Alhemija Stevana Mijovića sa dečacima od poverenja: Stigne mi poruka 'Kouč, koga čuvam sutra?'

"Javi mesto i ja sam tu. Nije mi teško"...

Ovako obično izgleda pisanje novinara kada pokušava da ugovori intervju, ali ovo je bila poruka Stevana Mijovića upućena nama kada smo dogovarali gde ćemo da sednemo i prodiskutujemo o veličanstvenom uspehu kadeta Srbije koji su postali vicešampioni sveta. Isti oni dečaci, kako ih zove mladi trener, koji su pre samo godinu dana pokorili Evropu. Sada su ti momci sa velikim pravom u centru pažnje srpske sportske javnosti, a kao njihov vođa sa klupe, mladi Stevan Mijović (32) je očekivano bio meta brojnih medija. Svi su želeli da čuju njegovu stranu priče, kako je iz njegovog ugla izgledalo prvenstvo na kojem su Orlići oduševili naciju.

I dok je ovih dana išao od televizijskog studija do televizijskog studija, sa pregršt kamera i reflektora, naš ambijent je nešto drugačiji. Laganiji i opušteniji. Seli smo uz reku u zabačeni deo restorana i više vremena proveli u neobaveznom razgovoru i smehu sa anegdotama koje nisu za javnost, ali ono što je Stevan ispričao u zvaničnom delu pokazuje koliko zapravo ljubavi oseća prema svojim igračima, koliko veruje u njih i koliko je svaki trenutak na i van parketa proživljavao emotivno.

Tako i naša jedna kamera kao da i nije postojala, doduše to je zasluga člana našeg tima iza iste.
"Brat, njemu ovde najviše verujem. Vidi se da iskreno prati sport, nemojte da ga požurujete", kaže uz gromoglasan smeh Mijović našem Nikoli, kamermanu i mađioničaru društvenih mreža, pre nego što kreće zvaničan deo priče, jer očigledno lako uspostavlja saradnju sa ljudima tog imena, uostalom pitajte samo Nikolu Kusturicu kako to izgleda u praksi na parketu.

Kada se i kamera upalila, osmesi sa lica nisu silazili, ali emocije jesu proradile jer smo se dotakli i zanimljivih fotografija, ali i vatrenih tajm-auta koji su zapalili društvene mreže, i drugih svih upečatljivih događaja koji su obeležili Svetski šampionat u Istanbulu za igrače do 17 godina.

Prvo smo Mijovića pitali kako se oseća posle još jednog uspeha sa kadetima Srbije?
"Iskren da budem, meni se nisu slegli utisci ni od prošlog Evropskog prvenstva, kao da je to juče bilo, a evo sad opet nova stvar. Osećam se uzbuđeno i naravno srećno", počeo je Mijović za Mozzart Sport.

I zaista, mladi trener iza sebe ima uzbudljivih godinu dana, što u nacionalnom timu, što u AEK-u.
"Pre svega reprezentacija i to evropsko zlato. Ove godine, početak priprema sa tim momcima, kao da se nismo rastajali, samo se sve nadovezalo. Toliko je u pripremnom periodu išlo sve kako treba da sam ja bio zabrinut u smislu da nismo promašili pik forme. Međutim, Nenad Krstić svaki put kad bih mu ja to rekao, on mi je govorio da verujem i da je sve dobro. I tako je ispalo. Što se mene lično tiče, zlato prošle godine, posle toga AEK, neverovatno iskustvo, neverovatan klub, neverovatan grad. Grčka košarka, Dragan Šakota, s kojim mi je privilegija da sarađujem. I neverovatno sam napredovao, to sam tek sad video na ovom prvenstvu, koliko sam se osećao stabilnije, koliko sam više stvari video na utakmici kao glavni trener. Sa Draganom, naravno, i srebrna medalja u FIBA Ligi šampiona. Tako da, tri medalje u godinu dana. I više nego solidno".

Morali smo da vratimo selektora Orlića na sam početak priprema.
"Prošle godine kad smo krenuli, video sam posle prvih pet dana da oni imaju to nešto. Na stranu košarkaške stvari, talenat nije sporan, oni to pokazuju na terenu, ali imaju taj neki neverovatan karakter i pobednički mentalitet. Svi zajedno. I neverovatno su dobra družina, i na terenu i van njega. Imali smo to međusobno poverenje šta god se dešavalo, dobro ili loše. Ako je bilo loših stvari, trudili smo se u ove dve godine da ništa ne stavljamo ispod tepiha, nego odmah da rešavamo i pričamo. Mislim da je to i bio ključ ovog uspeha".

Poverenje je neophodno za bilo kakav rezultat.
"Dečacima sam verovao i prošle godine, to se samo nastvilo. Meni je bilo bitno samo da su oni glavom tu i da nisu negde poleteli. Kod ovih momaka to očigledno nije bilo moguće da se desi i rezultat je sam došao".

Foto: FIBA

Same pripreme su bile drugačije nego prošle godine.
"Ovo leto je bilo sve specifično jer su svi došli direktno iz sezona, nisu imali pauzu. Ceo stručni štab, odnosno moji pomoćnici, kondicioni treneri i lekarski tim, morali smo sve nekako da uklopimo. Glavna stvar je što nije bilo vremena za neki razvoj, već je ideja bila samo da održimo njihovu formu i saniramo povrede koje su neki imali. I stvarno bih pohvalio čitav moj 'staf' i sve ljude u njemu koji su stvarno odradili mnogo posla i pobrinuli se da izdržimo prvenstvo onako kako smo na kraju izdržali".

Koliko je drugačije bilo spremati Svetsko prvenstvo u odnosu na evropski šampionat?
"Mnogo je bilo teže. Ja sam imao sreću da budem deo U19 ekipe pre tri godine koju je predvodio Vladimir Đokić. Prva specifičnost pripremanja ekipe u odnosu na ostala takmičenja jeste ta da nema puno vremena za pripreme. Dečaci, igrači, dolaze direktno iz svojih klubova. Niko nema tu ni pet dana odmora. I onda, pre svega, te pripreme moraju da budu modifikovane, koncipirane drugačije u odnosu na neke druge stvari. Moram da pohvalim mog kondicionog trenera, Nikolu Đušića, koji je stvarno odradio sjajan posao zajedno sa fiziom Stevanom Kljajićem i doktorom Lazarom Mirčetom. Imali smo jednu sobu za oporavak u svakom momentu priprema, gde se radilo saniranje povreda igrača. Oni su se bavili njima 24/7".

Prešli smo na sam turnir i početak koji nije bio idealan.
"Mislim da je turnir bio jako kvalitetan. Eto, i neki ljudi sa strane koji su stalno na tim prvenstvima su se složili sa tim. Taj prvi poraz od Australije nas je alarmirao za neke stvari, da neće to biti tako lako. Kad smo udarili u taj kontakt, u tu veličinu i čvrstinu same Australije, bilo nam je jasno kako mi trebamo da funkcionišemo. I mislim da je taj poraz, koliko god nam bio u tom trenutku težak i zabrinjavajući, dobro došao. Osećali smo opterećenje zbog očekivanja jer smo došli kao evropski prvaci".

Kako je onda izgledalo to veče posle Australije?
"Oni su bili razočarani, uplašeni, onako, počeli su i da sumnjaju u neke stvari. Iskreno, ja takođe. Ne mogu da ne pomenem stručni štab. Moj asistent Mihajlo Šušić, eto, čovek koji je uz mene otkad sam bio igrač i negde ga gledam kao oca. On je uz mene stalno. Dejan Đokić takođe, koji prati ovu generaciju otkad imaju 12 godina, i Nikola Nešić, moj asistent dugo godina u klubu. Ti ljudi su mene dizali u tim trenucima. Moram isto da se zahvalim i selektoru Dušanu Alimpijeviću koji mi je u tom trenutku isto poslao poruku i rekao: 'Nemoj da sumnjaš u sebe, u svoj rad, u vaš kvalitet i kvalitet igrača. Ne dozvoljavaj ni njima da sumnjaju u to. To je samo prva utakmica, iskoristite to za dalje.' Nakon tog razgovora, cele noći razmišljanja, sutradan smo napravili analizu utakmice, obavili razgovore sa igračima i pogledali video-snimke i videli greške koje smo pravili. Nema puno vremena, to je suština tih prvenstava. Poraz, pobeda, nema puno vremena, ide sledeća utakmica. Tako da, nismo ćutali, nismo se mnogo razočarali, već smo napravili sastanke, odlučili da reagujemo, i uspeli u tome".

Foto: FIBA

Ne treba da se zaboravi jedna stvar, a to je da Orlići imaju svega 17 godina. Zato je Mijović morao da im bude i trener, ali i prijatelj.
"Ja sam mlad, što se kaže. Mislim da je to moj plus. Na mom trenerskom početku svi igrači su bili stariji od mene. Morao sam da im priđem na ortački način i da nađem sredinu, da budem autoritativan, a opet, s druge strane, ne mogu da budem ni previše strog. E, ovim dečacima opet sam morao da nađem žicu. Opet kažem, imam sreću što su takvi kakvi su, nije bilo problema, fokus je bio tu i stvarno su se svi ponašali kao profesionalci. A opet, to su neke nove generacije. Moramo da idemo, što se kaže, sa vremenom. Nije cilj bio samo da ih zategnem, nego da postoji balans. I to je glavna stvar, jer oni meni veruju, ja njima verujem. Tačno znamo neku granicu kad možemo da se šalimo, kad radimo. Tako da prijamo jedni drugima, i jednostavno, uz to ide i sam rezultat".

Posle Australije, Srbija je pobedila Venecuelu i Obalu Slonovače.
"Posle Venecuele, baš je Đole Đokić rekao da su i dalje igrači stegnuti, iako smo dobili 30 razlike. Tek posle Obale Slonovače sam video u njima kao da im je pao kamen sa srca, i ta sreća u busu i slavlje kako oni samo znaju da naprave, muzika, pevanje... Tu sam video da je krenulo".

Posle grupe, usledio je meč sa Novim Zelandom u osmini finala.
"Ušli smo tako fokusirano, već je sve kliknulo. U prvih pet minuta smo pokazali ko se pita. U toj ekipi ima jedan sjajan igrač, Džejden Sesil, koji je imao 28,5 poena u proseku. Prvih sedam minuta nije dao koš. Matija Lukić ga je uzeo pod svoje i ovi ostali su samo pomagali. On nije video koš. Videlo se da rastemo kao tim. I stvarno mislim da smo čitavo prvenstvo igrali sjajno u odbrani i mnogo mi je drago što je bilo tako. Bili smo tačni i čvrsti. To meni daje satisfakciju kao treneru".

Zatim, repriza finala Evropskog prvenstva prošle godine protiv Litvanije.
"Igramo jednu stvarno dobru utakmicu. Prvo poluvreme kontrolišemo sve, ali nikako da odemo na preko deset razlike. Mi završavamo poluvreme sa tih +10. Međutim, otvaramo treću četvrtinu loše, oni ubacuju, igraju sa nekom energijom i mi se malo gubimo. Uzeo sam tad brza dva tajm-auta, samo da ne odu na više od sedam, osam razlike. Završili smo četvrtinu, oni su vodili pola koša, ali nisam sumnjao da će to na kraju da bude dobro. Onda smo četvrtu četvrtinu krenuli u nekom našem ritmu, oni više nisu imali snage da vraćaju sve to i na kraju je to opet završeno velikom razlikom".

Posle Litvanije, usledio je najbolji meč na celom prvenstvu protiv Turske.
"To mi je najveća pobeda u karijeri u ulozi glavnog trenera. Ne računam finale prošle godine. Ovo je bila najlepša atmosfera. To je rekord svih FIBA takmičenja što se tiče mlađih kategorija, bilo je 8.500 ljudi u dvorani. Nije tu bilo vređanja, stvarno je bila lepa atmosfera, ali za te momke jedno neverovatno iskustvo".

Srbija je na startu delovala ubedljivo, dok je drugo poluvreme bilo i te kako napeto.
"Igrali smo sjajnu odbranu, u četiri ili pet napada njima je isteklo vreme za napad. Vodili smo deset razlike, ali smo strepeli u svlačionici. Oni okreću utakmicu pred kraj treće četvrtine i nije bilo lako vratiti se".

Ali...
"Opet smo uspeli. Opet su dečaci neverovatan karakter pokazali i dobili smo tu utakmicu uz sav taj pritisak i na suđenje i na igrače. I eto, neverovatno slavlje. Videli ste naše emocije posle utakmice".

Foto: Nikola Mikić

Koliko ste vremena proveli pred taj meč, spremajući igrače, ne taktički, već za celu tu atmosferu?
"Što se tiče Turske, imali smo samo jedan sastanak. Nikola Kusturica je bio čitave sezone u prvom timu Barselone, imao je taj neki osećaj. Matija Lukić - Saragosa, Ognjen Simjanovski - Crvena zvezda, ima osećaj velike hale. Petar Bjelica, ajde, možda nije velika hala, ali osetio je seniore Mege. I mislim da nam je to ozbiljna prednost bila, što je skoro pola tima osetilo seniorski rang".

Dečaci, kako Mijović voli da kaže, nisu dozvolili da ih išta poremeti. Pa ni Ergin Ataman koji se iz prvog reda raspravljao sa sudijama.
"Meni je jako drago što su svi dečaci potpuno bili fokusirani. Videla se velika razlika ove godine u odnosu na prošlu. Pre svega u broju informacija koju igrači mogu da prime i koliko su koncentrisani na detalje. Sve to što se dešavalo nas nije poremetilo, mi nismo gubili fokus".

Da li ste posle toga osetili koliku ste pažnju javnosti privukli?
"Jako nam je drago zbog toga. Ne znam da li postoji nešto lepše u sportskoj karieriji, da se boriš za svoj grb, za svoju zemlju, da te cela država i nacija slavi. To je san snova. Eto, ja sam dete bio kad je bila ta 2002. godina i Indijanapolis, znam kako sam to gledao. Želeo sam da ja to doživim u nekom momentu. Nije to seniorski nivo, ali stvarno je bilo prelepo".

Na kraju, duel sa Sjedinjenim Američkim Državama, selekcijom koja nikada nije izgubila na U17 Svetskom prvenstvu i ima ukupan skor 58-0.
"Krivo mi je zato što mislim da smo mogli da pružimo mnogo bolji otpor da smo imali bar dan odmora. Stvarno verujem u to. Bili smo preumorni, jer su jako dve teške utakmice bile iza nas. Dali smo sve od sebe i pružili dobar otpor, ali mislim da smo mogli više. Samo da smo imali dan slobodno i onda da vidimo kako bi se Amerikanci ponašali kad neka ekipa ima otvorenu utakmicu sa njima, jer oni su čitavo prvenstvo u proseku pobeđivali po 50 razlike. Tako da, krivo mi je, ali zdravlje Bože, biće druge prilike".