Za nas najbolji
Vreme čitanja: 7min | ned. 10.09.23. | 18:14
Glavu gore, idu i te Olimpijske igre....
Moglo je da se omiriše, da se oseti pod prstima, a onda nam se to svetsko zlato nekako izmigoljilo iz ruku i umesto da ulicama Beograda krenu reke ljudi spremnih za slavlje, lile su suze sa obraza naših reprezentativaca. Razumljive, očekivane... A opet tako nepotrebne. Ovi momci nemaju čega da se stide. Ovi momci su naše zlato. I to treba da znaju.
Hvala vam!
Izabrane vesti
Pa da se odmorite, opravite i onda dogodine opet ispočetka. Sa vama je uvek užitak. I kad se radujemo. I kada tugujemo.
ALEKSA AVRAMOVIĆ
Onaj osećaj koji svi osećamo u venama čim se pomene reprezentativna košarka... E, baš to je Aleksa Avramović. Leto 2023. godine pamtiće se, između ostalog, i po tome što je Avramović u protivnike „ušpricao“ strah, a nama u krv – iskonsku ljubav. Onakvu kakvu Srbi gaje samo prema najvećim sportskim šampionima. I mada to Avramović nije postao u Manili, igrao je košarku šampiona. Očarao nas je, podsetio na ona, mislili smo, izgubljena vremena kada smo imali utisak da bi naši košarkaši pojeli i parket i protivnika ko god da je preko puta.
BOGDAN BOGDANOVIĆ
Sigurno mu to sada nije ni na kraj pameti, ali Bogdan Bogdanović je danas mogao da oseti kako žive oni najveći. I kakve sve borbe oni moraju da vode. Ne protiv jednog čuvara, već protiv celog tima. Ne samo protiv rivala, nego i protiv sebe i protiv bolesti i svojih sumnji. I protiv očekivanja cele planete. Uspeli su Nemci da ga uspore u drugom poluvremenu finalnog meča, ali ono što je Bogdanović radio u Manili izdiglo ga je u najuži krug istinskih veličina. Malo je i reći da ovog finala ne bi bilo bez njega, to se podrazumeva. Bez Bogdana bukvalno ne bi bilo ovog tima. Ne bi bilo te emocije, ne bi bilo tih osmeha, tih suza... Jer sa onim “ja sam srećan što sam ovde“ sve nas je naterao da prestanemo da pričamo o drugima i da podržimo momke na Filipinama, a sa time što je finale igrao bolestan debelim flomasterom je podvukao da kod Bogdanovića reči nikada nisu samo reči, već iskreno poštovanje državnog dresa.
DEJAN DAVIDOVAC
Možda nema najveći odraz i neće da podigne publiku na noge zakucavanjima sa piruetom od 360 stepeni, ali Dejan Davidovac leti – horizontalno. Nema te lopte po koju neće da se baci, nema igrača u koga neće da se zaleti, nema prljavog zadatka koji će on da odbije, niti minutaže kojim će da bude nezadovoljan. On je uvek tu sa jednim ciljem: da pomogne timu, da pomogne svakom saigraču, kao onda Aleksi Avramoviću kada ni jedan Denis Šreder, MVP turnira, nije mogao da loptu prenese preko pola terena. A onda i da skoči u bunar kako bi prvi stigao do “ničije lopte“. Prizor Davidovca kako na parketu ljubomorno steže loptu dok dvojica ili trojica protivnika pokušavaju da mu je otme već je postao uobičajen na našim utakmicama.
OGNJEN DOBRIĆ
Ne vredi sada ničemu ta priča, ali opšti je utisak da bi sve bilo sasvim drugačije da Ognjen Dobrić nije morao da već posle dva minuta i 20 sekundi finala napusti parket. Kanađani bi mogli nešto da kažu o tome, mada nije samo do njegovih poena koliko do onog karakterističnog srpskog inata koji iz Dobrića izvlači samo najbolje. Umele su sudije da ga ražeste na ovom Mundobasketu, a da je bio na parketu umeo bi on da odgovori i na neke njihove čudne odluke danas. Jer on je igrač sa velikim srcem, a takvi su rođeni za velike utakmice.
MARKO GUDURIĆ
Uh, teška noć je ispred ovog momka.Sigurno će razmišljati o promašenoj otvorenoj trojci pri vođstvu Nemačke od tri razlike, kasnije i izgubljenoj lopti... Možemo samo da ga utešimo onom sportskom poštapalicom "glavu gore, majstore“. Dobio je ogromno poverenje Svetislava Pešića. Nekada ga je koristio, nekada nije, ali pokazao je da je potreban srpskom timu. Njegova inidividualnost je davala širinu Orlovima i povremeno rasterećivala Bogdana Bogdanovića. Hajde da kažemo da je sreća kao košarkaška lopta. Prevrtljiva, ali ako je poštuješ – vratiće se. Verujemo da će sledeći veliki šut Marko Gudurić pogoditi.
STEFAN JOVIĆ
Kako je lepo gledati kada on uzme loptu, počne prodor i „konobariše“... Esencija košarke, kao što su one njegove asistencije predstavljale personifikaciju timske igre Pešićevog tima. Zaslužio je momak iz Niša sve lepo što mu se dešava. Bio je na braniku otadžbine i kada su mu povrede jele karijeru. Da ih nije imao sigurni smo da bi bio kadar da osvaja Evrolige sa, primera radi, Real Madridom ili Barselonom. I dalje je jedan od najproduktivnijih plejmejkera Evrope. Njegova pojava i način igre odudaraju od moderne košarke. Zato je Stefan Jović unikat.
NIKOLA JOVIĆ
Videli smo i na primeru ovog momka šta znači NBA mašinerija. Za godinu dana u Majamiju postao je igračka zver, spreman da se potuče sa košarkašima top rejtinga. Bio je bivši član Mege pravi kohezioni faktor Pešićevog tima. Kao Milan Gurović u Indijanapolisu 2002. godine ili kao Nikola Kalinić u vreme selektorskog mandata Aleksandra Đorđevića. Pogađao je trojke, posterizovao rivale posle prodora, igrao vrhunsku dobranu, skako pod oba koša... Da, imao je greške u finalu, koje će mu pomoći da u budućnosti postane jedan od nosilaca reprezentacije Srbije. Orlovi su u Manili dobili asa svetskog kalibra.
VANJA MARINKOVIĆ
I kada je reprezentacija Srbije oscilirala, bek Baskonije je odradio svoje. Pretio je u jednom trenutku da bude tihi heroj finala, pošto je u prvoj četvrtini Nemcima ubacio devet poena, uz dve trojke. Jedan od onih na koje je selektor Pešić mogao da se pouzda. Služio ga je i šut u Manili. Ima ozbiljno iskustvo uzimajući u obzir godine i šta je sve prošao u karijeri. Biće još bolji u Parizu, u to nemojte da sumnjate. Radio i veliki posao u odbrani i na taj način kupio Karijevo poverenje. A i kompletne javnosti.
FILIP PETRUŠEV
Bilo je sumnji da novi igrač Filadelfije neće moći da iznese teret alternative Nikole Milutinova. U narednom periodu je neće biti. I bilo bi pogrešno da na kraju sjajnog turnira, apostrofiramo njegove greške iz drugog poluvremena finala sa Nemcima. Razneo je odbranu Litvanije u četvrtfinalu, skupljao važne poene i skokove u naredna dva meča. Njegova karijera može samo da ide uzlaznom linijom u narednom periodu. Zato – palac gore. Biće bolji već u Parizu, još ako se Nikola Jokić pojavi u Parizu, možda ćemo imati najdominantniju centarsku trojku na Olimpijskim igrama.
NIKOLA MILUTINOV
Najbolji centar Mundobasketa, ali je ostao bez goriva u finalu. Uspeli su Nemci da iskoriste njegove probleme sa povredom mišića i „zaključaju“ ga čime su u velikoj meri poremetili napad srpske reprezentacije. Sve do tada bilo je – savršeno. Majstorska igra ispod oba obruča, sa dabl-dabl učinkom u polufinalu. Nemali broj svetskih košarkaških stručnjaka je posle mečeva sa Litvanijom i Kanadom zavapio zašto Milutinov nije u NBA ligi. Svakako da bi imao šta i tamo da pokaže. Zato fanovi Olimpijakosa zadovoljno trljaju ruke, biće njihov adut u narednoj sezoni Evrolige.
DUŠAN RISTIĆ
Dobri duh tima. Momak oslobođen sujete. Kada su na red došle najvažnije utakmice, od druge faze nadalje, gotovo da nije ulazio u igru ili je to bilo minimalno, ali na njegovom licu se to nije videlo. Davao je maksimalnu podršku saigračima u svakom trenutku, a nemojmo da zaboravimo da je sam plasman na Mundobasket u dobroj meri zasluga i Dušana Ristića i ne samo zbog one utakmice sa Turskom. On je bio tu i kada drugi iz objektivnih razloga nisu mogli, znajući pritom da je njegova uloga ograničena samo na kvalifikacione mečeve. Na kraju svetsko srebro, više nego zaslužena nagrada za „žrtvu“ koju je podnosio bez bilo kakvih pitanja.
BORIŠA SIMANIĆ
Momak koji je, nažalost ne svojom voljom, bio jedna od centralnih figura Mundobasketa. Jedan, naizgled, bezazlen duel pod košem protiv Južnog Sudana umalo se tragično završio. Posle toga je ceo tim imao dodatni motiv da igra za Simanića, da mu donese medalju i – uspeo je. Svi smo se nadali, malo je nedostajalo, da Boriša na dar dobije zlato. Bila bi nebeska pravda da se tako i desilo, ali... Utisak je ipak da je baš Simanićev slučaj kao lepak spojio ove momke u jednu dušu s 12 glava.
SVETISLAV PEŠIĆ
Prst na usta kritičarima, a opasno ih se namnožilo u nedeljama pred početak Mundobasketa, pa i posle onog poraza od Italije. Govorili su da je prevaziđen, da je današnjim igračima potreban strateg modernijih shvatanja... Svetislav Pešić svakako jeste trener starog kova, ali nemojte nikad da sumnjate u njegovo košarkaško znanje. Igra koju smo prikazivali u okršajima sa Litvanijom i Kanadom? Pa, nećemo baš da tvrdimo da je naša najbolja otkako se takmičimo pod imenom Srbija, ali svakako je tu negde. Svakome je pronašao ulogu, svakome zadatak i nije sigurno slučajnost što su mnogi srpski igrači na Filipinima igrali košarku života. Ko je bio spreman da prihvati Karijev sistem uverio se da je deluje. I dalje. Jer dobra košarka uvek će biti – dobra košarka.