Zemlja Inka i Savremeni klasik za titulu: Kako je odlazak klupske legende pokrenuo lavinu velikog rivalstva

Uglavnom svi znamo za Ande, Maču Pikču, carstvo Inka i priču o čuvenom Hualačiju i njegovim čarobnim sandalama, koji trčeći po prašnjavim putevima drevnih gradova, nosi "kvipi" (pismo) svom gospodaru, dok sunce tamo negde iza planinskih vrhova zaranja u nepregledne vode Tihog okena. No, okrenimo se za trenutak i nekim fudbalskim činjenicama Perua, božanstvene zemlje Zelenog kontinenta.

Poznato je da Peru kroz fudbalsku istoriju, za razliku od nacionalne, nije ostavio neke dublje tragove, uz poneki blesak na reprezentativnoj sceni. Sa druge strane, klupski fudbal strpljivo je čekao, gotovo čitav jedan vek po dolasku ove igre u Južnu Ameriku, da i njegova zvezda zasija na fudbalskom nebu kontinenta, kada je Sijensijano 2003. godine podigao pehar Kopa Sudamerikane. Ali, o tome nekom drugom prilikom.

Nije da nije bilo pokušaja i ranije, dolazili su oni i do konačnog bojnog polja najprestižnijeg takmičenja. Prvi put 1972. godine u finalu Kopa Libertadores. Najveći klub na tlu Perua, Universitario, poražen je od tada neprikosnovenog Independijentea iz Aveljanede. Drugi, put dve i po decenije kasnije, 1997. Sporting Kristal teškom mukom savladan je od strane Kruzeira. Kad se sve sagleda, možda je jedna od nesrećnih okolnosti bila ta što su se u finalima sastajali sa klubovima dve vodeće fudbalske sile, i baš u tim periodima kada su to zaista bili klubovi vladari travnatih podloga Zelenog kontinenta.

Upravo ove de ekipe noćas stupaju u odlučujuću bitku za šampiona Perua. Studenti protiv Pivara, kremasti protiv nebeskoplavih, Universitario protiv Sporting Kristala. Okršaj dva prestonička kluba, poznatiji još kao i Clásico Contemporáneo, iliti Savremeni klasiko!

Sa jedne strane Universitario, klub koga su, gle čuda, osnovali studenti Nacionalnog univerziteta San Markos iz Lime, 17. avgusta 1924. godine pod imenom Federasion Universitaria. Ime koje nosi danas, usvojeno je 1931, kada se klub odvojio od univerziteta, ali je i dalje nastavio sa praksom da u njemu igraju samo studenti. Danas popularna Krema - nadimak zbog boja uniforme - najtrofejniji je klub u zemlji sa 26 titula šampiona.

Svoje utakmice kao domaćin igra na stadionu Monumental "U", a to početno slovo imena ujedno je još jedan od nadimaka. Inače to je trenutno stadion sa najvećim kapacitetom u Južnoj Americi od 85.000 mesta. Na njega su se Studenti preselili 2000. godine kada su napustili stari dom Teodor "Lolo" Fernandes, koji nosi ime po legendi kluba, a danas služi kao trening centar.

Na suprotnoj strani nalazi se Sporting Kristal, klub koji zvanično pod tim imenom nastupa od 13. decembra 1955. godine. Inženjer Rikardo Bentin Muhika, uz pomoć svoje supruge Ešter Grande de Bentin, kao vlasnici pivare "Backus and Johnston Brewery" u Rimaku, jednom od krajeva Lime, zaslužni su za sve u šta je ovaj klub tokom vremena izrastao. Tadašnji Sporting Tobako osnovan još 1926. godine, već je igrao u prvoj ligi, mada nikada nije ostvario značajnije uspehe. Bio je u teškom ekonomskom stanju i praktično pred gašenjem kada su supružnici rešili da ga kupe i preimenuju ga u Sporting Kristal, naziv po marki najpoznatijeg piva koje su proizvodili.

Panorama Lime (©Shutterstock)

I danas, tim ima čvrste veze sa pivarom koja ga sponzoriše, pa otuda i prepoznatljiv nadimak Pivari. Boja po kojoj se klub identifikuje je svetlo-plava, po etiketi već pomenutog artikla, a tamno-plava, inače boja pređašnjeg kluba, sačuvana je uglavnom kao gostujuća garnitura. Sa 19 osvojenih tutula nacionalnog prvaka, Sporting je treći najuspešniji klub u državi.

Oba sastava spadaju u veliku trojku peruanskog fudbala, a pored njih epitet velikana nosi joše jedan klub iz Lime, Alijansa, sa kojom Universitario igra najveći Klasik u zemlji, poznat kao Klasiko nad klasicima. U suštini, najveći nacionalni derbi je sukob svega mogućeg što dva kluba čini takvima, od načina nastanka, filozofije, socijalne pa i političke pripadnosti.

Onda se, sa razlogom, postavlja pitanje kako je došlo do rivalstva između Universitarija i Sportinga? Sam naziv Savremeni klasiko već dovoljno toga govori, za razliku od onog najvećeg, koji svoje korene vuče još iz doba amaterskog doba fudbala, Moderni klasik, kako još vole da ga nazivaju, nastao je početkom profesionalne epohe. Sve je počelo s kraja pedesetih, da bi u ozbiljan sukob eskalirao pred kraj sedamdesetih godina prošlog veka.

Može se reći da je ovo jedan veoma čudan fudbalski klasik, jer nekako od samog početka, nastao je na svemu što ova dva kluba imaji zajedničko. Kroz višedecenijsko rivalstvo svi uspesi, porazi i dostignuća, naizmenično su se preklapali. U prevodu, sve ono što je Universitario postigao kroz istoriju, to isto, učinio je i Sporting, ili se to dešavalo obrnutim redosledom.

Sve je počelo od igrača, koji su u nekim trenucima svojih karijera nosili obeležja obe ekipe. Za onu iskru, koja je rasplamsala čitavo rivalstvo smatra se prelazak Alberta "Tota" Terija, kada je svoju košulju kremaste boje, zamenio nebesko-plavom. Tog leta 1959. godine u kafani - a gde drugde - El Tambo, na aveniji Arekuipa, nekoliko blokova od Nacionalnog stadiona, tadašnji vođa stručnog štaba Kremastih Bernardo Betievski, čitav dan ubeđivao je kapitena i lidera ekipe, da ne napušta klub. Toto je u to vreme vreme bio drugi najefikasniji igrač u istoriji Universitarija sa 102 postignuta gola, odmah iza već pomenute legende kluba Lola Fernandesa (116 golova) sa kojim je zajedno nastupao u periodu od 1947. do 1953. godine, a koji se smatrao njegovim naslednikom.

Tokom karijere, svojim briljantnim igrama skrenuo je na sebe pažnju velikana južnoameričkog fudbala. Ponude su stizale od Boke Juniors, Fluminensea, Penjarola, pa čak i od italijanskog Lacija. Međutim, njegov odgovor uvek je bio:

"Niko me ne može pomeriti iz Lime. Ovaj grad za mene je lepši i od Pariza".

Niko nije mogao da veruje da Toto može da napusti Universitario jednog dana, ali i to se dogodilo. Alberto je tih godina već bio na zalasku karijere, ali i veoma je izvesno bilo da će dostići, pa i prestići rekord nekadašnjeg saigrača i uzora Fernandesa, čime bi on verovatno postao najbolji igrač u istoriji Studenata. Shvativši to, navijači Universitarija, kao i tadašnja štampa, počeli su sa pričama, odnosno pisanjem kako će Toto uvek biti broj dva, "Idolo 2" kako su ga oslovili, i kako nikada neće poneti epitet najveće ikone kluba.

Pristalice Kremastih su to javno isticale i pozvale ga El Gringo - stranac, isprva zbog plave kose s kojom se nije uklapao sa tadašnjim svetom u Limi, a nadimak je sve više naglašavan, ali sada iz nekih drugih razloga. Ubrzo, stigla je ponuda iz tabora Kristala, od 65.000 tabana (u to vreme zvanična valuta Perua), na šta je Alberto pristao, više iz osećaja razočaranosti, nego zbog novca, i to je dokazao velikim gestom. Od transfera nije uzeo ni "cvonjak", već ga je prepustio Bitevskom, rekavši mu da sa njim isplati zaostale mesečne obaveze prema doskorašnjim saigračima.

Toto će za Sporting debitovati na meču protiv Universitarija, i premda su Kremasti pobedili sa 2:1, on je postigao jedini gol za nebesko-plave. Te 1959. godine po njegovom odlasku prvi put u dekadi pedesetih, Kremasti su uspeli da osvoje šampionsku titulu. Već naredne godine, Alberto Teri otišao je u igračku penziju. Do danas on je ostao jedan od najboljih peruanskih igrača ikada. Ukratko, ovo je bio sled okolnosti koji će se ponoviti nekoliko puta, 17 godina kasnije.

Junačke priče iz Perua: Revolverom na Adolfa Hitlera i momak zaljubljen u Silviju koji je život dao za slobodu

Sredinom 1977. Peru je i dalje bio pod upravom vojne vlade, koja je kao deo strategije imala povratak najboljih domaćih igrača u otadžbinske klubove, a čiji je krajnji cilj bio da se nacionalna selekcija plasira na Svetsko prvenstvo koje se iduće godine održavalo u Argentini. Povodom toga režim, Fransiska Moralesa, odlučio je da klubovima podeli po 500.000 američkih dolara. Sporting Kristal koji nije bio šampion od 1973. godine, najefikasniji je bio u pogledu kupovine. Pivari su svoj sastav za predstojeću sezonu zasnovali na čistim bivšim Universitariosima.

Bili su to: Ektor Čumpitas - povratnik iz meksičkog Atlasa, izabran za jednog od 30 najboljih defanzivaca svih vremena i među 100 najboljih igrača na Mundijalima. Bio je i kapiten Južnoameričkog tima na Ol-star meču 1973. godine u Barseloni, protiv tima Evrope u kom su tada bili igrači poput Johana Krojfa i Franca Bekenbauera. Zatim Osvaldo Ramirez - jedan od najboljih strelaca peruanskog fudbala i osmi najefikasniji igrač u istoriji Kopa Libertadores sa 26 postignutih golova. Onda, Persi Rohas osvajač Libertadoresa sa Independijenteom iz Aveljanede 1975. godine, kao i Roberto Čale, Elezar Sorija, Ektor Baileti i Huan Karlos Oblitas. Te godine Sporting je oba puta pobedio Universitario u ligaškom delu prvenstva, jednom 2:1, a drugi put 2:0, golovima Oblitasa. U finalnoj grupi Kreme su uspele da pobede sa 1:0 u prvom meču, ali su ubedljivo poražene u revanš susretu sa 3:0, što ih je ostavilo na dnu grupe u borbi za šampionsku titulu, dok je netrpeljivost i jaz između dve ekipe još više povećan.

Iako u redovima nebesko-plavih, kada je Universitario mnogo godina kasnije objavio sastav najboljih 11 igrača u 20. veku, čak njih pet sa ovog spiska, računajući i Alberta Tota, našlo se u odabranom društvu, a neki se i danas svrstavaju u najbolji tim selekcije Perua.

Bili su to neki od prvih i osnovnih razloga nastanka, suštinski jednog od najbitnijih rivalstava za razvoj fudbala u ovoj južnoameričkoj državi. Dužni smo i da vam spomenemo to da je prvi susret ovih ekipa odigran još 1956. godine, 30. septembra, kada je bilo 2:2. Ali tada nije postojala ni najmanja naznaka onoga što će uslediti narednih decenija.

Prvi direktan okršaj u borbi za titulu između ove dve ekipe odigrao se 26. januara 1988. godine u poslednjem kolu Ligilje, format koji je tada predstavljao završnu fazu šampionata, formiran kao grupa od četiri najbolje plasirane ekipe iz ligaškog dela prvenstva. Bio je to finiš za nezaborav, nebesko-plavi su poveli golom Oskara Kalva u 60. minutu, Kreme su uspele da izjednače u 88. preko Fidela Suareza, ali je duboko u nadoknadi vremena Luis Redher postavio konačnih 2:1, za Sportingovu 9. titulu nacionalnog šampiona.

Iste godine, Huan Karlos Oblitas, nakon što se vratio u Universitario, odigrao je svoju poslednju utakmicu u karijeri. Takođe, Kristal je u ligaškom delu savladao ekipu sa Monumentala sa 4:0, što je do danas ostala kao najubedljivija pobeda Pivara. Već naredne godine, Studenti su uspeli da se osvete istim rezultatom, kada su se prvi put ova dva kluba zajedno našla u Kopa Libertadores i odigrala međusobni susret na internacionalnoj sceni.

Rivalstvo doživljava vrhunac tokom devedesetih godina prošlog veka. Sada ponovo sa Huanom Karlosom Oblitasom u redovima nebesko-plavih, ali ovoga puta u ulozi trenera. U prvenstvu odigranom 1991. godine dve ekipe ponovo su se našle u finalu, drugi put u direktnom obračunu, posle 1:1 tokom 90 minuta, Sporting je slavio posle boljeg izvođenja jedanaesteraca sa 7:6, za svoju jubilarnu 10. šampionsku krunu. Te sezone Kristal je igrao u formaciji 5-3-2 i sa brojnim veteranima na terenu i nije delovalo da može da dospe do samog finiša. Ali nakon osvojenog šampionata verna publika nebesko-plavih iz šale počela je da im skandira: "Mi imamo tim, tim matoraca".

Naredne dve godine pripale su Studentima, jedna od zanimljivijih činjenica iz tih sezona, nekako se tiče i nas sa ovih prostora. Tadašnji trener Kremastih u periodu od 1991. do 1993. bio je naš poznati stručnjak i bivši igrač Vojvodine, u kojoj je 2008. godine i okončao trenersku karijeru, Ivica Brzić (1941-2014).

U periodu od 1994. do 1996. godine Sporting je uspeo da postane prvi tum u Peruu sa tri vezane šampionske titule. Ovo zlatno doba, Pivari nisu uspeli da krunišu najvećim kontinentalnim priznanjem koji jedan klub može da ponese. U finalu Kopa Libertadores 1997. godine poraženi su od Kruzeira minimalnim rezultatom, i to tek u revanš susretu na Mineirau, a otpor Peruanaca slomio je u 75. minutu Elivelton Alves Rufinjo. Bio je tek drugi klub iz svoje države koji je uspeo da stigne do finala najprestižnijeg klupskog takmičenja. Prvi je naravno bio Universitario još 1972. godine, kada je savladan od strane Independijentea sa 2:1. Jedini gol za Kreme postigao je Persi Rohas, koji je godinu dana kasnije prešao upravo u tim iz Aveljanede. Dakle, oni su jedini klubovi iz Perua koji su uspeli da dođu do finala najjačeg klupskog takmičenja Južne Amerike.

Sportingov uspeh, Kremasti su uspeli da ponove osvajanjem titule 2000. godine, koja je bila treća u nizu, postavši tako uz Pivare, jedina dva kluba kojima je to pošlo za rukom u zemlji. Početak ove serije krenuo je u finalu 1998, kada su po treći put u direktnom okršaju ova dva kluba odlučivala o prvaku države. Prvi meč odigran je 8. decembra i pripao je nebesko-plavima sa 2:1. Revanš je odigran 20. decembra i završen je istim rezultatom, ovoga puta u korist Universitarija koji je kasnije bio bolji posle penala sa 4:2, što je za njega bila 22. titula nacionalnog prvaka.

Stadion Monumental u Limi (©Reuters)

Period devedesetih obeležili su i brojni sukobi bara brava grupa. U finalu odigranom 8. aprila 1991. godine na nekadašnjem stadionu Lolo Fernandez, posle pobede Kristala, navijači Universitarija pod velom bara grupe Trinchera Norte iliti Severni rov, napali su autobus sa protivničkim igračima i tom prilikom ga zapalili. Uz pomoć policije, evakuacija je bila brza i svi su uspeli da se izvuku bez ozbiljnijih povreda, pre nego što je vatra progutala čitav autobus.

U oktobru 1996. godine, dva kola pred kraj prvenstva Sporting je remizirao sa Universitarijom, što mu je obezbedilo treću titulu zaredom. Po završetku utakmice, bravosi iz Severnog rova, srušili su ogradu i utrčali na teren s namerom da napadu igrače Kristala. Jedna od frakcija suprotnog tabora, pod imenom Extrimo Celeste - Nebeski ekstremi, imala je dojavu o namerama navijača rivala, i odmah za njima istrčali su na teren da im se suprotstave. Sled događaja je policiji stvorio pune ruke posla.

Jedan od poslednjih događaja koji ovo rivalstvo održavaju na nivou, dogodio se 2006 godine, kada je Sporting organizovao turnir prijateljskog karaktera, povodom 50 godina od osnivanja kluba. Na njemu su pored organizatora učestvovali Sero Portenjo, LDU Kito i Universitario. Svi klubovi sem Studenata koji su poveli prvi tim, došli su sa rezervnim sastavom i po kojim igračima iz omladinske akademije. U finalu su se kao po običaju sastali rivali, a susret je završen rezultatom 4:0 u korist Studenata, na šta su se, pa može se reći, s pravom ljutili predstavnici Kristala.

Do danas Clásico Contemporáneo igrao se ukupno 210 puta. Po broju pobeda, sa njih 75 uspešniji je Universitario, naspram Sportingovih 65 trijumfa, dok je 70 puta susret završen bez pobednika. Što se tiče broja titula, Studenti u svojim vitrinama poseduju 26 pehara nacionalnog šampiona, naspram Kristalovih 19. Međutim, treba naglasiti je da Sporting sve svoje titule osvojio posle 1950. godine, odnosno isključivo u profesionalnoj eri peruanskog fudbala, dok ih Universitario poseduje čak sedam iz amaterskog perioda prvenstva, kada Sporting još nije postojao kao takav.

Trenutna forma ekipa ukazuje da je bliži krunisanju Sporting. Ne samo da su Pivari bili najbolji u Klausuri, dok su istovremeno Studenti završili kao šestoplasirani sa 12 bodova manje od rivala, već su i bili uspešniji u dva duel. Sredinom oktobra pobedili su minimalcem na svom stadionu, da bi mesec dana kasnije remizirali na bunjištu Universitarija 2:2.

PERU 1, PLEJ-OF - FINALE (PRVI MEČ)

Četvrtak

01.00: (2,95) Universitario (3,00) Sporting Kristal (2,45)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ