Sve će se ovo jednom zlatom zvati

Kažu da se srebro ne osvaja, već dobija. Citira se umotvorina Nikole Jokića da Srbi ne vole sport, nego pobede. Rade kompleksi i kada Hrvati nešto naprave u fudbalu, pa se sve drugo u našem sportu nekako unizi, jer nije fudbal. A mi smo u tom fudbalu... Pa dobro, znate kakvi smo. Krenu i podsećanja na zlatne 90-te i kako je „srpski inat“ lomio granicu od srebra do zlata, te stane knedla u grlu.

Zasipaćemo se utešno ovih dana frazama da je srebro zlatnog sjaja. Nije, ali samo jedna zemlja na svetu sija jače. Sokolićemo se da su devojke i momci dali sve od sebe. I jesu! Tapšaćemo se po ramenima i zakazivati balkon za srebro. I treba!

Dva izgubljena finala na loptu u roku od sedam dana te baš onako potope i smore. Možda zato što Srbi vole sport, a ne rezultat? Možda zato što je svaki drugi nervozni tip ispred ekrana znao u tom trenutku da li bi trebalo napraviti akciju za Bogdana ili dići na Tijanu? Razumemo se u sport koliko god da se ludila i toksina nakotilo u komentarima. Uđite na špansku Marku ili As, u sektor „komentari“ na vodećim medijima najsportskije nacije u Evropi, uključite google translate i naletećete na iste ove smislene i besmislene komentare koje čitate kod nas. Poenta je da se baš ložimo na sport i da nas taj sport radi kao retko koga na kugli zemaljskoj. To nije gubitnički, to je pobednički mentalitet koji naše sportiste tera da uvek dođu na maks.  

Zato su Španci veliko, a mi malo sportsko čudo na planeti. Jesu i zapadne komšije, kapa dole za taj fudbal, rukomet, Kosteliće, Blanku... Jugoslavija u sportu i dalje živi na nama i Hrvatima. Pa i u toj maloj Sloveniji koja sve češće napravi dar-marova u raznim sportovima. Teško je to unišiti koliko god se trudili politikom, klubaštvom i sitnosopstvenim interesima.

Pa u čemu smo to drugi na svetu ili Evropi? I da smo na poen ili dva od prvog mesta? Kad stvarno nemaš šta da zameriš na borbi, trudu, potrošenom letu, odnosu prema dresu, naciji i otadžbini... Konačno, prema tebi koji čitaš - NAVIJAČU? Gudurić promašio, zeznuo? Jeste, ali je bio tu. Odazvao se. Dao nam se, bacio nam se pod noge. U ekipu koja je na kraju imala 13 igrača pa je selektoru bilo lako da samo jednog otpiše (Aleksu Radanova). Koliko nas je znalo gde košarku igra Boriša Simanić u kojeg se sad kunemo i šerujemo mu poruke podrške? Koliko nas bi bacilo drvlje i kamenje da je neki ovdašnji klub potpisao Stefana Jovića koji se godinama kao lav bori sa povredama i svim malerima koji ga prate? Koliko nas zaista zna kakve podvige prave odbojakšice u najpopularnijem, najplaćenijem i najmasovnijem ženskom kolektivnom sportu na svetu gde su ti konkurencija SAD, Kina, Brazil, Italija, Turska...

Odbojkašice Srbije (© AFP)

Dođu, odazovu se, većina njih se „rasklima“ u klupskim sezonama, nemaju slobodno leto... I opet hoće. Većina njih, svako leto. Krenu od ispuštanja daha na pripremama koje niko od nas ne vidi dok letujemo, preko grupe, pa četvrtfinale, polufinale... I jedna ili dve lopte ih dele od zlata. Šta da im kažeš?

Vaterpolisti Jugoslavije, SiCG, pa i Srbije (Vujasinović, Ikodinović, Šapić, Savić, Šefik... ) su bili najjači na svetu i godinama nisu uspevali da se okite olimpijskim zlatom koje im je nekako izmicalo. Gutali su, učili i naučili naslednike pa su se bronze i srebra pozlatili. Novak Đoković? U prvom delu karijere većinski je gutao prašinu za „Fedalom“, patio u porazima, rastao i porastao iz njih. Izdigao se u titana. Ivana Španović? Sa 33 godina je osvojila najveću medalju u karijeri. Pregrmela je sva druga i treća mesta, malere poput otpadanja broja, prestupe i šta sve ne. Dočekala je to zlato. Da kaže da je najbolja na svetu.

Iz svakog poraza je izašlo nešto bolje, kroz koju godinu se to srebro pozlatilo. Dva srebra u sedam dana u dva najpopularnija „nefudbalska“ muška i ženska sporta na svetu su ogroman uspeh. Ne sumnjajte u njih. U porazima i u pobedama, naši sportisti su uvek tu poginu za poslednju loptu. Nekad ode u aut, nekad iskoči iz koša, ali sve će se to jednog dana pozlatiti.

Imamo žive primere toga u koje se danas kunemo.