Crvenoj zvezdi nedostaje peti čovek, Dobrić, Lojd, Davidovac i Noko bez alternative
Vreme čitanja: 6min | ned. 23.05.21. | 09:49
Premalo toga u napadu ekipa dobija od Hola, Volden nespreman, na Rita očigledno Radonjić ne računa ozbiljno... Razlika u broju izvedenih slobodnih bacanja pokrenula ozbiljnu diskusiju
Ako je imala šansu da dođe do brejka, Crvena zvezda je istu propustila sinoć! Ne znači to da nije moguće da se u ponedeljak uveče dogodi ono za šta je samo jedna dobra odbrana mogla da donese u subotu uveče, ali prema zakonu velikih brojeva verovatnoća da se takav scenario ostvari značajno je manja jer je Budućnost dobila impuls života koji joj je bio potreban da se vrati u igru za titulu.
Crvena zvezda nije uspela da dobije ni petu uzastopnu plej-ofu utakmicu protiv Budućnosti u Morači, a nastavila se i tradicija da konačna razlika bude jednocifrena. Treći put distanca iznosi četiri poena. I sve je to manje bitno od utiska da je Crvena zvezda zaista imala svoju šansu da stavi tačku na ovo finale. Postoji u košarkaškim krugovima priča da dužina klupe nije presudan faktor i da je nekada bolje kada trener radi sa smanjenom rotacijom. U modernoj evropskoj košarci to je prosto nemoguće zbog obima utakmica i rasporeda koji donosi obaveze na dva do tri dana. Setiće se navijači Crvene zvezde da je Dejan Radonjić u svojoj trofejnoj eri na Malom Kalemegdanu titule donosio rotiranjem maksimalno osam do devet igrača, iako bi se tokom sezone koristio veći broj kako ne bi došlo do preopterećenja. Takav je slučaj i sada jer Marko Jagodić Kuridža i Aleksa Radanov ne igraju, kada je Kori Volden igrao Aleksa Uskoković nije, dok se Duop Rit uvodi u igru samo da popuni nekoliko praznih sekundi ili minuta.
Izabrane vesti
21.30: (1,65) Finiks (13,0) LA Lejkers (2,50)
Ipak, smanjeni učinak crveno-belih u ovogodišnjem plej-ofu najviše oseća u fazi napada. Možda zvuči grubo, ali Crvenoj zvezdi konstantno fali peti čovek u rešavanju ofanzivnih zadataka. I sada joj je potreban više nego ikada ranije. Zvezdini napadi su se sveli na učinak četvorice igrača - Ognjena Dobrića i Džordana Lojda pre svih, zatim Dejana Davidovca i Lendrija Noka. Ako su njihovi poeni bili dovoljni da se Igokea precrta u majstorici, za osvajanje titule potrebno je da se uključi još neko i bar delimično rastereti noseći kvartet. Savršen primer je Marko Simonović sa svojih deset poena i pogotovo rolom u oba smera tokom završnice drugog meča. Simonović je od ulaska na parket u završnih pet minuta tog duela ubacio osam poena čime je skinuo određenu dozu tereta s Dobrićevih leđa i postao jedna od ključnih figura pobede.
Tako nešto Zvezda nije dobila ni u prvoj, ni u trećoj utakmici finala od igrača koji nisu Dobrić, Lojd, Davidovac ili Noko. Da, branilac titule iz 2019. jeste i pored smanjene napadačke moći uspela da dobije jednu utakmicu i umalo reši celo finale, ali da li je zaista kvalitet ostalih igrača Crvene zvezde toliko ograničen? Ako pogledamo kompletan plej-of pored noseće četvorke dvocifreni su bili samo još Marko Simonović, Branko Lazić i Kori Volden. Najiskusniji od njih je granicu od deset poena prelazio dvaput - u Laktašima kada je ubacio 11 poena i u već pomenutom drugog susretu protiv Budućnosti kada je dao poen manje. Kapiten beogradske ekipe je postigao deset poena u prvom okršaju s Igokeom, s tim što je spakovao tri trojke za pet minuta treće četvrtine kojim je odbio pokušaje gostiju da se rezultatski odlepe i usmerio završnicu na Zvezdinu vodenicu. Volden je istog dana odigrao svoju jedinu dvocifrenu partiju u doigravanju, s tim što u njegovom slučaju treba uzeti u obzir da se muči s povredom leđa još i pre nego što je startovao plej-of i da je odradio tek nekoliko ekipnih treninga od tada.
Izbor urednika
Sinoć se vratio na teren pošto je pauzirao u dva uvodna meča finala, ali nije uradio mnogo toga za svojih sedam minuta na parketu. Nije bilo ni realno jer je ispao iz ritma, a u pripremi prvog gostovanja u Podgorici odradio je samo dva treninga - jedan bez kontakta i jedan šuterski. Odluka Dejana Radonjića da ga vrati u rotaciju i pokuša da na svežinu dobije nešto delimično je posledica nedostatka adekvatnih napadačkih opcija. Kada se na to doda da cela ekipa u tri utakmice finala šutira konstantno iz igre oko 36 odsto (65/209), odnosno ni 20 odsto za tri (15/75 – 19,9%), stručnom štabu su baš vezane ruke.
Dobrić je u dosadašnjem finalu ubacio 67 poena iliti 22,3 po utakmici na 41,5 odsto iz igre (22/51), odnosno 27,4 odsto za tri (6/22). Lojd je dodao 58 poena što je 19,3 poena prosečno na jedva 31,4 odsto iz igre (19/49) i košmarnih 11,1 odsto za tri (2/17) od čega sinoć 0/5. Drugi put u plej-ofu završio je utakmicu bez postignute trojke pošto se isto dogodilo u Laktašima. Noko je kao treći strelac ekipe na 29 poena i pritom radi ogroman posao na skoku gde mu podršku daje Ognjen Kuzmić, ali bez značajnog napadačkog uticaja, dok je Davidovac ubeležio poen manje(11/28 iz igre, 3/12 za tri). Učinak ostalih igrača u timu daleko je ispod norme za ovakvu seriju i pogotovo rivala s toliko dugačkom klupom. Branko Lazić je dao 13, Marko Simonović 12, a Lengston Hol samo deset poena (4/19 iz igre, 0/5 za tri). Opet njihov defanzivni učinak nešto je što pravi ozbiljnu razliku i bespoštedno se troše za svaku loptu, što je gotovo potpuno neutralisalo učinak Džastina Kobsa, te ozbiljno limitiralo Nikolu Ivanovića i Melvina Edžama. Lazićeve tri ukradene lopte s kraja treće i starta poslednje četvrtine umalo su potpisale titulu. Evidentno je da ga radi ne samo želja da podigne još jedan trofej, već da dokaže Kobsu koliko je pogrešio što ga je prozivao za titulu najboljeg defanzivnog igrača Jadranske lige.
Ono što Crvena zvezda nema, a Budućnost i te kako ima jeste luksuz širine rostera. Kada se oduzmu Kobs, Ivanović i Edžam tu su Danilo Nikolić koji je umalo rešio drugu utakmicu s 26 poena i šest trojki, Amedeo dela Vale kao ključni faktor trećeg susreta sa 19 poena i četiri dalekometna hica, Luka Mitrović koji je iz drugog plana doneo osam poena i sedam skokova uz sveukupno dobru igru na oba kraja terena, Vili Rid koji je za Zvezdinu odbranu bio neuhvatljiv u prvoj utakmici sa 26 poena i 10 skokova... Da Dejan Radonjić ima samo jednog raspoloženog igrača na tom nivou pored danas bi se verovatno pisalo o petoj tituli Crvene zvezde.
OTKUD RAZLIKA OD 20 SLOBODNIH BACANJA?
Pravu buru komentara u regionalnoj košarkaškoj javnosti izazvala je jučerašnja razlika od čak 20 izvedenih slobodnih bacanja u korist Budućnosti. Ekipa Dejana Milojevića je za 40 minuta košarke izvela 34, Crvena zvezda samo 14 penala. Domaćin je imao taj luksuz da promaši šest pokušaja i ponovo bude na tačno duplo više pogodaka sa crte od protivnika što je pokrenulo diskusiju o kriterijumu suđenja. Tolika razlika gotovo da nema smisla ako se uzme da je Crvena zvezda napravila samo četiri faula više od protivnika (26-22, računa se i tehnička greška Edžama pošto mu je svirana peta lična greška). Gledajući čisto odnos pokušaja za jedan poen u prvom poluvremenu on je iznosio 14-5 u korist Budućnosti, dok u trećoj četvrtini Crvena zvezda nije ni išla na crtu. U isto vreme domaćin je izveo još 10 penala. U završnih deset minuta odnos je bio 10-9 za Plave. U dosadašnjem finalu Budućnost je izvela ukupno 25 slobodnih bacanja više. Prvi meč u Beogradu završen je s odnosom 30-22 za Budućnost, da bi Zvezda u drugom šutnula triput više (27-24), a onda se dogodilo pomenutih 34-14 što mnogima para oči. A, da li je zaista napad Crvene zvezde baš toliko bez agresivnosti?