Zvučno pojačanje Radničkog Kolins Faj: Moj drugar Vanja Milinković Savić...

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)

I da Radnički u prethodnom periodu nije imao brojne promašaje sa dovođenjem stranih, pretežno afričkih fudbalera, kojih smo pokušali redom da se prisetimo i sve da ih pobrojimo u tekstu objavljenom tokom prazničnih dana, dolazak Kolinsa Faja žestoko bi odjeknuo, jer igrači takve reputacije ne stižu baš svakodnevno u srpski fudbal.

Doskora standardni reprezentativac Kameruna, učesnik prethodnog Mundijala u Kataru – gde je odigrao sve tri utakmice za svoj nacionalni tim, među njima i onu koju nikada nećemo uspeti da izbrišemo iz memorije – osvajač Afričkog kupa nacija 2017. godine, fudbaler sa dugogodišnjim stažom u jednom od vodećih belgijskih klubova, Standardu iz Liježa, gde je osvajao trofeje, borio se za titulu, igrao u Ligi Evrope...

Sve to piše u biografiji tek 165 centimetara visokog 31-godišnjeg desnog beka koji je, zvanično prvog radnog dana Bratislava Ristića na mestu novog sportskog direktora niškog kluba, stigao kao prvo zimsko pojačanje i najava kompletne rekonstrukcije tima koji pauzu u Mozzart Bet Superligi provodi na pretposlednjem mestu na tabeli.

U razgovoru za Mozzart Sport, Kolins Faj davao je blic odgovore na brojna pitanja, a prvo je bilo logično – otkud on u Nišu?

“Nisam igrao poslednjih par meseci otkako mi je istekao ugovor u Saudijskoj Arabiji, stvari su postale malo komplikovane u tom smislu, a Bratislav Ristić mi je ponudio polugodišnji projekat na obostranu korist. Ja da se vratim u takmičarski ritam i prodrmam karijeru, a Radnički da dobije, nadam se, pojačanje na poziciji na kojoj mu je to potrebno i pomoć u borbi za opstanak u ligi.”

Oni večito zajedljivi odmah su posumnjali da iza svega stoji period neigranja i loša forma, ali Faj uverava u suprotno.

“Sve vreme od odlaska iz Arabije imao sam priliku da svakodnevno treniram sa mojim dugogodišnjim klubom Standardom iz Liježa, ravnopravno sa prvim timom, tako da sam u ritmu, nedostaju mi samo utakmice.”

O Radničkom, pre dolaska, nije znao puno:

“O Nišu baš ništa, ali o srpskom fudbalu jesam dosta. U Standardu me je trenirao Aleksandar Janković, trener koji me je mnogo voleo i dao mi je dosta samopouzdanja. Igrao sam sa Vanjom Milinkovićem Savićem, sa Milošem Kosanovićem, družio se u reprezentaciji sa Tavambom, setio se nekih njegovih priča o vremenu provedenom u Partizanu... Od svih njih čuo sam dosta pozitivnih stvari o Srbiji.”

Pa ipak, još jedan poziv je prethodio stavljanju parafa na ugovor sa Radničkim.

“Razgovarao sam sa mojim sunarodnikom Bazilom Jamkamom, koji već godinama igra u Radničkom i on me je ohrabrio da potpišem i prihvatim ovaj izazov. Da se razumemo, znam ja da nas čeka grčevita borba za opstanak, ali to me je možda samo dodatno prelomilo da prihvatim ponudu. U situaciji smo de će nam biti neophodne pobede, tražićemo ih u svakoj narednoj utakmici, a takav pritisak iz pravih igrača izvlači ono najbolje.”

Za prve utiske o novoj sredini je, kaže, još rano, odradio je tek nekoliko treninga i to sa promrzlinama na nožnim prstima, za šta je već dobio poene kod trenera Nikole Trajkovića, jer nije tražio nikavu poštedu. Povratnik na mesto šefa stručnog štaba Nišlija forsira formaciju sa trojicom u poslednjoj liniji, što znači da će našem sagovorniku biti namenjena pozicija desnog vingbeka.

“Već sam obavio razgovor sa trenerom na tu temu i to je, verujte, veoma važno za svakog igrača, da od prvog dana zna šta trener traži od njega. Za mene formacija nije nikakav problem, mogu da igram desnog beka u formaciji sa četvoricom, ili vingbeka u sistemu sa trojicom u poslednjoj liniji. Ako je tim dobar, onda su i igrači dobri. Šta god trener bude tražio od mene, bilo ofanzivne ili defanzivne zadatke, spreman sam da ispunim i da se maksimalno podredim timu.”

Kada govorimo o njegovoj dosadašnjoj karijeri, Stanard iz Liježa zauzima centralno mesto:

“Oni su mi doslovno kao porodica. Tamo sam osetio toplinu doma, za šest godina sprijateljio se bukvalno sa svim ljudima u klubu i oko njega. Pa eto, i to što sam poslednjih meseci tamo trenirao kao da sam i dalje član kluba, potvrđuje ovo što sam rekao. Osvojili smo dva puta Kup Belgije, bili vicešampioni, ali svemu dođe kraj. Svi donosimo odluke o svojoj budućnosti sa kojima se potom nosimo.”

Pa ipak, za jednog prijatelja iz belgijskih dana morali smo posebno da pitamo.

“Vanja? Vanja je – Vanja. Very funny, crazy and hardworking guy (ovo je najbolje ne prevoditi, već napisati onako kako je autentično izgovoreno, prim. aut.). Proveli smo divne trenutke, nismo bili samo saigrači, već zaista i drugari i stvarno mi je drago što je danas prvi golman reprezentacije Srbije i Torina, ali, ponavljam, on je to svojim radom zaslužio.”

Sreli su se pre nešto više od godinu dana u Kataru, u onom rolerkosteru (3:3) u kojem je vodio direktan duel sa Filipom Kostićem.

“Iskreno, Kostića sam odlično poznavao odranije, pošto smo se sudarili u Ligi Evrope, kada sam ja igrao za Standard, a on za Ajntraht. Bili smo u istoj grupi, odigrali dve utakmice jedan protiv drugog, obe su pripale domaćinima s rezultatom 2:1, a on nam je dao jedan gol iz slobodnog udarca. Mi smo znali da je Srbija odlična ekipa i da nije lako igrati protiv nje, a tada smo pokazali da u fudbalu ništa nije nemoguće i da se igra dok sudija ne svira kraj. Mnogi su nas već videli poražene, a mi smo se vratili i priredili veliko zadovoljstvo našim navijačima.”

Ipak, ni izbliza toliko veliko kao koji dan kasnije, kada ste Brazilu naneli jedini poraz u grupnoj fazi svetskih prvenstava u 21. veku.

“Ja to gledam sa druge strane, to je prva pobeda neke afričke selekcije ikada ostvarena nad Brazilom na Mundijalima, tako da je to bio istorijski trenutak ne samo za kamerunski, već i uopšte za fudbal na mom kontinentu. Da, malo je čudno da se posle takvog rezultata nismo plasirali u drugi krug, ali bio je to uspešan turnir za nas. Za mene, jedno od najlepših iskustava u karijeri. San svakog fudbalera, ali i ponos za svaku porodicu da je predstavljate na najvećoj sceni i reprezentujete svoju zemlju.”

Međutim, čak ni to nije najdragocenije iskustvo u Kolinsovoj reprezentativnoj karijeri.

“Moj prvi veliki turnir sa reprezentacijom završio se osvajanjem trofeja 2017. godine i to zaista jeste osećaj i iskustvo za koje nemam reči da ga opišem i ne bih ga menjao ni za šta na svetu. U prve četiri utakmice na turniru zabeležili smo tri remija, prošli Senegal na penale, a onda pobedili Ganu i Egipat, u polufinalu i finalu. Bila je ludnica u Kamerunu, 15 godina se čekao taj pehar...”

Upravo ovih dana njegovi drugari počinju nastup na kontinentalnom šampionatu.

“Od njih očekujem samo da daju sve od sebe. Kamerun je uvek faktor iznenađenja, možemo to da budemo i u pozitivnom i u negativnom smislu. Imamo dobru grupu, mislim da prolazimo u eliminacini deo, a posle - videćemo. Favoriti su svakako Maroko, posle onako odigranog Mundijala i Obala Slonovače, kao domaćin, ali ne mogu moje da izuzmem iz tog kruga.”  

Pa uskoro ponovo u nacionalnom dresu?

“To mi je jedan od osnovnih ciljeva, ali svestan sam da to mogu samo dobrim partijama u klubu. Zato je sav fokus na predstojećoj polusezoni”, zaključio je Kolins Faj u razgovoru za Mozzart Sport.

Sa njim uz desnu aut liniju i Jamkamom na desnom štoperu, Radnički će na proleće biti na kamerunski pogon...