Život piše romane - Injaki Vilijams: Roditelji su bosi prešli Saharu kako bi stigli do Španije

Kada je 2014. godine protiv Kordobe zamenio Arica Adurica i debitovao za Bilbao, Injaki Vilijams je postao tek drugi tamnoputi fudbaler u istoriji baskijskog kluba. Međutim, ni tada, sa svojih 20 godina, Injaki nije u celosti znao priču o dolasku njegove porodice na tlo Španije.

A onda je Marija, njegova majka, odlučila da mu sve ispriča. Do detalja. Kako je zajedno sa njegovim ocem Feliksom, ne znajući da ga nosi u stomaku, bosonoga prepešačila Saharu bez hrane i vode, o ljudima koji isti put nisu izdržali i tome kako su to vrlo lako mogli da budu baš oni.

U emotivnom intervjuu za Gardijan, svega nekoliko dana pošto je ušao u istoriju La Lige, Injaki je govorio o detaljima koje dugo ni sam nije znao.

"Bili smo kod kuće u Bilbau, gledali smo televiziju kada je nešto iskočilo – ne sećam se šta – i pitao sam je ponovo. Moja majka se okrenula i rekla:‘U redu, došao je trenutak da ti kažem. Sedi, mislim da si spreman da čuješ priču o ocu i meni.‘ Kada mi je to rekla osetio sam se hladnim. Takve stvari ostave dubok utisak na vas. Kao nešto što se desilo na filmu i vaši roditelji su to proživeli", započeo je Vilijams priču za Gardijan, pa u dahu nastavio:

"Gledaš vesti i vidiš brodove kako stižu iz Afrike, ljude kako se penju preko ograde u Melilji i nisam zaista znao kako smo mi zapravo došli u Španiju. Uvek sam pitao, ali je moja majka izbegavala da mi odgovori jer sam bio samo dete. I možda je pomislila da će ako mi kaže kada sam krenuo da igram u Bilbau sa 18, možda to biti preveliki teret za mene. Znao sam da se moj život razlikuje od života mojih drugara, ali kada sam čuo detalje…"

A onda konkretno...

"Nisam znao da su prešli čitavu pustinju pešaka. Znao sam da je otac imao problema sa tabanima, ali nisam znao da je to zbog toga što je prepešačio Saharu na 40-50 stepeni. Jedan deo prošli su kamionom, onim sa otvorenom prikolicom, 40 ljudi u njoj, a onda su hodali danima. Ljudi su ispadali iz kamiona, ostavljali su ih tamo zakopane u pesku. Opasno je, tamo ima lopova, silovanja, patnje. Neki su prevareni ulazili u kamion. Krijumčari su uzimali novac kako bi ih prevezli, a onda bi im na pola puta rekli – put se završava ovde. Izbace te i ostave bez ičega, bez vode, hrane… Deca, stari ljudi, žene. Ljudi su išli iako nisu znali šta ih očekuje i da li će uspeti. Majka mi je rekla: ‘Da sam znala, ostala bih‘. Bila je trudna sa mnom, ali nije znala."

Međutim, kako bi stigli u Melilju, špansku enklavu na obali severne Afrike, Injakijevi roditelji su na savet advokata morali da slažu kako dolaze iz ratnog područja.

"Došli su do Melilje, popeli se na ogradu i civilna straža ih je zadržala. Nisu imali papire i došli su kao migranti, pa su morali nazad. Dok su bili u zatvoru, advokat koji je znao engleski jezik je rekao:'Jedina stvar koju možete da im kažete je da dolazite iz ratne zemlje.' Pocepali su svoje ganske papire i rekli da dolaze iz Liberije kako bi podneli zahtev za azil. Zahvaljujući njemu smo stigli u Bilbao."

Čitavu priču fudbaler Atletika objašnjava jednom rečju.

"Sudbina. Moji prijatelji i ja pričamo o tome. Dođavola, neverovatno… Sve se dešava sa razlogom. Da se nisam rodio u Bilbau, nikad ne bih igrao za Atletik. Moji roditelji su prešli pustinju i dovezeni su u Baskiju. To ne deluje kao slučajnost. Kada čujete priču mojih roditelja natera vas da se borite još jače kako biste im vratili za sve što su žrtvovali zbog vas. Nisam ni mogao da im se odužim, žrtvovali su svoje živote, ali život koji pokušavam da im pružim je onaj koji su oni maštali da daju nama. I na neki način možemo da kažemo – uspeli smo."

Kao što je i on u petak na utakmici sa Alavesom uspeo da uđe u istoriju Primere. Bio je to njegov 203. uzastopni meč u španskom prvenstvu, čime je na čelu liste pretekao bivšeg fudbalera Sosijedada Huana Antonija Laranjagu. Poslednji put je propustio meč 17. aprila 2016 godine, kada mu je saigrač Juri Berčiče povredio zglob. Priznaje, igrao je i sa bolovima, ali nije želeo da odustaje. Bio je istrajan sve vreme, baš kao i njegovi roditelji dok su kroz pakao Sahare išli za boljim sutra.

"Doktori i fizioterapeuti kažu da je to neverovatno, da je nemoguće da će se pojaviti sličan slučaj ponovo, posebno jer se igra visokim intenzitetom na svaka tri dana. Hvala roditeljima na genima. Ne znam šta je to, ali imam nešto u sebi. Lagao bih kada bih rekao da nisam igrao sa grčevima ili bolovima. Igrao sam pod injekcijama u trenucima kada sam bio potreban saigračima i treneru. Dešavalo mi se i da sam ulazio u finiš sezone sa četiri žuta kartona. Da je došlo do petog, usledila bi suspenzija. Ali ja ne prigovaram niti udaram druge previše."