Životna priča Sanela Jahića: Bajević me hteo kao štopera, dobio CD, a ja igram špica

Italija je bila favorit, ali na Mundijal je otišla Bosna i Hercegovina. I cela zemlja sada ponovo priča o Edinu Džeku, u nebesa diže nove zvezde poput Kerima Alajbegovića ili Tarika Muharemovića, kao što je nekad Miralema Pjanića i Zvjezdana Misimovića. Sanel Jahić nije baš bio u toj grupi, jer nije igrao veliko takmičenje, ali jeste momak koji je ostvario solidnu karijeru, dobacio do Lige šampiona i okršaja sa nekim od najvećih zvezda svog vremena.

Jahić je reprezentativac BiH bio od 2008. do 2012. i za to kratko vreme zakačio četiri selektora. Pozivali su ga Fuad Muzurović, Blaž Slišković, Miroslav Ćiro Blažević i na koncu Safet Sušić. Ipak, izdvaja jedno ime.
“Kod pokojnog Ćire Blaževića je definitivno bilo najbolje po meni. Vladala je jedna vrhunska atmosfera unutar ekipe i imali smo dobre rezultate. I atmosfera oko reprezentacije je bila na odličnom nivou, jer su na treninzima bilo po nekoliko hiljada ljudi. Tad se formirala jedna nova reprezentacija Ibišević, Misimović, Spahić, Džeko, koji je tad bio mlad. Top reprezentacija. Taj period najviše pamtim jer je stvarno bila harmonija. Igrao sam kod svakog, ali sam kod Ćire bio standardan i to mi je mnogo pomoglo u karijeri. Verovao je u mene, a ja sam mu to znao uzvratiti na terenu. Hvala mu na tome. To mu nikad neću zaboraviti“, premotava Jahić film u intervjuu za Radio BiH i Mozzart Sport.

Specifično je da je Sanel Jahić bio polivalentan i da je mogao da igra na više pozicija. Kako kaže, jedino nije bio golman, a pogotovo je menjao pozicije u reprezentaciji.
“Pa jeste, zaista nisam imao problem da igram na više pozicija ni u klubovima ni u reprezentaciji. Imao sam tu sposobnost. Sećam se kvalifikacija protiv Belgije. Ćiro mi prilazi u svlačionici i kaže: 'Sine igraš u veznom redu i čuvaš Felainija'. Ja stvarno odigram dobro, pobedili smo 4:2, dam gol. Za tri dana igramo revanš kod nas, Ćiro mi kaže: 'Sine danas igraš levog beka'. Ja kažem: 'Pa, šefe, nisam to nikad igrao. Igrao sam desnog beka, štopera, zadnjeg veznog'. Kaže: 'Nisam te ništa pitao, možeš ti to'. I stvarno, odigram i tu solidnu utakmicu, pobedimo 2:1 u Zenici.“

Ipak, reprezentativna karijera završena je neslavno. Bosna i Hercegovina se pre ovogodišnjeg Mundijala plasirala samo još na Svetsko prvenstvo u Brazilu, ali selektor Safet Sušić nije poveo Jahića.
“Malo je nezgodno pričati o tome. Imam veliko poštovanje prema tom čoveku, ali je ostala rana. Igrao sam standardno u svim utakmicama do tada. Sećam se da je bila prijateljska utakmica u Meksiku, a ja sam igrao u Grashopersu. Obzirom da se prvenstvo u Švajcarskoj završava skoro dva meseca ranije, nazvao sam Sušića i porazgovarao s njim o mogućnosti da ne igram tu utakmicu, jer ću biti van trenažnog procesa, neću biti u formi i neću moći odgovoriti zadacima. On mi kaže: 'Ne brini, treniraj koliko možeš i dođi'. I stvarno nisam bio spreman koliko treba. Sam sam trenirao, fizički sam oslabio i videlo se to na terenu. Odigram utakmicu onako. Pogrešim za drugi gol i od tada me nikad nije pozvao. Mislim da je moglo drugačije, jer sam mu unapred objasnio situaciju. Nije mi ni rekao razloge, da li je do te utakmice, ili je to bio samo neki razlog da me skloni. Mnogo je prošlo vremena, ne želim da govorim o ružnim stvarima, ali mi je neodlazak na Svetsko prvenstvo ostalo gorka rana“.

Sa brojem sedam u dresu reprezentacije (©Reuters)

Jahić je mišljenja da je reprezentacija Bosne i Hercegovine morala otići na bar još jedno veliko takmičenje, obzirom na kvalitet koji je posedovala.
“Taj period kad smo igrali dva puta baraž protiv Portugala, da je bilo koji drugi protivnik bio ja sam ubeđen da bismo se plasirali. Imali smo tu nesreću da igramo protiv Portugala, jedne od najboljih na svetu. Uvek nam je malo nedostajalo, mislim da smo kvalitetom mogli bar na još jedno Evropsko otići“.

Domaćoj javnosti Sanel Jahić ostao je prepoznatljiv po Željezničaru, njegovoj drugoj kući. Željo mu je, kaže, bio najveći san.
“Ja sam kao vrlo mlad iz Francuske došao na Grbavicu. Bio sam u Strazburu, pa u Sošou, a Meša Baždarević me je preporučio Želji. Trener je bio Amar Osim. Imao sam 18 godina, ali dobro sam se snašao. Osećaj je bio neverovatan, jer sam maštao o igranju na Grbavici“.

Posle epizode u Željezničaru sledi odlazak u Španiju. Prvo Las Palmas pa Meridu, da bi potom 2008.godine usledio ponovni povratak u plavi deo Sarajeva.
“Kada sam otišao u Španiju Željo je tada zaista dobio fino obeštećenje, možda čak i rekordno u tom periodu. I zaista je bila velika razlika u svakom smislu. Tamo sam proveo par godina i vratio se. Igrao fantastično i igrao svaku poziciju ha-ha. Trener je, čini mi se, bio Enver Hadžiabdić. Počeo sam kao štoper, ponekad igrao beka, pa zadnjeg veznog. I u jednom periodu fali nam špic. Kažem ja šefu:  'Mogu ja igrati i špica, probajte pa ako Vam se ne svidi vratite me nazad'. I prva utakmica dva gola, druga utakmica isto tako i na polusezoni ja imam 19 golova. Ubedljivo najbolji strelac. Dođe ponuda iz Grčke i ja odem na polusezoni. Pratio sam do kraja i sećam se da je pred poslednje kolo u Premijer ligi napadač Slavije Darko Spalević imao mislim 16 golova. I u poslednjoj utakmici postigne četiri gola i prestigne me. Slučajnost a-ha-ha.“

RIVALDO SE NIJE PONAŠAO KAO ZVEZDA, AMOROSO – ZATO GA JE BAJEVIĆ OTERAO

U duelu sa Nejmarom (©AFP)

Pomenuti transfer u Grčku bio je pun pogodak, jer je upravo tamo Jahić igrao fudbal života.
“To mi je sigurno najlepši period proveden u inostranstvu. Dođem u Aris, trener je bio Dušan Bajević , a zanimljivo je kako sam otišao tamo. Njemu je bio potreban štoper i tražio je moje utakmice, dobio CD na kojem ja igram špica i ništa mu nije bilo jasno. Odmah je pozvao mog menadžera, tražio objašnjenje, na šta mu je ovaj rekao: 'Ne brini, on igra i štopera'. I stvarno me uzme na osnovu toga. Odmah me je gurnuo u vatru iste sedmice. Igrali smo u gostima protiv Panionisa. Ja igrač utakmice,  mi pobedimo. Od tada bio sam standardan svih godinu i po dana koliko sam tu proveo“.

Usledio je odlazak u još jednog grčkog velikana, AEK.
“Dobio sam ponudu od AEK-a, mislim oko milion i po evra da je iznosilo obeštećenje. Iskren da budem otišao sam teškog srca. Bio sam baš vezan za Aris, ali teško je odbiti takav klub. Bila je dobra ekipa, igrali smo Kup Uefa“, priča Jahić i govori o igranju sa čuvenim Brazilcem Rivaldom.
“Uh, pa to je mega zvezda. Nije se on tu dugo zadržao, već je bio pred kraj karijere, a pre toga je igrao odlično u Olimpijakosu, ali je ostavio ogroman utisak na mene. Kad igraš s takvim ljudima imaš ogromno poštovanje. Osvojio Zlatnu loptu, igrao u Barseloni. Šta god ti kaže: uradi i ništa ne pitaj. Nije se ponašao kao mega zvezda, da ne možeš s njim da pričaš. Bio je normalan, porodičan čovek i baš primer u svlačionici u svakom smislu“.

Tu je i anegdota sa još jednim Brazilcem Marsiom Amorosom.
“To je bilo u Arisu. Veliki igrač, osvajao Ligu šampiona s Dortmundom, ali je tada isto bio na zalasku karijere. Dolazi na aerodrom, 4.000 ili 5.000 ljudi, ludnica. Najveći ugovor u istoriji kluba. Prava euforija. Međutim, to je unelo nemir u svlačionicu jer smo mi imali zaista sjajnu grupu igrača i nismo navikli na neke velike zvezde. Bila je tu velika i razlika u plati u odnosu na ostale i osetila se tenzija i na treningu. Do tada smo zaista imali odlične rezultate, igrali finale Kupa, trkali se s Olimpijakosom za titulu. Međutim, Amoroso počinje da se ponaša kao zvezda, glumi trenera, unosi nervozu, a Bajević to nije voleo. Odmah je otišao kod predsednika i tražio da raskinu ugovor sa njim. Teško su to u klubu prihvatili jer je to bilo za njih dobro i sa marketinške strane. Nije se dugo zadržao, možda mesec – dva, i Bajević je bio u pravu.“

U ŠKOTSKOJ NISAM SUNCA VIDEO GODINU DANA, TAMO TI NIKO NIJE PRIJATELJ

Protiv Jorgosa Samarasa u dresu Sent Džonsona (©Reuters)

Iz Grčke sledi odlazak na Kipar. Apoel Nikozija i najbolji klupski rezultat u istoriji. Četvrtfinale Lige šampiona u sezoni 2011/2012.
“Uh, to se neće nikad više u klubu ponoviti sigurno. Došli smo u grupnu fazu gde smo bili autsajderi. Porto, Šahtjar i Zenit. Niko se nije nadao da ćemo biti blizu prolaska. Na kraju, Šahtjar je imao devet bodova kao prvi, mi smo imali osam, a onda Zenit i Porto. Senzacija nad senzacijama. Pazite, u Šahtjaru su tad igrali Mhitarjan, Fernandinjo, Fernando, Vilijan, Eduardo, Srna, Daglas Kosta. Top ekipa. I mi smo imali dobru ekipu, ali smo imali odličnu atmosferu. Ivan Jovanović trener, iskusan, dobar. Znao je kako da nas postavi protiv najjačih. Prošli smo grupu i u osmini finala izvukli Lion. Sećam se da me tada zvao neki novinar i kao u fazonu ' kako ćete vi sa njima', a ja sam mu odgovorio malo arogantno: 'Pa fino, kao i sa ovim ostalima i proći ćemo ih'. Ali tako smo razmišljali, zaista smo imali samopouzdanje. Lion tada baš moćna ekipa. Benzema, Žuninjo, Tulalan. Dobijemo ih kući 3:1, na Žerlanu izgubimo 1:0 i prođemo. Osećaj je bio fantastičan. Ipak, nisam igrao četvrtfinale sa Real Madridom. Prodali su me u Tursku za dobro obeštećenje, blizu milion sećam se, a klubu su tad očajnički bile potrebne pare, jer je bila takva sezona. Ne samo mene, još par dobrih igrača, tako da nisam igrao protiv Reala i žalim zbog toga.“

Usledili su odlasci u škotski Sent Džonston pa u švajcarski Grashopers.
“Joj, u Škotskoj godinu dana sunca nisam video, a-ha-ha. Kiša svaki dan. Tempo na treninzima ubitačan, niko ti nije prijatelj, ali to je njihov stil igre. Što se tiče Grashopersa, zaista mi je bilo lepo. Imao sam sreću da me trenira Mihael Skibe, poznati stručnjak, bio je trener i po Nemačkoj. Imali smo odličnu ekipu: Veroljub Salatić, Daniel Pavlović, Munas Dabur. To je bilo u sezoni 2014/2015 i borili smo se za titulu sa Bazelom, jer smo im dva kola do kraja bežali jedan bod. U Bazelu su tad bili Jan Zomer i Muhamed Salah. Top ekipa. Predposlednje kolo u goste nam dolazi Tun. Na poluvremenu smo gubili 0:5. Svaki šut gol. Jednostavno se dese takve utakmice i tu smo izgubili titulu.“

Igrajući na skoro svim defanzivnim pozicijama morao je ukrstiti kolja sa sjajnim ofanzivcima. Prisećao se kako je bilo čuvati sve te vedete poput Kristijana Ronalda, Nejmara, Hulka, ali ipak izdvaja koga je bilo najteže čuvati.
“To je Vilijan iz perioda u Šahtjaru. Top forma, neprevidiv jedan na jedan. Mlad, nadahnut, brz. Sa njim sam se baš napatio. Ne čudi me što je napravio karijeru kakvu je napravio“, završava Jahić koji se 2017. godine u voljenom Željezničaru oprostio od aktivnog igranja fudbala.