilo bi upečatljivo i drugačije, tačno onako kako je oduvek i izgledao njegov pristup košarci.