Životni put jednog Tasmanijskog đavola

Navikli ste već da neke od najboljih sportskih priča dolaze sa sajta „The players tribune“. Ovoga puta gost je bio fudbaler Votforda, Troj Dini. I ovo je njegova životna priča.

Znamo ga kao odličnog fudbalera i golgetera, ali to je samo vrh ledenog brega. Videćete šta se krije ispod površine. Teška priča o mentalnim problemima, ocu kriminalcu, odavanju alkoholu, odlasku u zatvor. To je pravi Troj Dini. Zavalite se i... nećemo vam reći da uživate. Jer to neće biti slučaj ovog puta.

...

"Sećate li se televizijskog programa Veliki brat?

Sakupe gomilu ljudi u kuću, stave kamere u ćoškove i snimaju sve što se događa. Neki gledaoci bi proveli ceo dan gledajući direktan prenos, ali većina njih samo proveri "hajlajtse" uveče. To se događa kada želiš da vidiš najbolje delove, ono o čemu svi pričaju.

Tako da, mnogi ljudi formiraju mišljenje o učesnicima bazirano na tim hajlajtsima. Ali im promakne sve ono ostalo, između, one obične, dosadne stvari.

A suštinski, tako bih sumirao moj život.

Svi znaju naslove.

Skoro niko ne zna obične stvari koje mi se događaju iz dana u dan.

Da budem savršeno iskren sa vam, čak se i ne zamaram previše sa time. Najvažnije mi je da moje četvoro dece misle da sam dobar otac. Verujem da male stvari u svakodnevnom životu nikada nisu bile tako važne. Da se setite kada je nekome rođendan ili kada pitate nekoga da li je OK. Ponekad mi deluje da je naše društvo počelo samo da se bavi jurnjavom za savršenstvom. Na Instagramu smo da vidimo ko ima najbolji sat ili automobil.

Sve se tiče konačnog cilja, a ne vrednog rada ili razočaranja na kraju loših dana. Da li to ima smisla ili ne. Čini me tužnim i plaši me, ali dajemo lažne utiske ljudima, posebno deci, oko toga šta je zapravo realno. I to se vidi kako mislimo o drugim ljudima i o sebi.

U subotu je bio svetski dan zdravlja. U slučaju da ne znate, ja posećujem psihologa već pet godina. Svi mi imamo neke probleme sa mentalnim zdravljem na ovaj ili onaj način, zavisi u kojoj formi. Oni su izazvani različitim stvarima i dolaze u različitom obliku ozbiljnosit. Važno je da čovek zapamti da je OK da ne budeš OK. Dešava se svakome.

U mom slučaju, proveo sam mnogo vremena boreći se sa nerešivim problemima. I nosio bih se sa tim tako što sam pio. Ubijao bih bol. Mislio sam da je normalno da se osećam loše, u fazonu: ´Zar se ne osećaju svi ovako?´. I to je trajalo dok moje opijanje nije otišlo van kontrole. Ljudi su mi rekli da moram da tražim pomoć.

Kada sam počeo da pričam o prošlosti, moj psiholog bi me pitao da li sam se stvarno borio sa problemom. Priznao sam da nisam. I u tome je suština: ne treba samo da kažete da imate problem. Morate da radite na tome iz dana u dan. Samo tada možete stvarno da razumete ko ste vi zapravo i šta želite da uradite.

Ljudi su kao luk, sa mnogo slojeva koje možemo da ljuštimo dok ne dođemo do jezgra toga što jesmo. I onda krenete da radite na problemima. I onda shvatite da mnogo toga zavisi od samog detinjstva.

Kada sam bio dete, u ranim devedesetim, čoveče, nisi smeo da pokažeš slabost.

Radilo se tu mnogo o potiskivanju boli i o tome kako pobeći od njega. Sećam se kada sam imao šest godina, kada sam igrao fudbal sa decom koja su bila tri godine starija od mene. Jednog dana počeo sam da plačem. I moj otac mi je rekao: ´Nemoj više nikada da si dopustio da te neko vidi kako plačeš´.

Tokom terapije, shvatio sam da moja radna etika dolazi od majke, Eme. Radila je dva ili tri posla u isto vreme kako bi sačuvala hranu na stolu u našem stanu u Birmingemu. Naučila me je disciplini, da idem u školu, sve te stvari. Moja agresija, želja za pobedom, vruća glava, sve to dolazi od mog tate Pola Entonija Burka. Kada sam bio dete, bio je moj kralj, moj superheroj - bio je Supermen, Godzila i Betmen sve u jednom. Bio je neko ko je sve rešavao. Bio je visok, mišićav, život i duša svake žurke. Ali bio je i... dobro, ne mogu nikako drugačije to da kažem: Bio je kriminalac.

Išao je u zatvor i izlazio iz njega sve vreme. Ali mi je bilo potrebno mnogo vremena da to razumem. Jednom, kada sam imao osam godina, ja i moj mlađi brat Elis smo zaspali u momentu kada su ulazna vrata spala sa šarki. Bio je to tata, borio se sa dvojicom policajaca. Skočili smo. Dok su policajci pokušavali da ga uhapse, govorio nam je: ´Ne brinite, tata se samo igra sa svojim drugarima´. Onda bi mu stavili lisice.

Kada bismo ujutru ustali pitali bismo majku gde je tata.

"Ah, otišao je da igra fudbal sa drugarima. Doći će nazad sutra", rekla bi. A mi bi smo samo rekli ´Aha, OK.

Možda sada delujemo glupi jer smo joj verovali, ali to postalo toliko normalno da nismo mnogo dublje ni razmišljali o svemu tome. Tata je bio kreativan sa objašnjenima, moram to da mu priznam Kada je bio u zatvoru, poslao bi nam razglednice iz... Singapura. Da. Znam da će ljudi reći: ´Troj, kako si tako glup´. Ali tada bi nam mama rekla da je otišao na službeni put i mi bismo opet rekli ´OK, nema problema´. Kada bi se vratio imao bi novac kod sebe, tako da smo mislili da je bio na putu i doneo novac. Mora da je radio nešto dobro, kada je već tako.

Pogled na mog oca promenio se kada sam imao 10 godina. Sve to još pamtim. Majka je napustila oca. Bilo joj je svega dosta.

Tako da je on jednog dana pokupio mog brata, moju malu sestru i mene iz tetkine kuće. Majka se preselila u neku drugu, posebnu kuću, jer se nije osećala sigurno u njegovom prisustvu. Kada smo stigli do automobila, tata je imao pogled u očima koji nikada nisam video ranije.

Govorio je: ´Vodite me do njene kuće. Moram da vidim vašu majku. Gde je njena kuća?".

Nismo želeli da mu kažemo put, ali nismo imali izbora. Kada smo stili, razvalio je vrata i pronašao majku kako sedi u stolici. Govorio joj je da treba da dođe kući, ali ona je pričala uporno "ne". I svaki put kada bi to rekla, on bi je udario. Stalno sam uskakao između njih, da probam da ga zaustavim, pa sam i ja dobio udarac i pao na pod. Onda bih ustao pa popio još jedan udarac.

Srećom, moj prijatelj koji je čuo šta se dešava je rekao mami i ona je pozvala policiju. To nas je sačuvalo. Jer, ko zna? Tata nije pokazao nijedan znak da će stati u tom momentu. Šest policijskih automobila se pojavilo kasnije i odveli su ga.

Jedva da se sećam šta se još dogodilo tog dana. Sve mi je to ostalo kao trauma. Polomilo je deo mene. Iako sam i dalje imam ogromno divljenje prema mom ocu, nije više bio superheroj. Vratio se zbog toga u zatvor, a ja sam počeo da dobijam posete od socijalnih radnika i tako to. Sećam se da mi je učiteljica rekla da neću moći van učionice ako moj tata dođe u školu.

Tako da - da, to je oduzelo jedan sloj sa luka i pokazalo mi kakav je svet zapravo. Sve do tog dana nisam video nasilje, iako je bilo često u mom kraju. Ali uskoro, i ja sam sam krenuo da upadam u nevolje. Kada sam imao 11 bacili su me sa šupe i tada sam polomio levu ruku kada sam pao na zemlju.

Potom me je jednog dana jedan klinac spotakao, pa sam se opet osetio kao žrtva. Sećam se da sam odmah skočio na noge, mislim da mi guza nije ni dotakla pod, i da sam ga udario najjače što sam mogao. Kao da sam rekao: ´Nikada više neću biti žrtva´.

Jedna od najvažnijih stvari koje sam shvatio je da roditelji ne znaju uvek sve. Kao deca, stavljamo ih na pijedestal. Čim mi je mama nešto rekla to mora da je istina. Ali, u mom slučaju, kada pogledam unazad, rodila me je sa 19 godina pa je i sama bila beba u tom momentu. I ona je učila. Kada tako gledate na stvari možete da shvatite kakve su one zapravo.

Ocu sam se divio toliko da mi je to promenilo percepciju stvarnosti. Čak i posle užasnog načina na koji se ponašao prema mami, i dalje smo bili bliski. Nikada nismo imali one tipične razgovore otac-sin. Nikada nije bio od onih očeva koji bi se zavalili u fotelju i pušili lulu sa papučama na nogama. On je radio svoje stvari. Bili smo tako više kao najbolji drugari, išli bismo na pivo i tako te stvari.

Jednog dana u februaru 2012, kada sam imao 23, pitao me je da ga odvedem u bolnicu. Osetio je da je bolestan. Doktori su mu rekli da ima rak jednjaka.

"OK, kul. Troj, odvezi me do našeg paba", rekao je već sledećeg dana.

Rekao sam mu: ´Hajde, tata! Tek si čuo ono, moraš to da shvatiš i da se boriš sa tm".

"Ne, ne, čim mene nema do dva u pabu, prijatelji će znati da se nešto događa".

Ponovo, pokazivanje slabosti nije bilo dozvoljeno.

Tata je bio živ do maja. U poslednje dve sedmice odbio je da ide u bolnicu jer je želeo da provede poslednje dane na mestu koje mu prija. Njegova sestra, veoma religiozna žena, pitala ga je da li može da ostane sa njim. Sveštenik je dolazio. Do kraja, svi su imali mogućnost da imaju 10 minuta sa mojim tatom.

Kada sam otišao da ga vidim nekoliko dana pre nego što je umro, obojica smo znali da nam je to posledni razgovor, što se ispostavilo kao istina. Bilo mi je čudno da vidim mog superheroja tako slabog. Bio je visok, jak, bio je Supermen. A sada je hvatao vazduh dok je govorio.

Video sam da mu je krivo zbog svega dok smo razgovarali.

"Žao mi je zbog onoga što sam uradio. Žao mi je što neću biti tu"

"Ne brini o tome. Ja ću voditi računa o svemu", odgovorio sam.

To je bio jedini put ikada da mi je rekao da mu je žao.

Nekoliko dana kasnije, shvatio sam koliko sam mu se divio. Uvek sam mislio da je viši od mene. Kada sam ga sahranio, shvatio sam da smo zapravo iste visine.

Neko mi je još rekao da nikada u životu nije imao pasoš.

Ali, rekao sam: ´Čekajte, zar nam nije slao razglednice iz Singapura".

"Ne, ne. Tada je bio u zatvoru".

U nekom momentu pitao sam sebe da li mi je celo detinjstvo bilo laž... ali onda počneš da shvataš šta roditelji moraju da urade da bi zaštitili decu, pretpostavljam.

Da sam bio bolji u upravljanju emocijama, možda bih se bolje poneo prema bolesti mog oca. Umesto toga, otišao sam u zatvor.

Ne volim o tome mnogo da pričam, jer postoji žrtva, i zato to ne želim da sve činim glamuroznijim na taj način. Niti želim da tražim bilo kakav izgovor za to što sam uradio. Da budem kratak, to je bilo dan pošto sam saznao da mi otac ima rak. Moja nana, koja je bila jedna od ljudi koji su me odgojili, je takođe u tom momentu nedavno preminula. Tako da nisam bio na dobrom mestu. Borio sam se sa tim tako što sam izašao i napio se sa gomilom prijatelja u Birmingemu.

Kasnije te večeri neko mi je rekao da je moj brat učestvovao u tuči. Počeo sam pijan da ga tražim i završio sam tako što sam tukao čoveka u lice. Mogu samo da kažem da mi je žao i da obećam da se to neće ponoviti.

Nikada neću zaboraviti kada su me osudili na zatvor. Moja majka je radila na železničkoj stanici i uvek je pričala kolegama koliko je ponosna na dva sina koja igraju fudbal. Svi vozovi su imali besplatnu novinu po imenu Metro. A naslov je jednog jutra bio "Fudbaler osuđen na 10 meseci zatvora2. A slika je bila od mene i mog brata.

Kako sam se osećao zbog toga? Niže od najnižeg, kao crv na zemlji.

Trebalo je da budem osoba koja će štiti majku i pomagati joj. A sada njeno ime provlačim kroz blato. Nije me bilo sramota. Već sam se osećao bolesno, boleo me je stomak. Trebalo je da budeš čovek i to si postao? Možeš samo da se izviniš, ali to nikada neće biti dovoljno.

Tri dana pre nego što sam otišao u zatvor, pokopao sam oca. Nisam imao ni sa tim vremena da se izborim.

Jedna od retkih pozitivnih stvari odlaska u zatvor bila je to što sam morao da idem na odvikavanje od alkohola i što sam imao savetnika. Nisam mnogo dobio od toga, da budem iskren, ali sam barem krenuo o tome da mislim.

Trebalo mi je nekoliko godina da shvatim da mogu da imam koristi od terapije. Kada sam izašao iz zatvora nastavio sam da igram fudbal za Votford. Svi pričaju o snu kada deca dođu od radničke klase do profesionalnog fudbala. Ali, šta dolazi posle toga?

Razmislite o tome: Dolaziš iz kuće u kojoj su bili mali prihodi i odjednom možeš da imaš šta poželiš. Devojke su levo, desno i u centru. Možeš da odeš na najbolja mesta.

Mislim... šta ćeš kog đavola da uradiš?

Nisam nigde mogao da dobijem savet. Otac mi je umro. Deda isto. Nisam imao nekog starijeg da mi kaže da usporim. Da stavim malo novca sa strane. Da kupim kuću. Bilo je sve do mene i mojih prijatelja koji bi rekli "Vuhuuu, nedodirljivi smo, idemo, idemo, idemo!".

Pre nego što shvatiš završiš kao Tasmanijski đavo, vrtiš se van kontrole. I onda se pitaš sa rukama na glavi "Šta se dogodilo".

Napravio sam mnogo grešaka, nekada iz nehata. Na primer u martu je rođendan mogtate tako da sam znao da se oduzimam od alkohola celog tog meseca, svakoga dana. Pa bih usporio pred kraj meseca. Nekada ne bih bio ni svestan da to radim dok mi neko ne bi rekao: ´Da li znaš da dolazi rođendan tvog tate?´.

Kada si samo svestan problema to odmah pomaže. Kada govoriš o problemima, i to pomaže. Terapija mi je pomogla da se rešim mnogo stresa i tereta. I dalje krivim sebe za neke stvari, ali mi je lakše da budem sam sa sobom. Navikao sam da se borim sa ožiljcima i da neću biti na pravom putu sve vreme. Znam da budem depresivan nekim danima, posebno u martu.

Došli smo do momenta kada ljudi misle da je normalno da imaš mentalne probleme. Nisi slab ako govoriš o tome. Tajson Fjuri je svetski šampion u boksu i može svakog da udari u glavu. Kada on izađe i kaže da ima takve probleme, ne možeš da kažeš da je mekušac. Shvatate šta hoću da kažem?

Nadam se da mogu da doprinesem tome tako što ću da šaljem poruku i dajem primer. Najlakša je stvar iskreno nekog pitati kako je, kakav mu je dan. Obično kada to pitate nekog dobijete jedan isti odgovor. Ali kada stvarno nekog zaustavite i pitate kako i kako su mu deca, onda će znati da vi stvarno brinete.

Bilo je situacija kada sam odgovarao ljudima porukama na Instagramu. Govorili bi da imaju teške momente, a svako malo bih im pisao “Zdravo druže, kako si?“ Nekolicina mi je odgovarala da sam im je razgovor sa mnom ulepšao godinu. Bilo mi je potrebno deset sekundi da odgovorim. Ne morate voditi konverzaciju u nedogled. Dovoljno je samo pitati “Kako si, da li si dobro?“. Vrlo je jednostavno, ali mi sve to uzimamo zdravo za gotovo.

Trudim se da prenesem ovo i na radno mesto – i ne pričam o fudbalu. Govorim o tome da pitam dame koje rade u kantini svakoga jutra jesu li dobro. Ili se postaram da dobiju cveće od kluba kada im je rođendan. Stvari koje bi trebalo da budu normalne, nisu takve. Znam da me neće svi voleti kao fudbalera i to je u redu. Ali jednog dana, u daljoj budućnosti, voleo bih da ljudi govore “Na svu agresiju i ispade, on zaista ima topline i brižnosti u sebi. Želim da me pamte na taj način. To je pravi Troj".

Još se borim da održim poštovanje prema drugim ljudima. Svakoga dana strahujem da će mi se stare navike vratiti. Svakoga dana. I kada imate loše dane, kada je život težak i želite da pozovete oca, a nemate njegov broj telefona… Teško je. Užasno je teško. Ali ja osećam da me otac gleda. Imam tetovažu sa njegovim likom na ruci. On je tu, odmara. Ponekad mi njegov glas odzvanja u glavi i vodi me kroz život. Nemoj da ideš tim putem, izaberi drugi pravac. Ponekad planiram da uradim jednu stvar, ali iz nekog razloga uradim potpuno suprotno i to mi se isplati. To je moj otac.

Još želim da učinim oca ponosnim i na tome radim na terapijama trenutno. Znam da sam fudbalskim dostignućima donekle to uradio, ali otac i deda nikada nisu uspeli da vide moj pravi uspeh. Nikada me nisu gledali u Premijer ligi. U slučaju mog oca, nikada nisam mogao da ga pošaljem na odmor, ili da mu izvadim pasoš. Tako da nikada nisam od njega dobio ono čuveno, “Bravo, sine” i tapkanje po ramenu.

Mislim da se iz tog razloga mučim da prihvatim uspeh. Isto je sa mojom fudbalskom karijerom. Šta se dešava kada više ne možete da jurite loptu, gol, pobedu. Čemu težite? To su stvari koje trenutno procesuiram.

U jedno sam siguran. Znam da ću biti brižan prema svima, kao što sam obećao ocu na samrti. Da li bi bio ponosan na mene? Znam da bi.

Ali, moja glava ne funkcioniše tako. Uvek ću se truditi da što više zaslužim to: “Bravo sine moj“, stoji na sajtu "The players tribune".