Sa Raškom Katićem o košarci, poljoprivredi i životu: Hoću da mi deca jedu pravu hranu, naši mladi igrači danas misle da su ‘oni, pa Lebron’

Šta je to što povezuje poljoprivredu, košarku i održavanje farme s domaćim životinjama? U teoriji nema dodirnih tačaka, ali ako pitate gazdu Raška Katića, on će vam reći da je njegov život danas isprepletan kroz sve ove poslove.

Pošto je prošlog leta stavio tačku na 17 godina profesionalne karijere i završio angažman u Belgiji, Raško Katić se sa porodicom vratio u svoj rodni Kragujevac, gde vodi život uglavnom atipičan za košarkaša sa osvojenim svetskim, reprezentativnim srebrom. Raško je danas svoj gazda u srcu Šumadije, gde paralelno razvija plantažu sa voćem i povrćem, uzgaja domaće životinje, dok istovremeno planira da krene stopama nekih svojih prethodnika i razvije biznis sa borovnicama.

Daleko od toga da je Katić zaboravio svoje košarkaške korene. Pored toga što se bavi svojim gazdinstvom, Katić brani boje Radničkog gde zajedno sa grupom talentovanih i iskusnih igrača pokušava da klubu vrati stari sjaj. Kragujevčani su trenutno na vrhu Druge lige Srbije i nadomak su plasmana u rang Košarkaške lige Srbije, gde se otvaraju novi horizonti.

Ipak, fokus njegovog privatnog života u 39. godini okupira stvaranje zdrave sredine za porodicu i sebe.
“Pre nego što sam postao košarkaš bio sam prirodnjak. Mnogo sam voleo životinje, čuvao sam ih čak i dok sam igrao. Imao sam uvek nekog kućnog ljubimca, što ptica, pse... Nije to nikada bilo u meri u kojoj sam lično želeo, zbog sporta nisam bio u mogućnosti“, otvara Katić razgovor za MOZZART Sport i nastavlja:
“Otkako sam prestao da igram, tačnije odlučio da neću da igram na profesionalni način, vratio sam se u Kragujevac. Priča s Radničkim mi je dobro legla da nastavim da se bavim onim što volim, ali i da radim ono što sam oduvek hteo“.

To je?
“Da imam svoju malu farmu, da imam svoje selo gde ću da proizvodim hranu za porodicu i sebe. Sve uz pomoć porodice. To je ono osnovno čime se sada bavim. Pored toga pravim plantažu borovnica, koja treba da mi donese zaradu za farmu. Ta plantaža mi je zapravo sporedna stvar, ali ona treba da mi obezbeđuje kapital da mogu dalje da razvijam svoju plantažu. Cilj mi je da napravim održim sistem gde ću u kontinuitetu proizvoditi voće i povrće za porodicu i sebe“.

Pomenuo si i životinje?
“Da, doći će na red ovce i koze, imaćemo japanske prepelice uskoro, kokoške... Celokupna mini-farma samo za nas, ali bez ovih velikih životinja poput krava, tu ne planiram ništa. Sve što je u sklopu proizvodnje mleka, sira, što može da zadovolji svakodnevne potrebe moje porodice, to ćemo da proizvodimo“.

U suštini – bitno je da je prirodno...
“Nisam u fazonu ovih modernih stvari, priča o organskoj hrani i tako to... Želja mi je da se hranimo plodovima koji nisu genetski modifikovani ili prskani, da nemaju emulgatore, jer želim da svojoj deci i sebi pružim mogućnost da osetimo onaj prirodan ukus koji sam, na primer, mogao da osetim kao mali kada nešto pojedem. Da osetimo pravi ukus paradajza ili krastavca kada ih zagrizemo“.

Da li je ideja da u nekom trenutku počneš da prodaješ svoje proizvode sugrađanima?
“Ne, nemam u planu zasad da to ide na komercijalni nivo. Borovnice da, sve ostalo samo za porodicu i mene“.

RADNIČKI - PRIČA NA ZDRAVIM OSNOVAMA

Gde se tu uklapa košarka? Kako postižeš da vodiš računa o farmi, plantaži i da treniraš, pošto Radnički ide krupnim koracima ka KLS?
“Kada sam se letos vratio u Kragujevac, pozvala su me dvojica momaka sa kojima sam igrao košarku, Ivan Milošević i Darko Veljović. Sada su generalni sekretar i predsednik Radničkog. Oni su pre pet godina preuzeli Radnički i napravili lepu priču s mlađim selekcijama. Pozvali su me na neformalni razgovor, da vide kakvi su moji planovi. Ne znam kakva im je prva ideja bila, možda su me videli za trenera, ali kada smo počeli razgovor izrodila se ideja da zaigram za Radnički“, priča nam Katić i otkriva da je mogao još da igra košarku profesionalno, ali je shvatio da u životu ima važnijih stvari:
“Osećam se odlično i sigurno sam mogao još da igram, ali nisam mogao više da pomeram porodicu, da se ponovo selimo. Nisam hteo ni da teram dete da uči novi jezik i to je presudilo da se vratimo u Kragujevac. Imam tri sina, najstariji je peti razred, srednji polazio u prvi. Da je iskrslo nešto, da ostanem da igram u mestu gde sam poslednje bio (Šarlroa pr. au), igrao bih. Pošto nismo uspeli da se dogovorimo, odlučio sam da prestanem“.

A Radnički?
“Tada dolazi na red Radnički. Odlična opcija za mene. Jako je teško nama, profesionalnim sportistima, da radimo nešto drugo kada završimo karijere, da se naviknemo na neki drugi posao, kao što sam ja počeo da se bavim poljoprivredom. Ovo mi je odlično leglo, treniram jednom dnevno, igram utakmice i pokušavamo da napravimo nešto dobro. Kragujevac godinama nije zdrava sredina što se tiče košarke. Uvek se pravila veštačka priča, upumpavale su se pare, retko ko je imao hrabrosti da napravi neku normalnu priču od početka, do kraja“.

Kako ti se čini ovaj, novi Radnički?
“Kao priča na zdravim osnovama, ali hajde da sačekamo još malo i vidimo da li sam bio u pravu ili ne“.

Imate trenutno pobedu više od kraljevačke Sloge i čini se da vam je na sedam kola pre kraja ligaškog dela put ka višem rangu raskrčen?
“Cilj je da odemo u Prvu ligu, ali i da napravimo bazu sa talentovanim klincima koji će ostati zalog za budućnost. Teško je kupovati igrače i ulaziti u tu igru, nemate šanse protiv većih i moćnijih klubova. Treba raditi na tome da se razvijaju klinci iz Kragujevca, Srbije, da oni budu nosioci igre“.

Imali smo primer Radničkog sa Crvenog Krsta, tima koji je iz vaše lige došao do Kupa Radivoja Koraća. Ta priča je javnosti bila interesantna samo tokom tih nekoliko dana, ali sada se opet malo i gotovo uopšte ne govori o timovima iz nižih rangova. Da li vam to smeta?
“Ne mogu da kažem da tu ima nečije krivice, ali poznato je odavno kakav smo narod i da mi volimo pobednike. Nije ni čudo što je tako. Možda to sve može da bude samo motivacija za timove iz nižih liga da se bore i dođu do svetla pozornice. Ako se dobro i kvalitetno radi, nebitno koji je rang u pitanju, dobar glas će se čuti. Mi smo igrali protiv nekih KLS ekipa tokom priprema i mogu da ti kažem da tu nije neka posebna razlika u radu i kvalitetu. Uvek je teže ući, nego ostati u ligi“.

Kako ti se generalno čini Druga liga Srbije, kakav je kvalitet timova?
“Mogu slobodno da kažem da ima ekipa boljih i kvalitetnijih od onih iz KLS. Nije loša liga, kao što se misli u narodu. Daleko je to od nekog kvaliteta, ali nije ni baš toliko loša situacija. I ovde ljudi treniraju, trče, igraju, šutiraju, ima dobrih mladih igrača. Zanimljivo je“.

KOŠARKA SE IZGUBILA ZBOG UPLIVA VELIKOG KAPITALA

Koliko su se vremena promenila u smislu rada košarkaša i klubova. Iza sebe imaš 18 godina karijere, prošao si kroz najveće srpske klubove, igrao u Turskoj, Španiji, Nemačkoj i Belgiji. Šta je drugačije?
“Ne mogu da budem pametniji od drugih, jer neću reći nešto što već nije izgovoreno hiljadu puta. Lično sam stari kov igrača koji veruje u jak i težak rad. Ne kažem da je to jedini put, ali neko sam ko izuzetno veruje u takav sistem. Mene je godinama trenirao i najveći udeo u mom nastanku kao igrača imao je Miroslav Tomović, koji je izuzetan trener, zahtevan po pitanju fizičkog aspekta treninga“, kaže Katić i ulazi u detaljniju analizu:
“Sada su se vremena promenila. Insistira se na nekim drugim vežbama, jačanju kukova, dosta se koriste guma, traka, radi se mnogo u smislu vežbi ravnoteže. Sve su to dobre stvari za prevenciju, ali jednostavno tako su ste isključili onaj glavni deo, osnovu svega. Zaboravile su se proste vežbe koje su daleko najbolje – od dubokih čučnjeva, preko mrtvih dizanja i ostale neke stvari koje se sada svrstavaju u neki raritet. Bez toga ne mogu da se kompletiraju igrači, zato su oni sada više tipski, za razliku od nekadašnjih košarkaša. Nekada si imao tehnički obučene, lepršave igrače, gde je maltene svako imao nešto svoje“.

Možeš li da nam daš neki konkretan primer?
“Evo, kada sam počinjao u Prvoj srpskoj ligi svaki klub je imao nekoga ko, ako ga slučajno ostaviš samog, može da ti spakuje 30 poena. To je sada sve teže. Košarkaši su svedeni na automatizam, trčanje, ispunjavanje taktičkih zadataka. Sve je to super, ali nije trebalo da se ide toliko daleko. Lično sam za modernizaciju košarke, u smislu ubrzavanja igre, ali nisam za košarku u kojoj su se praktično izgubile pozicije, gde se ne zna ko šta igra. Teško je sada pogledati dobru utakmicu“.

Mnogi košarkaški umovi tvrde da je velika odgovornost na onima koji su dozvolili da se ugase centri poput Kragujevca, Kraljeva, Niša, Novog Sada, Subotice, Leskovca...
“Uh, o toj temi možemo dugo da pričamo i da ne kažemo ništa pametno, niti da bilo šta promenimo“, uz smeh će Katić:
“Problem je nastao od momenta kada je u sport ušao veliki novac. Svi smo od tada u velikom problemu, jer smo izgubili Boga, a dobili materijalnog 'boga' u smislu novca. Sve se okrenulo, ljudi više ne razmišljaju svojom glavom, ne rade kako bi obavili neki zadatak, već su dovedeni do toga da stalno razmišljaju kako da ne izgube posao. Evo, daću primer iz ugla jednog poljoprivrednika. Posadite voćku, da biste mogli da očekujete plodove, morate da sačekate nekoliko godina. Kada uložite trud, morate da sačekate neko vreme, ne može ništa za pola godine ili godinu“.

Tu paralelu možemo da povučemo i na košarku?
“Apsolutno. Otkako su treneri počeli da se plaše za svoj posao, tada je došlo i vreme u kojem više nikoga nije briga za igrače. Svi gledaju samo kako da prečicom dođu do uspeha, kako da se napravi trenutni rezultat da bi menadžment kluba zadržao tog trenera što duže. To je neprestana borba. Zanemario se posao i zato su nestali treneri-učitelji. Oni gotovo da ne postoji. Danas su svi treneri praktično i menadžeri“.

Misliš li da ima mogućnosti da se stvari okrenu nabolje?
“Prvo, ne krivim trener, jer su pod konstantnim pritiskom menadžmenta da naprave rezultat i to je sada začarani krug iz kojeg nažalost ne vidim način kako da se izađe i napravi neka bolja priča. Osim ako bi neka velika kompanija stala iza kluba i trenera i dala mu rok od pet godina da napravi rezultat. Svi traže prečice, a to je pogubno po igrače“.

Šta ti pričaju današnji klinci, saigrači u klubu, kakvo je njihovo mišljenje o svemu tome?
“Vidim često i kako oni mene gledaju. Mladi igrači danas ne vide svoj razvojni put, da se zadovoljavaju malo, pomalo. Oni vide sebe tamo gde im kažu oni koji im pune glavu da su mnogo talentovani, a to obično znači da vide sebe kao NBA zvezde. Oni se nijednog trenutka ne zapitaju da li je to uopšte njihov realan domet. Igrače poput nas, koji smo imali dugačke i uspešne karijere, ne doživljavaju kao ništa specijalno. Obično su oni, pa tek Lebron Džejms. Svi ostali su gotovo nebitni. Dosta su se vremena promenila, u košarci, životu, ljudi drugačije funkcionišu, pogled na svet je drugačiji. Nekada je važilo ono – biti sportista je viteška, uzvišena stvar. Danas se taj osećaj izgubio“.

Osećaš li ipak od mladih igrača danas neku dozu respekta zbog svega što si napravio? Igrao si za reprezentaciju, Partizan, Crvenu zvezdu, Hemofarm i Radnički, ali i klubove širom Evrope...
“Imao sam tu sreću, Bog mi je dao mogućnost da budem to što jesam. S obzirom na godine kada sam počeo da treniram, nije bilo lako. Ne obazirem se previše na te stvari, mada sam svestan da me ljudi poštuju. U Radničkom, ali i momci iz drugih klubova. Vidim respekt od trenera, sudija i zahvalan sam im na tome, mada mi to, iskreno, ne znači nešto posebno. Drago mi je ako mogu svojim primerom da pomognem nekom, da udelim savet i trudim se stalno da pomognem, ali nije svaki put isti, niti je svako dete isto“.

Da okrenemo razgovor u malo drugačijem smeru – da li bi tvoj primer mogao da posluži drugim košarkaškim veteranima da se vrate u domovinu i svojim iskustvom pomognu dalji razvoj klubova iz kojih su ponikli?
“Ako mogu da biram, uvek bih izabrao da živim u svom Kragujevcu. Tamo sam rođen i putevima kojim šetam sa svojom decom podsećaju me na detinjstvo i ta sećanja mi ispunjavaju srce srećom. Moja deca idu u školu u koju sam išao, sa decom mojih drugara. Mene sve to čini srećnim i zato sam se vratio“, priznaje nam osvajač svetskog srebra iz 2014. i dodaje:
“Iskreno, ne mogu da govorim za druge, jer ne želim da pretpostavljam nešto što ne znam. Moje mišljenje, ne mogu da kažem da je tačno, ali smatram da je sve danas zasnovano na novcu. Mi igrači smo donekle sujetna, egoistična bića, koja kada završe košarku odmah se uplaše od toga da li će uspeti u nekom drugom poslu. Prvi ja, tako je bilo kada sam počinjao svoj projekat. Posle svega voliš da izgledaš veće nego što jesi, a kao sportski penzioner nisi više toliko u žiži javnosti kao nekad. Većini prija da budu non-stop u novinama, zato se većina oseća, da ti najprostije kažem, kao kada čovek posle 40 godina rada ode u penziju i ne zna više šta će sa sobom, pa kupuju grobna mesta i stavljaju slike na spomenike. Tako i mi, osećamo se loše, nije to više kao što je nekad bilo“.

Kako se ti osećaš posle svega?
“Dobro, nemam tih problema. Našao sam se u nečemu drugom, hvala Bogu“, potvrđuje Katić i vraća se na prethodnu temu:
“Taj neki egoizam i sujeta, gordost koji su vas ispunjavali tokom igračkih dana, kod mnogih se pretvaraju u strah od neuspeha. Kada određeni broj godina prođe vidiš kako stvari funkcionišu i u sportu, kako su generalni menadžeri i predsednici klubova povezani, kako treneri i igrači nemaju slobodu kao nekada. Zato se sve manje igrača odlučuje da postanu treneri, jer znaju šta se dešava u sportu i da nisu stvari čiste kako to možda izgleda sa strane. Prvi ne želim da budem deo takvih stvari, ne želim da me neko gura u blato jer smatram da ne pripadam tamo“.

Da zaključimo razgovor – da li jedan klub danas može da uspe ako se u isti ne upumpavaju velike sume novca? Može li da funkcioniše samo na zdravim osnovama, kao što si pomenuo slučaj Radničkog?
“Ne. Ali, ako radite pošteno i ako svemu date vreme, sve je moguće. Mislim da Radnički zaista jeste formiran na zdravim osnovama i momci koji vode klub zaista rade dobar posao. Da li će izdržati – ne znam. Koji su dometi – ne znam. Ali, ako se bude išlo korak po korak, da se ne preskaču stepenice, da vas ne povuče nešto za šta niste spremni, nemojte ni da pokušavate tako nešto. Moraš uvek da proceniš svoju snagu i domete, da hodaš polako. Čak i ako dođe neka godina bez napretka, da se ne pravi problem. Ništa nije strašno. Bitnije je da se sačuva baza i ide korak po korak, nego da se preskaču stepenice“.

Na kraju – da li je ovo tvoja poslednja godina u košarci ili ćemo Raška Katića gledati i u KLS, ako Radnički prođe?
“Bože zdravlja. U godinama sam kada moram da razmišljam od sezone, do sezone. Sada mi deluje da mogu da igram još pet godina, ali videću kako će biti“.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_msport)
Foto: Star Sport