Zoran Bambi Tošić: Nisam hteo da igram za 15. klub Rusije! Ipak se celu karijeru borim za titule

Zoran Tošić u ulozi trenera. Njegovi saigrači iz Partizana, Mančestera i moskovskog CSKA već su se posvetili struci, većina ih je tek na početku, sa ambicijom da jednog dana vode veliki klub, a istim putem želi da krene aktuelni vezista crno-belih, pošto se takav utisak nemetnuo tokom razgovora za ruski Sport24, tokom „Parimeč Premijer kupa“ u Dohi.

Iz Bambijevih reči jasno se može zaključiti da ga golica želja da se i on, kad dođe vreme, sa terena preseli na klupu. Kao što su činili njegovi saborci iz prvog (Darko Božović, Žarko Lazetić, Nenad Đorđević, Srđa Knežević) ili aktuelnog mandata u Humskoj (Saša Ilić, Miroslav Vulićević), iz perioda provedenog na Old Trafordu (Rajan Gigs, Majkl Kerik, Geri Nevil), te i legende Armejaca (braća Vasilij i Aleksej Berezucki, Sergej Ignaševič, s tim da će za trenutnog šefa struke Torpeda imati samo reči hvale i kazati da bi ozbiljno razmislio da mu se pridruži, ako bi ga ovaj zvao).

Plan da ostane u fudbalu, samo u drugačijoj ulozi, predstavio je možda i nesvesno, a opet dovoljno precizno da svi shvate kako ga struka zanima. U jednom od prethodnih razgovora za ruske medije, na pitanje šta mu najviše nedostaje iz vremena u Moskvi, šaljivo je odgovorio – plata, na šta ga podseća novinar tokom posete u Kataru, da bi kasnije prešao na temu kojom otriva planove za budućnost.
„Kad smo počeli intervju, nisam očekivao da ću to odgovoriti. Mislio sam da bi bilo zabavno da to kažem. Naravno, sve mi nedostaje. Za mene je CSKA porodica. Smatram ga svojim klubom i nadam se da ćemo biti povezani i po okončanju karijere. Za mene je Armija isto kao i Partizan – moj klub. Imam plan da budem trener. Možda ću raditi u CSKA jednog dana“, pojasnio je Tošić.

Imao je od koga da uči. U Zrenjaninu od počivšeg Žarka Solda, za koga će nebrojeno puta naglasiti da ga je oblikovao kao sportistu i ličnost, preko Topčiderskog brda gde je sarađivao sa Slavišom Jokanovićem sad, preko ser Aleksa Fergusona na Teatru snova, do Leonida Sluckog u Moskvi, sve do sadašnjih članova stručnog štaba crno-belih, s kojima se često savetuje. Sluckog podiže na pijadestal.
„Bio mi je više od trenera. I dalje smo u kontaktu. Nedavno smo se videli na pripremama u Turskoj. Uvek je verovao u mene, dao mi je šansu da igram u CSKA, držao u timu i kad sam bio loš, znao kako da me izvuče iz krize. Ne sećam se reči kojima me je ohrabrivao, ali nije ih primenjivao samo u mom slučaju. Mnogi treneri koriste samo 11 igrača, ne obraćaju pažnju na ostatak tima, ali Slucki je drugačiji, otvoren prema svima, uliva samopouzdanje. Pratim ga i na Instragramu, vidim da se često šali na svoj račun, što govori kakva je osoba“.

Za sedam godina u glavnom gradu Rusije – od čega šest i po pod komandom Sluckog –  osvojio je tri titule, dva kupa, jedan Superkup, ali je, za mnoge iznenađujuće, leta 2017. napustio CSKA i vratio se u Srbiju.
„Očekivao sam da ću dugo godina igrati za Armejce. Kad je postalo jasno da se ugovor bliži kraju i neće biti obnovljen, pojavile su se druge opcije. Tokom mandata u Moskvi, a i u prethodnom periodu karijere, zaradio sam dovoljno za porodicu i sebe, tako da pomenutog leta nisam birao ponude sa finansijske, već sa fudbalske tačke gledišta. Odlučio sam da se vratim u Srbiju i igram za klub koji volim od detinjstva. Želeo sam da opet obučem dres Partizana dok sam još u dobroj formi“.

Javna je tajna da su se rukovodioci Armije u pomenutom periodu prema većini starijih igrača – onima koji su navršili 30. godina, sa izuzetkom golmana Igora Akinfejeva – meltene rekli „dragi ste nam, ali gradimo novi tim“. Ruka ruci i rastanak.
„Iznenadio sam se. Bilo mi je lepo u CSKA, ali su nam se putevi razišli. Nažalost. Leonid Slucki je šest i po godina vodio ekipu, sa neznatnim promenama. Došao je novi trener (Viktor Gončarenko, op, au), prezentovao nove šeme, novu taktiku, smatrao da se u nju ne uklapam“.

Tražio ga je Arsenala iz Tule, ali...
„Iz poštovanja prema CSKA nisam želeo da razmatram pozive drugih ruskih klubova. Ipak sam za Moskovljane dugo igrao, i to dobro, na visokom nivou, skoro svake godine u Ligi šampiona. Jednostavno, nisam sebe video u drugom ruskom timu. Kad igrate za nekog potrebno je da to činite sa dosta strasti, visokom ambicijom. Generalno, tokom cele karijere, od početka do danas, izuzev šestomesečne pozajmice Kelnu, 15 godina sam se borio za titulu. To je jedan od razloga što sam se vratio u Partizan. Prosto, nisam želeo da potpišem za tim koji je 15. na tabeli. Danas pobediš, sutra izgubiš... Ne ide. No, u Partizanu, baš kao i u CSKA, situacija je jasna: samo se trijumf smatra uspehom“.

Iz zemlje koja fudbalski grabi napred, redovno daje učesnike u Ligi šampiona i Ligi Evrope – pritom dobija velikane – opredelio se da opet „guli“ po ne baš reprezentativnoj Superligi, mada...
„Poslednjih godina grade se novi stadioni. Od 16 timova elitnog ranga deset je izgradilo vrhunske terene. Kvalitet fudbala u Srbiji raste. Glavni problem je što imamo samo nekoliko sponzora i što skoro svi klubovi žive od transfera igrača. Prodaš mladog igrača – živiš godinu dana. Imamo dobre trenere u mlađim kategorijama. Nažalost, infrastruktura nije na najvišem nivou. Znam da mnogi smatraju kako je Superliga slaba ili da Partizan nema snažan tim, ali smo pokazali kvalitet, primera protiv Lokomotive, odigrali smo ravnopravan meč“, zaključio je Zoran Bambi Tošić.

VAGNER LAV TALENTOVANIJI OD RONALDA

Kad se povede priča o vrhunskim fudbalerima sa kojima je delio svlačionicu, uvek je zanimljivo kako ih rangira. Za neke će možda biti iznenađenje koga je označio najtalentovanijim.
„Kristijano Ronaldo je ne prvom mestu. Kad pogledate šta je sve u radio jasno vam je i zašto. A kad je u pitanju čist talenat, Vagner Lav je broj jedan. Šta je Brazilac radio na terenu, na treninzima... Igrao sa sa mnogim velikanima, šampionima iz Mančester junajteda, svi napamet znaju njihovih startnih 11 koji su pokorili Evropu, ali fudbalera kakav je Vagner Lav nikad ni pre, ni posle Moskve, nisam video“.

ZAŠTO BAMBI NE PUCA PENALE...

Za 15 godina profesionalne karijere, Zoran Tošić je izveo samo dva penala. Oba po povratku u Partizan: Najpre je 15. oktobra 2017. savladao Nikolu Vasiljevića u Surdulici, da bi dve sedmice kasnije propustio da realizuije najstrožu kaznu u Čačku, udarac mu je odbranio tadašnji golman Borca, Vladimir Bajić.
„Dok sam igrao za omladince (zrenjaninskog Proletera, op. au) nisam iskoristio kazneni udarac, posle čega sam odlučio da neko vreme ne pucam penale. Ako ne znaš kako da ga izvedeš, bolje nemoj da šutiraš. Kažu „opali po lopti, to je dobar penal“. No, ako ne pogodiš – najgori si. Pre odlaska u Mančester, bio sam prvi na listi izvođača penala u Partizanu, ali se potrefilo da ga nisu svirali u našu korist kadgod sam bio na terenu. U CSKA je bilo boljih izvođača. Kad sam se vratio među crno-bele odmah su me odredili za izvođača. A kasnije je došao Natho i preuzeo odgovornost na sebe. Dobro ih puca, nema razloga da menjamo“, obrazložio je Bambi.

(FOTO: Reuters, MN Press, Star sport)