Zbog De Rosija me čekalo 7.000 ljudi da me ubije! S Murinjom kao vatrogasac u Kaliforniji

Jedan od onih klubova koji sebe previše ceni. Roma jeste velika, tri puta je bila prvak Italije, devet pehara podigla u Kupu, osvojila i Ligu konferencije, igrala finale nekadašnjeg Kupa evropskih šampiona 1984. Ali ta kratka lista trofeja jasno govori da nije baš fudbalski gigant, iako će vam prosečan navijač Vučice reći da je – najveća. Donekle razumljivo, mada tolika samouverenost, kada je neosnovana, ume i da stoji na putu napretka. Gvido Fijenga, nekada izvršni direktor Rome, kaže da je pritisak na Olimpijskom stadionu nekada neizdrživ.

U intervjuu za podcast “Thriving Minds” Alberta Zandija priča sa osmehom na licu, mada se seća da mu u vreme dok je vodio Romu baš i nije bilo do smeha.
“Dve nedelje nakon što su me postavili na funkciju rešio sam da potvrdim odluku koju su vlasnici već doneli – da De Rosiju ne produžimo ugovor. Posle dva dana ispred moje kancelarije se okupilo 7.000 ljudi koji su želeli da me ubiju. Četiri meseca sam bio živeo pod policijskom zađtitom. Možete da zamislite kako sam dočekaj. Vodio sam klub potpuno transparentni, objašnjavao navijačima da su naše uloge drugačije: svi mi želimo uspeh, ali oni moraju da budu navijači, a ja direktor”, rekao je Fijenga dok je premotavao film.

Na kraju, tvrdi da su shvatili poruku. Ali tek kada je otišao nakon što vlasničke tranzicije u kojoj je Džejms Palota prepustio klub porodici Fridkin. Fijenga je u tom periodu imao nezahvalnu i ključnu ulogu.
“Bile su to dve ili tri godine intenzivnog pritiska. Radio sam posao najbolje što sam umeo. Kada mi je mandat istekao, jedan od asistenata me je zvao i rekao mi da delegacija sa Kurve sud – jedan od vođa tih 7.000 navijača koji su hteli da me ubiju – želi da mi uruči poklon. Dali su mi grb kluba sa porukom zahvalnosti i izvinili se. Rekli su mi da se nisu slagali s nekim odlukama, ali da razumeju šta sam morao da radim i da me poštuju. I danas kada odem u Rim ljudi me prepoznaju, rukujemo se. Nije to baš tako uobičajeno. Ali kada radiš posao kako treba ljudi razumeju”, kaže Fijenga, koji je posle bio i direktor u Al Nasru.

Baš u vreme kada je Kristijano Ronaldo stigao u Saudijsku Arabiju.
“Delim velike fudbalere na dve kategorije. Jedne odlikuje prirodan talenat, Bog je takvima dao talenat. Imao sam jednog takvog, Frančeska Totija. Čim pipne loptu vidiš da je drugačiji. Lopta se kod njega ponaša drugačije. Udara je i bez da pogleda teren i ona pada pravo na stopalo napadača. A imaš i Kristijana Ronalda, koji je i talenat i naporan rad. Supertalentovani fudbaleri su često lenji, jer ne moraju naporno da rade da bi pravili razliku, ali negde tokom karijere počnu da shvataju da ipak moraju. Toti je završio karijeru sa 40 godina, ali i sada verovatno misli da može da igra Seriju A. Šalim se malo, on mi je prijatelj”.