Zovu me čiča, a ja najspremniji: Ma, kakva penzija, još mogu da donesem Partizanu

Odoleva Bojan Ostojić zubu vremena. Po krštenici ga „šije“ Vladimir Stojković (šest meseci stariji), ali po „kilometraži“ u aktuelnom kadru niko nije proveo duže vremena u Partizanu u kontinuitetu, s obzirom da je još jednog golmana, Nemanju Stevanovića nadmašio za četiri sedmice. Tokom pet godina preturio je isklusni defanzivca svašta preko glave, od statusa petog štopera u eri Ivana Tomića do oslonca odbrane u šampionskom timu Marka Nikolića, guranja u treći plan kod Zorana Mirkovića, vaskrsa pod komandom Sava Miloševića, sedenja na klupi ili tribinama, sve do zahteva Aleksandra Stanojevića da potpiše novi ugovor.

Mada je zagazio u 38. godinu života, duhom se oseća kao mladić i važi za najvećeg šaljivdžiju među crno-belima. Često i na svoj račun.

„Četvrti put sam potpisao ugovor sa Partizanom. Kad sam došao, na godinu, po osvajanju duple krune na dve, svakog narednog leta na po još jednu. Čim treneri i ljudi iz kluba vide nešto u meni, znači da značim ovom timu“, izbija optimizam iz Ostojićevih reči, mada odbija poređenje sa Sašom Ilićem, iako se čini da mu se uloga promenila i da sad više „drži“ svlačionicu kao nekad legandarni kapiten Parnog valjka. „Ne mogu sebe da gledam kao Sašu. Ilić je jedan jedini. Jedina sličnost sa Ilićem je što smo produžavali ugovore godinu za godinom. Mene raduje što sam spreman u svakom trenutku da ispunim zahteve struke, kao što je bilo u prethodnom prvenstvu. Sigurno mogu još mnogo da donesem“.

Dokle ćeš trajati?

„Ako nastavim ovako, mogu dosta. To pokazuju rezultati na testovima fizičke spreme. Pri vrhu sam te liste. Miloš Jojić, Dača Pantić, pa ja. Ima nas četvorica, petorica koji trčimo najviše“.

Izuzetno pohvalno za nekog ko je superligaški fudbal počeo da igra tek u 28. godini kao član Novog Pazara. Sa 32 je stigao u Humsku, sa 33 postao prvak države. Naravoučenije: nikad nije kasno.

„Sve dok ga zdravlje služi, čovek treba da se bavi sportom“.

Da li je kasno za inostranstvo, pošto si celu karijeru prveo u srpskom fudbalu?

„Nemoj to... Evo, bio sam u inostranstvu s Partizanom, na pripremama u Sloveniji. Neka moji izleti van granica budu dok traju pripreme ili kad igramo evropske utakmice. Sa ovim timom možemo daleko da doguramo u Ligi konferencija. Raduju me pojačanja, znam koliko je Rikardo donosio Partizanu prethodni put, Saničanin se brzo uklopio, vratio se Dača Pantić“.

I Ostojić se vraćao, ali na drugačiji način. Sa margina interesovanja. Šta bi bilo da, kojim slučajem, nije matirao odbranu Crvene zvezde u finalu Kupa Srbije 2019?

„Oprostio sam pred neposredno pred početak meča, dobio dres na poklon. A posle pogotka vrednog trofeja zvali su me na razgovoru da produžim ugovor. Hteo sam i ja nastavak saradnje, samo sam praktično išao na probu. Bili smo na Zlatiboru, procenjivalo se da li ću biti u ekipi, postavljalo pitanje kako se osećam fizički, a meni to nikad nije bio problem. Tu su se zeznuli, a-ha-ha. Da su gledali tehničke stvari s loptom, možda ne bih prošao, ali kada su fizičke karakteristike u pitanju, kod mene greške nema“.

Iz svega navedenog nameće se zaključak da penzija nije opcija?

„Ma, kakva penzija. Igraću sve dokle god se budem osećao dobro“.

IZ HUMSKE NE MOGU NA DRUGO MESTO

Pod pretpostavkom da narednog leta, kad ti istekne sadašnji ugovor, a Partizan ne ponudi nastavak, da li bi prihvatio poziv nekog superligaša, po uzoru na trenerski put Nenada Lalatovića koji je posle Crvene zvezde šefovao u Borcu, Napretku, Voždovcu, Čukaričkom...?

„Ne verujem. Kad bi došlo do toga, verovatno bih prestao da igram fudbal. Znam šta sam sve prošao s Partizanom. Mnogo smo se i radovali i tugovali. Imali uspeha, neuspeha... Sve posle Partizana nije to – to. Partizan i Crvena zvezda su naša najveća kluba. Svakom klincu je san da igra u jednom od ta dva kluba. To je srpski fudbal“.

Na osnovu bogatog iskustva sa prvoligaških i superligaških terena, na kojima si prisutan skoro dve decenije, da li si uvideo nekog fudbalera dovoljnog kvaliteta za večite, a da nije završio na Topčiderskom brdu?

„Bilo ih je dosta. Bez obzira na rang takmičenja. Većini igrača problem je glava. Imali smo u BASK-u dobar tim, stvarno dosta sjajnih pojedinaca bilo, ali mnogi se više ne bavi fudbalom. Moguće da je glava najveći problem, što meni nikad nije bio. To samopouzdanje je baš bitno. Mogu protiv svega da se izborim, što se i dokazalo kroz teške situacije kroz koje sam prošao“.

Na primer, od petog do prvog štopera, pa nazad, sad u ulozi rezerve?

„Nikad mi nije bilo krivo, čak ni kad nisam bio u sastavu. Svako voli da igra, ali mi je draže da ekipa pobeđuje. Uvek je u Partizanu bilo dobrih igrača, sećam se da je kad smo uzeli duplu krunu Gregor Balažic je bio na klupi, naravno da zbog toga nije bio srećan, ali se i te kako radovao peharima. Tako i ja“.

VAZURA ZOVE, A MISLIM ZEZA ME RENDULA...

Da li si ikad verovao da ćeš dogurati do dresa Partizana?

„Nikad u životu! Čak ni dok sam bio u Čukaričkom. Kad su me zvali iz Humske, mislio sam da me neko zeza. Istakao mi ugovor sa Brđanima, šetao sam 15 dana po Šumicama, niko telefon da okrene, niti su znali gde sam. Odjednom na ekranu nepoznat broj, javim se, kad sa druge strane žice se čuje: ’Ovde Vazura, direktor Partizana’. Mislio sam u tom trenutku da me zafrkava Zoran Rendulić, jer sam mu redovno nameštao šale dok smo bili saigrači na Banovom brdu. Rekoh: ’Kakav Vazura’. Potrajalo je ubeđivanje nekoliko minuta, sve dok nisam shvatio da je to bio stvarno generalni direktor. Posle toga su se na moru u Grčkoj sreli Ivica Iliev i Vladan Milojević, moj bivši trener u Čukaričkom. Ivica ga je pitao za mene i dobio samo pohvalne reči. Mogao sam istog leta i u Levski kod Ljupka Petrovića, nudili mi Bugari mnogo veće pare, ali odlučio sam se za Partizan, jer je – Partizan. Bogu hvala, nisam pogrešio“.

Moglo je do saradnje da dođe i malo ranije?

„Znam pouzdano da je Ljubinko Drulović gledao dosta superligaških mečeva, dolazio na Banovo brdo, postojala je ideja da se preselim u Humsku samo da se prošao Augzburg u zimu 2015. Sedeo sam kući gledao prenos poslednje utakmice grupne faze Lige Evrope, nisam mogao da verujem kako su crno-beli ostali bez proleća, a ja bez ugovora. No, desilo se narednog leta“.

Pomenuo si Milojevića, njegov uticaj na unapređenje tvojih karakteristika u defanzivi bio je možda presudan?

„Dosta sam naučio dok smo sarađivali u Čukaričkom. Mnogo mi je pomogao u karijeri, ojačao sam, pre svega psihički. Bez obzira što je posle bio crveno-beli baš ga cenim. Imam ja mnogo prijatelja zvezdaša, samo na terenu kad se sretnemo maksimalno smo profesionalni“.

Saigrači, bivši i sadašnji, skovali su ti interesantne nadimke?

„Strahinja Pavlović me zove Čile, u smislu da sam čiča. Neko me oslovljava i „deda“. Ne smeta mi... Neće deda još u penziju. Raduje me što je sjajno okruženje u Partizanu, svi momci se kulturno ponašaju, bilo gde da se pojavimo trebalo bi da budemo primer drugima“, istakao je Bojan Ostojić.

I sam primer – trajanja.

NIKO ME NIJE GURAO, MOGU SAMO U AMBIS

Ponosan je Ostojić što i dalje traje bez uticaja trteće strane.

„Menadžera nemam, nisam ga nikad imao, niti ću ga imati. Sve sam dogovaram. Pojavim se na razgovoru, čujem da li uslovi odgovaraju ili ne, potpišem i ’ćao’. Samo predlog ugovora prosledim Mirku Poledici, član sam Sindikata profesionalnih fudbalera Nezavisnost“.

Čekaj malo, stvarno te niko nije gurao negde?

„Nikad! Mogu da me gurnu u ambis, ali se ne dam“.

Šta bi tek bilo da si imao podršku?

„Možda je ovako slađe... Verovatno bih se obezbedio finansijski da je neko stajao iza mene. Ovako, otkako sam u Partizanu iza mene su stajali treneri, na čemu sam im zahvalan. Čak i kad nisam igrao kod Bate Mirkovića, mnogo sam naučio. Ojačao glavu i spoznao kako da teram dalje. Jedno vreme, posle eliminacije od Plzenja, nisam igrao ni kod Miroslava Đukića. Naučio sam i tad dosta“.

MLADI, SAMO SE OPUSTITE

U Partizanu Bojan Ostojić važi za fudbalera uz kojeg su poletarci poput Nikole Milenkovića, Svetozara Markovića i Strahinje Pavlovića stasali za unosne inostrane transfere.

„Neee... Oni su postali igrači zahvaljujući sebi. Slušali su oni mene, ja njih. Zato su napravili dobre karijere. I - tek će“.

Hoće li njihovim putem Luka Subotić i Mateja Đorđević?

„Savetujem ih da se malo opuste, oslobode i igraju bez pritiska. Niko od nas neće da skoči na njih i pita: ’Ej, što si pogrešio?’ To mnogo znači mladom igraču. Sećam se početaka, kako su mi prilazili neki iskusniji fudbaleri, vikali: ’Alo, šta radiš to’. Ovde toga nema“.