Nije bilo lepo, ali pobeda nad Uniksom je (jako) zadovoljavajuća.

Sa tri uzastopna trijumfa otkako je Sašo Filipovski preuzeo ekipu Partizan je počeo da se oseća komfornije u svojoj koži i to se dobro videlo čak i putem televizijskog snimka. Ponovo je bilo dosta oscilacija, ali to više nije vest. Novost je da Partizan nije dozvolio Uniksu da ode kući s dva boda uprkos odličnim šuterskim procentima (19/35 za dva – 54,3%; 13/24 za tri – 54,2%) i svim taktičkim zamislima Dimitrisa Priftisa, pa i pokušajem da domaćina u završnih sedam sekundi iznenadi akcijom iz bočnog auta s potpisom Željka Obradovića, koji je dešavanja posmatrao s tribina. Partizan je, jednostavno, bio bolji od toga.

Očigledno je da Partizanu ne prija Uniksova rusko-američka kolaboracija jer malo ko u skorije vreme može da se pohvali da je crno-belima spakovao 93 i 86 poena tako lako. I možda baš zato prosečan navijač Partizana ne može da bude zadovoljan odbranom jer ono što je viđeno u Hali Sportova “Ranko Žeravica“ nije ni blizu onog trejdmarka, ideje oko koje se vrtela filozofija Parnog valjka godinama unazad. Ma koliko čudno zvučalo, ipak je baš ovako nešto trebalo igračima i stručnom štabu. Da probiju psihičku barijeru i dokažu pre svega sebi da prošlogodišnji kvalitet nije mogao tek tako da ispari, već da samo treba još jednom da se podese svi parametri kako bi mašina konačno proradila. U neizvesnoj završnici tas je opet prevagnuo na Partizanovu stranu, treći put ove sezone posle derbija sa Cedevitom Olimpijom i gostovanja Bahčešehiru. Huventud, Borac, a pogotovo Budućnost i Igokea prevagnuli su na drugu stranu i zato jučerašnje slavlje dodatno uliva samopouzdanje pred dolazak tima iz Badalone u četvrtak uveče i večiti derbi u ponedeljak.

Željko Obradović i Ostoja Mijailović (©Star Sport)

Na Uniksovu sigurnost i donekle zabrinjavajuću lakoću realizacije Partizan je uzvratio maksimalno trezveno: sa 54 odsto preciznosti iz igre (36/66) i 55,2 odsto za tri poena uz 16 pogođenih šuteva van linije 6,75 metara! To je drugi najbolji učinak ove sezone – košarkaši Gran Kanarije protiv Burse i Unikahe protiv Mornara ubacili po 16 trojki, na vrhu su Gran Kanarija i Uniks sa po 19 protiv Promiteasa, odnosno Bahčešehira – s tim što na sve treba istaći podatak da je domaćin na liniju za slobodna bacanja išao samo šest puta (Mozli, Tomas i Pejdž imali polovičan učinak prim. aut.).

Povratak Vila Mozlija posle jednomesečne pauze – povredio skočni zglob baš protiv Uniksa u Kazanju – jeste bila jedna od centralnih tema razgovora posle utakmice, ali čak ni Partizanov streljački odred nije bio toliko u fokusu koliko sam Markus Pejdž pošto je ukrao šou!

##EDITORS_CHOICE##

Takva šuterska klinika Partizana u evropskim mečevima ne pamti se u poslednje vreme, baš kao što nijedan igrač Parnog valjka nije imao takav performans kao Markus Pejdž! Partizan je postavio klupski rekord u Evrokupu sa 16 pogodaka za tri, što je ujedno i drugi najbolji učinak u istoriji tima iz Humske kroz evropska takmičenja u trećem milenijumu. Jedina utakmica sa više pogođenih hitaca sa distance je ona protiv Estudijantesa u Evroligi iz januara 2005. kada je lopta prošla kroz obruč ukupno 17 puta, a Blejk Step je pucao 6/7!

A šta tek reći za Markusa Pejdža? Nije pokušavao za dva, ali je sve savršeno nadoknadio izvan polukružne crte. I postavio podigao lestvicu u broju poena (25) i indeksa korisnosti 23). Njegovih osam trojki su Partizanov rekord za jednog igrača u Evroligi i Evrokupu u istom vremenskom razdoblju, verovatno i duže! Najbliži Pejdžovom učinku bili su njegov doskorašnji šef Vlado Šćepanović i Dušan Kecman sa po sedam trojki. S tim što su njihove role u tim mečevima zaista kultne i pamte se kao azbuka. Šćepanović je u jednom od verovatno najluđih okršaja u istoriji Evrolige, na gostovanju Uralu davne 2002. godine – Partizan slavio sa 111:100 bez produžetaka - briljirao sa 40 poena! To je i danas rekord za jednog igrača Partizana i sedmi najbolji učinak otkako elitno takmičenje nije u rukama Fibe. Kecmanova doktorska disertacija viđena je u onom legendarnom gostovanju Makabiju u Nokija Areni na startu četvrtfinala Evrolige 2010. godine, posle čega je Partizan trasirao put do Fajnal fora u Parizu.

Markus Pejdž (©Star Sport)

Eto u kakvom se društvu nalazi Markus Pejdž. Možda se njegov jučerašnji performans neće baš dizati u nebesa kao oni Šćepanovića i Kecmana, ali o pobedi nad Uniksom dugo će se pričati i analiziraće se detalji. Sve zahvaljujući njegovoj lucidnosti i gotovo neverovatnom osećaju za pogodak u ključnim trenucima. Sa one dve trojke u završna dva minuta odbio je poslednji nalet gostiju, a onda je ostao dovoljno pribran da pogodi to jedno slobodno bacanje i ne dozvoli da Uniks odnese pobedu.

Rade Zagorac je nedugo po oglašavanju sirene za kraj izneo dobro zapažanje – mogao bi ovo da bude prelomni trenutak dosadašnjeg toka sezone za Partizan.

“Očigledno je da idemo polako, ali doći ćemo tamo gde smo zamislili. Shvatamo kakva je trenutna situacija i znamo šta moramo da radimo kako bismo došli do tačke na kojoj želimo da budemo. Ovo je dobar primer toga kako treba da igramo i samo moramo da guramo dalje“, izjavio je Zagorac.

Da bi Partizanovi trijumfi pod komandom Saša Filipovskog dobili onaj pravi smisao, slovenački stručnjak moraće da zasuče rukave, spremi opremu i dobro izrudari gde se to izgubila odbrambena čvrstina. Nisu baš Zadar, a pogotovo ne Cibona neko merilo kvaliteta odbrane i napada, iako je i tada bilo uspona i padova. Čak ni činjenica da Uniks ima ozbiljan arsenal i neke igrače NBA kova ne može da opravda one lake poene koje su Ajzea Kenan, Džon Braun, Džordan Morgan i ostali ubacivali, ponekada čak uz minimalnu ili gotovo nikakvu defanzivnu reakciju domaćih.

Nije važan Pejdž, nego sistem: Igrači su ga pronalazili u pravim trenucima

Nije mogao, naravno, Filipovski da napravi čudo za manje od dve nedelje na novom zadatku, niti je to trebalo očekivati. Ali Partizanov sistem ne može da funkcioniše bez dobre odbrane. Videlo se koliko je pogrešan bio onaj pokušaj da se igra strogo napadačka košarka kod Miroslava Nikolića pre nekoliko godina, pa i koliko ume da boli što Vlado Šćepanović kao poslednji trenerski obris rada Andree Trinkijerija nije mogao da uspostavi balans kada se brani koš. Sašo Filipovski je svojevremeno mogao da radi s Duškom Vujoševićem i upija njegove metode. Partizanu sada treba čvrsta ruka koja će postrojiti ekipu i vratiti klubu prepoznatljivi ugled ekipe u kojoj sve počinje iz dobre odbrane i uhvaćenog skoka.

Za to će verovatno biti potrebno da se uradi korekcija igračkog kadra, ali u vreme kada je pritisak na finansije ogroman, to je teško napraviti. Zato je valjda Filipovski na promociji i najavio da neće odmah biti rezova. Momenat je delikatan, ali ako iz ovoga Partizan izađe jači, ima čemu da se nada u nastavku sezone.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (@nikolaS_msport)

500