Džordanov poslednji ples: Pomagao telohranitelju koji je imao kancer, pesničio se sa Stivom Kerom i otrovao se picom tokom finalne serije

Malo po malo i završila se dokumentarna serija „The Last Dance“, koja govori o poslednjoj sezoni Majkla Džordana u Čikago Bulsima, kao i o ostalim zanimljivim detaljima iz njegove dugačke i uspešne karijere. Poslednje dve epizode fokusirale su se na njegov odnos sa Gusom Letom, koji je bio član obezbeđenja, zatim susretom sa Redžijem Milerom i Indijana Pejsersima u finalu Istočne konferencije 1998. godine, te dvobojima sa Juta Džezom u finalu 1997. i 1998. godine.

Veliki je broj interesantnih detalja koji su se provukli kroz sve epizode, a koje nikada ranije nismo imali prilike da vidimo i čujemo o čuvenom „Er Džordanu“. Sada su sve te anegdote, kroz lični pečat, ovekovečene u ovoj dokumentarnoj seriji, a najbolje je o njima razgovarati kroz reakcije poznatih američkih novinara Sports Ilustrejteda. Oni su uopšteno govorili o poslednje dve epizode i čitavoj seriji, omiljenim momentima iz čitave serije i najvećim iznenađenjima. Odlična preporuka na šta valja obratiti pažnju prilikom uživanja u sjajnoj seriji.

UVODNA MISAO

Majkl Meken: Deveta i deseta epizoda serije „The Last Dance“ zaključile su seriju baš onako kako je otvorena, sjajnim govorom Majkla Džordana i uz pokazatelj koliki je bio njegov uticaj na NBA ligu. Na kraju desete epizode, Dejvid Stern, nekadašnji komesar ovog takmičenja ističe koliki je zapravo bio uticaj Džordana na dalji razvoj same lige.

„Tokom 1992. godine, NBA liga se emitovala u 80 zemalja. Sada možete da je gledate u 215 država širom sveta. Svi koji se razumeju, biće im jasno da je takav skok pokrenuo upravo Majkl Džordan i ta neverovatna era“, rekao je Stern.

Uvek će imati sjajnih talenata u NBA ligi, ali niko neće moći da ima toliki uticaj koliki je imao Majkl Džrodan u svoje vreme.

Džeremi Vu: Koliko god da sam uživao u dokumentarcu, kao da nisam naučio ništa novo o Majklu Džordanu. Ali da li sam u njemu uživao? Definitivno. Da li je dobro odrađen? Moglo bi se reći. Devedesete su bile sjajne. Hoće li to promeniti moj pogled na Majkla Džordana? Mislim da ne. Ne treba ovo da posmatramo kao neku „visoku umetnost“. Ovo je samo dobro ispričana priča.

Majkl Šapiro: Kao neko ko nije imao priliku da vidi Džordana kako igra uživo, znam da je svaka priča o njemu ispričana u superlativu. Svima su poznati dvoboji sa Klivlendom i Jutom, potom borba sa Portlandom i ona 63 postignuta poena u Bostonu. Ali „The Last Dance“ nam je dao značajno više od toga. Sama serija više govori o tome kakav je Džordan bio čovek, a ne igrač.

Videli smo kako je Džordan istrčao na parket 1986. godine rizikujući dalju povredu njegovog stopala. Videli smo kako se dalje razvija 1990. godine nakon poraza od Pistonsa. Napravio je put od sebičnog do igrača koji se oslanja na ostale. Uspeo je da se izbori sa strašnim trovanjem hrane 1997. godine… Možda možemo da pričamo o tome ko je najbolji košarkaš svih vremena, ali moje mišljenje je da će jednoga dana neko uspeti da smakne Majkla Džordana sa te pozicije. Međutim, njegova želja za pobedom neće moći da se uporedi ni sa čim. Poslednjih pet sedmica tokom kojih je serija emitovana je to samo potvrdilo.

Robin Lindberg: Poslednje dve epizode serije „The Last Dance“ sigurno mogu da se mere sa mnogo boljim serijama koje smo imali priliku da gledamo. Da, nekako se može reći da su htele da izvuku maksimum iz legende kakva je Majkl Džordan, ali to je uglavnom bila i poenta čitave serije. Sećam se susreta sa Pejsersima i Džezom, tako da je mogućnost da ih ponovo pregledam dodatno razbistrila sve. Šut preko Brajona Rasela je bio fantastičan način da se završi priča o Džordanu i Bulsima.

Ben Pikman: Teško da se može šta još reći o Majklu Džordanu i Bulsima, a da to nije pomenuto u seriji. Iako je sa strane bilo određenih digresija u poslednje dve epizode, te smo saznali ponešto o Stivu Keru i Gusu Letu, uglavnom se sve fokusiralo na ono što je Džordan postigao sa Bulsima na parketu tokom devedesetih godina. U prvih nekoliko epizoda, film se fokusirao na Džordanove saigrače, ali kako je priča odmicala, sve je više bila usmerena na njega, gde je završni sat govorio o njegovoj želji i motivaciji. Mogli smo da vidimo kakav je duboko iznutra i da razgovaramo o najvećim momentima u istoriji NBA lige. Uživanje kao da nije moglo da stane.

OMILJENI TRENUTAK

Majkl Meken: Intervju sa Stivom Kerom je za mene bio najinteresantniji trenutak u čitavoj seriji. Ker i Džordan su igrali zajedno četiri sezone. Delili su nešto neuobičajeno i nesrećno. Njihovi očevi, Malkolm Ker i Džejms Džordan bili su ubijeni. Ker je podvukao da on i Džordan nikada nisu razgovarali o svojim najbližima. Doduše, Stiv je odlučio da podeli anegdotu o svom ocu koji je ubijen dok je radio na Američkom Univerzitetu u Bejrutu o tome šta je mislio dok je prvi put igrao u NBA ligi.

„Kada bi zasvirala nacionalna himna, uvek bi razmišljao o svom ocu. Da bi on voleo da je ovde. Mislim da ne bi verovao svojim očima, ali bi mu se to svidelo“, rekao je Ker u intervjuu.

Džeremi Vu: To što su Bulsi crtali akciju za centra Bila Veningtona u poslednjoj sekundi utakmice u finalu, dok su vodili sa 40 razlike je nešto što zaslužuje poseban dokumentarni film. Mislim da je to jedna od najčudnijih stvari koje sam ikada video.

Majkl Šapiro: Koliko god ne mogu iz misli da izbacim onog navijača Pejsersa, Džordanov nastup nakon trovanja hranom je nešto neponovljivo i nešto što pokazuje kakvu je volju i želju imao. Bio je neverovatno premoren u prvoj četvrtini i svaki naredni korak mu je bio još teži. To što je pogodio šut za osvajanje titule 1998. godine je možda jedan od najvećih momenata u NBA istoriji. Isto tako, gledati Skotija Pipena kako na klupu odvlači Džordana je nešto što će se pamtiti zaista dugo.

Robin Lindberg: Kada se Denis Rodman uključio u čitavu priču o novom svetskom poretku tokom NBA finala je nešto što se sigurno neće ponoviti. Ne mogu da verujem da se o tome ne priča više. Danas ukoliko preskočite trening dobijate velike kritike i mislim da bi svi mediji eksplodirali, a tokom devedesetih je Rodman često bio u srcu tuča, što

Ben Pikman: Ako uzmemo u obzir samo devetu i desetu epizodu, to što smo imali prilike da vidimo kako zvaničnik Čikaga izvlači Denisa Rodmana sa utakmice finala 1998. godine je sigurno bio najbolji mogući način da se iskoristi materijal „van granica terena“ u samoj seriji. Sve je odvelo gledaoce na mesta na koje nisu ni mogli da zamisle da će se ikada naći.

NAJVEĆE IZNENAĐENJE

Majkl Meken: Sigurno to što je Džordan objasnio da se tokom pete utakmice finala 1997. godine zapravo nije razboleo, već otrovao picom. To nam je rekao njegov trener, Tim Grover, koji kaže da je sve poteklo nakon što je igrač naručio hranu u klupskom hotelu. No, ni to nije uspelo da ga zaustavi – igrao je čak 44 minuta, postigao je 38 poena i uhvatio sedam skokova za pobedu Bulsa.

Džeremi Vu: Nisam imao predstavu da je Denis Rodman bežao sa treninga kako bi se rvao sa Stoun Koldom. On je stvarno bio ikona košarke devedesetih.

Majkl Šapiro: Serija „The Last Dance“ preplavljena je momentima gde imamo prilike da vidimo koliko je Džordan voleo da se takmiči, počev od pesničenja Stiva Kera pa sve do iživljavanja nad Skotom Burelom. Međutim, poslednja epizoda nam pokazuje koliko se brinuo za zdravlje telohranitelja, Gusa Leta dok je ovaj imao kancer. Džordan je umeo da bude okrutan, osvetoljubiv i da sitničari. Ali oni koji su bili oko njega znali su koliko je bio lojalan. Baš ti „ljudski“ momenti su nešto što treba izvući iz ove serije.

Robin Lindberg: Priča o pici. Ne bih rekao da je to bila korisna laž. Nekako deluje da je samo oduzela deo te utakmice. Verovatno će se o tome dosta dugo polemisati, možda i godinama nakon ove serije.

Ben Pikman: Možda je razgovor Džordana i telohranitelja Džona Majkla Voznijaka bio ključni momenat šeste epizode, ali je odnos poznatog košarkaša sa Gusom Letom bilo nešto neponovljivo. On je prolazio kroz teško vreme zbog borbe sa kancerom 1998. godine, a baš tada je Džordan odlučio da mu da loptu kojom je rešio sedmi meč finala. Nekako je to objasnilo kakav su odnos imali. Mogućnost da uronimo u te duboke momente je zapravo najveće iznenađenje. I dok je Džordan svakako gnjavio mnoge, uspeo je da utiče pozitivno na živote bezbroj bliskih ljudi i prijatelja, koji nisu bili vidljivi oku javnosti.