Životna ispovest Nenada Lalatovića: Pamtiće me po rezultatima i iskrenom karakteru

Neki ga vole, neki ga ne podnose, ali niko nije ravnodušan na pojavu Nenada Lalatovića.

Oko njega kao da je sveprisutno električno polje, iskrice samo lete gde god da se pojavi na fudbalskom stadionu u Srbiji. Ratovao je u Kruševcu, u Nišu i večito, svuda, sa navijačima Partizana. Kruna na dugu karijeru u Superligi stigla je ovog proleća, kada je sa Vojvodinom osvojio Kup Srbije. Zaslužio je Nenad Lalatović da ima trofej u trenerskom rezimeu.

Taj uspeh vratio je svetla reflektora na šefa struke Vojvodine, fudbalskog đaka Crvene zvezde. Otvorio je dušu Lalatović u velikoj životnoj ispovesti za Kurir, u kojoj je govorio o dečačkim danima, o smrti majke, koja ga je iz korena promenila, o odrastanju na Karaburmi i Dorćolu, o zabavljanju, venčanju i razvodu sa suprugom Ivom, pa sve do fudbalskih prijateljstava sa Nemanjom Vidićem, Dejanom Stankovićem, Markom Pantelićem. Na pitanje po čemu misli da će ga ljudi pamtiti, rekao je: „Po dobrim rezultatima i iskrenom karakteru“.

Izdvojli smo neke delove ispovesti, a celu možete da pročitate u Kuriru.

Na pitanje o osvojenom trofeju, Lalatović je rekao:

„Prva moja, da kažem, velika radost u životu bila je kada sam potpisao ugovor sa Crvenom zvezdom, kada sam zaigrao za prvi tim, osvojio prvi od četiri trofeja i kada sam dao gol na derbiju. A, moja najveća radost u životu jeste rođenje moje troje dece. Kada me pitaju da li bih voleo da postanem trofejni trener, ja kažem da to već jesam. Kako? Pa, tako što sam kao trener dobio troje dece i oni su moji najveći trofeji. Ina, Marko i Vanja. Ni Liga šampiona ne može da znači kao njih troje. Šalim se da je Kup Srbije moj četvrti trofej“.

A, najbolji prijatelji...

„Moji najbolji prijatelji od mladih dana bili su Dejan Stanković i Marko Pantelić. Znamo se od mlađih kategorija u Crvenoj zvezdi, kad smo bili dečaci. Odrasli smo zajedno, družili se, izlazili. Drago mi je zbog obojice, što Marko dobro radi kao potpredsednik Fudbalskog saveza, što je Deki trener Zvezde. Dejanu želim sve što želim sebi, da deset godina bude trener Crvene zvezde, osvaja trofeje i igra Ligu šampiona. Nikada nisam nikom želeo nešto loše. Znam da bi me bog kaznio ako bih poželeo tako nešto. Sećam se Duleta Jankovića, Frica, Gumenog, Marka Mitrovića, Zorana Urumova, Seada Muratovića, Pavla Delibašića, Gorana Drulića... Slušaj sad ovo, malo ljudi to zna. Trebalo je Drula i ja da odemo zajedno u Barselonu B. On je otišao, ja nisam mogao jer mi je majka umrla. Umesto mene otišao je Srđan Pecelj. Odbio sam Barselonu da bih bio uz porodicu“.

Najbolji prijatelj od svih, a kasnije i kum – Nemanja Vidić.

„Ti koji dolaze iz Užica su opasni mangupi i pod broj jedan, dobri ljudi. Kako smo se Nemanja Vidić i ja povezali? I on i ja smo bili Zvezdina deca. Prihvatio sam ga kad je ušao u prvi tim. Imao je jak karakter kao i ja i odmah mi se dopao. Rođeni pobednik, agresivan na treninzima, borac... Trudio sam se na sve načine da mu olakšam boravak u Beogradu i Zvezdi. Koliko sam ja bio za njega, toliko je i on bio za mene. Sećam se naših derbija, utakmica, izlazaka... Bili smo toliko bliski da su nas u Crvenoj zvezdi zvali „blizanci“. Toliko smo bili vezani. Znali smo da se trkamo kolima ko će prvi da stigne na trening. On juri, ja jurim, nekada prođemo i na crveno. Prijateljstvo smo krunisali kumstvom... Nas dvojica možemo da se ne vidimo mesecima, ali čim se vidimo, znamo koliko je sati. Njegovu decu gledam kao svoju, znam da i on tako misli za moju. Na Vidu gledam kao na rođenog brata. Nešto neverovatno“.

Kada je njegova trenerska budućnost u pitanju, Lalatović kaže:

„Realan sam čovek. Nisam igrao u Italiji, Francuskoj ili Španiji pa da vidim sebe tamo. Tamo može da radi neko poput Siniše Mihajlovića ili Dejana Stankovića. Istok je moja buduća stanica. Posle Vojvodine. Rusija, Ukrajina, Kina ili neka arapska zemlja. Tamo bih voleo da radim. Imao sam dve dobre ponude iz Japana i Dubaija, ali nisam otišao zbog korone. Trebalo je samo da potpišem. Ima vremena. Kad jednom budem otišao u inostranstvo, tamo ću ostati deset godina“.

Na pitanje šta misli, po čemu će ga ljudi pamtiti...

„Mislim da će me pamtitit po dobrim rezultatima i iskrenom karakteru. Nikoga ne diram, ali kada me neko takne, vratim. Tako sam vaspitan na Dorćolu. Sećam se reči mog oca: „Sine, ako jednom siledžiji dozvoliš da ti lupi šamar, tući će te stalno, ako mu vratiš, više te neće dirati, tražiće nekog drugog da maltretira. Zato ja ne ćutim. Verujem u sebe, radim pošteno. A i kome da ćutim!? Nekima koji mi nisu do kolena? Ili onima koji gledaju samo svoj interes? Eto. Nadam seda će me pamtiti i po tome da sam bio dobar čovek“, poručio je Nenad Lalatović u ispovesti za Kurir.